Kakva je budućnost Nacionalnog prosvetnog saveta?

Sednica Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije, na kojoj treba da se razmatra inicijativa ministra Mladena Šarčevića za razrešenje aktuelnog predsednika Saveta Aleksandra Lipkovskog još nije zakazana, a od skupštinske većine zavisi ne samo njegova smena već i usvajanje novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u kome se predviđa drugačiji sastav i način izbora članova NPS, ali i drastično smanjivanje nadležnosti tog tela.

– Kao predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta, odgovorno tvrdim da optužbe Ministarstva prosvete o „lošem radu“ NPS pod mojim rukovodstvom nisu tačne. Potpuno je jasno iz Nacrta zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, da je želja Ministarstva da NPS-u kao kontrolnom stručnom telu Narodne skupštine oduzme sve poluge odlučivanja. S tim u vezi je i predlog o mom razrešenju, kaže Lipkovski, koji misli da se iza svega krije „ideološki sukob o tome kako će narednih godina izgledati obrazovanje u Srbiji“.

Po važećem zakonu NPS ima 43 člana, a nacrt predviđa smanjivanje broja članova na 33. Sadašnji mandat članova NPS je šest godina, što tom telu omogućuje stabilnost i nezavisnost od političkih činilaca, ali je u Nacrtu mandat skraćen na četiri godine. Prema mišljenju Lipkovskog, to upućuje na politizaciju – da izvršna vlast bira svoj NPS. Stručna javnost ima primedbe i na predlog da Savet umesto Skupštine ubuduće bira Vlada Srbije, smatrajući da je time direktno ugrožena autonomija tog tela. Zamerke imaju i na predviđeno razvlašćivanje NPS-a, pošto treba da postane savetodavni organ, koji o većini važnih obrazovnih pitanja samo daje mišljenje.

Ukoliko ovakav zakon bude usvojen, neće biti prvi put da će članove NPS-a birati Vlada. Nakon demokratskih promena, 2003. godine tadašnji Prosvetni savet osnovan je upravo odlukom Vlade Srbije, koja je i imenovala 30 članova, a za predsednicu je izabrana Desanka Radunović, profesorka Matematičkog fakulteta u Beogradu. Prosvetni savet nije mogao samostalno da odlučuje već se njegova nadležnost svodila na davanje mišljenja i predlaganje odgovarajućih dokumenata ministru prosvete. Članovi Prosvetnog saveta nisu imenovani po određenom ključu, a među njima je bio veliki broj istaknutih obrazovnih stručnjaka, univerzitetskih profesora, kao i predstavnika nevladinog sektora. Mnogi od njih bili su angažovani u reformi obrazovanja koju je sprovodila tadašnja prosvetna vlast.

Međutim, dolaskom LJiljane Čolić na čelo Ministarstva prosvete 2004. godine, Prosvetni savet je posle samo nekoliko meseci postojanja ukinut, a izmenama zakona po hitnom postupku, formiran je Nacionalni prosvetni savet, u koji su članovi birani po delegatskom principu, ali u Skupštini Srbije. Od tada pa do danas često su se čule ocene da je ovakav Savet preglomazan i neefikasan, te da su, pre svega, stručna društva delegirala i pojedince čije je učešće u radu NPS-a bila puka formalnost. Ima i onih koji misle da Savet treba da bude još brojniji.

Prva predsednica Prosvetnog saveta Desanka Radunović, koja je 2009. godine ponovo izabrana od strane Skupštine Srbije na čelo NPS, smatra da Savet treba da postoji, jer u Ministarstvu prosvete i prosvetnim zavodima uglavnom rade birokrate koje ne prate najnovija istraživanja u obrazovanju i da je bez angažovanja stručne zajednice nemoguće donositi odluke koje će doprineti povećanju kvaliteta obrazovnog sistema. Ipak, ona ukazuje da članovi NPS-a treba da budu relevantni predstavnici reprezentativnih stručnih društava, koji moraju imati prava, ali i obaveze i odgovornost za donete odluke.

Iako je stručna javnost saglasna da bi nova zakonska rešenja narušila autonomiju NPS-a i da, onako kako je zamišljen ne treba ni da postoji, status tog tela sporan je i u važećem zakonu. Naime, član 24 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje da, ako NPS u roku od tri meseca od prijema materijala ne donese akt iz svoje nadležnosti, donosi ga ministar. Problem je što su prosvetne vlasti različito tumačile ovaj član. Po jednoj varijanti, ministar može da usvoji dokument ako ga NPS ne donese u pomenutom roku. Drugo tumačenje je da ministar nema pravo da preinači odluku NPS (bilo pozitivnu, bilo negativnu) već ovo zakonsko rešenje važi samo ako se Savet u roku od tri meseca ne bavi nekim pitanjem, odnosno ako predsednik odbija da ga stavi na dnevni red ili se ne sprovede glasanje.

Bivša predsednica NPS Desanka Radunović, koja je tokom svog mandata „promenila“ tri ministra, kaže da se nikada nije desio presedan da ministar prosvete donese dokument koji je Savet prethodno odbacio. Pomenuta zakonska mogućnost je korišćena samo ako NPS iz nekih razloga nije mogao da donese odluku, pa je ona prepuštena ministru, da bi se izbegao „klinč“ i zastoj u funkcionisanju obrazovnog sistema.

Međutim, praksa se potom promenila, pošto je pravna služba Ministarstva prosvete pomenuti član protumačila tako da ministar ima odrešene ruke da reaguje svaki put kada mu se ne dopadne mišljenje NPS-a, čime je zapravo obesmišljeno postojanje ovog tela.

Inicijativa za smenu

Zanimljivo je da je Ministarstvo u inicijativi za smenu sadašnjeg predsednika NPS Aleksandra Lipkovskog kao razloge navelo to što je ministar „u više navrata bio prinuđen da nakon isteka zakonskog roka donese akt iz svoje nadležnosti, kako bi se omogućilo nesmetano funkcionisanje obrazovnog sistema“.

Lipkovskom se na teret stavlja to što, recimo, NPS nije prihvatio planove i programe opšteobrazovnih predmeta određenih profila u Vazduhoplovnoj akademiji, a odluka je svesno prepuštena ministru, jer je prethodno nadležni zavod kao stručna institucija dao negativno mišljenje na te dokumente.

Po mišljenju Ministarstva, Lipkovski je odgovoran i što nisu usvojeni standardi kvaliteta udžbenika, iako je njegovo postupanje u tom trenutku (za vreme prethodnog ministra) išlo na ruku prosvetnoj vlasti. Naime, NPS je standarde odbacio jer su bili loši i očekivalo se da nadležni zavod pripremi novi predlog. Međutim, sednica je završena bez napisane odluke, zbog čega su neki članovi bili nezadovoljni (spekulisalo se da je Lipkovski to uradio jer je bio u komisiji za pisanje standarda), a to je je otvorilo put tadašnjem ministru da zapravo preinači odluku NPS-a i sam usvoji standarde kvaliteta udžbenika.