Kakve je rakete Srbija kupila od Kine?

Isporuka kineskog raketnog sistema Srbiji je za manje od nedelju dana ponovo uzburkala regionalne političke krugove, te „prozvala“ mnoge međunarodne vojne eksperte i analitičare.

Srbija je već godinama na putu ka Evropskoj uniji, a takođe ima i snažnu podršku Brisela, uz političku i finansijsku podršku nekoliko članica EU – na prvom mestu Nemačke, Austrije i Mađarske. Otkud, onda, kineski transportni avioni u Beogradu?

Proteklog vikenda Srbiji su iz Kine isporučeni raketni sistemi FK-3. Vojni transportni avioni kineskog vazduhoplovstva su preko Turske i Bugarske, članica NATO-a, stigli u Srbiju. Zapravo, ovaj sistem je ugovoren i naručen još 2019. godine, sa dodatnim aneksima ugovora u 2020. godini.

Dugo godina koristili sovjetske rakete

Prvi raketni sistemi za protivvazdušnu odbranu (PVO) su u bivšoj SFRJ nabavljeni početkom šezdesetih godina, a tadašnji Sovjetski savez je jedini bio voljan da izveze i proda takve sisteme trećim zemljama. Do 2012, PVO jedinice Vojske Srbije su se prevashodno oslanjale na nekoliko diviziona ruskih sistema „Neva-M“, koji su imali prilično mali domet – do tridesetak kilometara daljine i petnaestak kilometara visine. Jedan od ovih sistema je uspešno oborio američki „nevidljivi“ lovac-bombarder F-117 za vreme NATO bombardovanja 1999. godine.

Sistemi „Neva“ su bili zastareli već početkom devedesetih godina, pa se još tada razmišljalo – čak i najavljivala – nabavka takođe ruskog sistema S-300. Međunarodne sankcije bivšoj SR Jugoslaviji, te nespremnost tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina da sistem proda, su ove planove zaustavili na samom startu. I nakon petog oktobra i pada režima Slobodana Miloševića, u domaćim medijima se veoma često pominjala nabavka tog, sada već zastarelog PVO sistema.

Srbija još od 1999. godine ima problema sa „čuvanjem neba“, kao i tzv. air policingom – garantovanjem sigurnosti vazdušnog prostora i slobodnog preleta. Za vreme NATO napada, tadašnja Vojska Jugoslavije je izgubila pet aviona tipa MiG-29, te još šest ovih letelica u hangarima na zemlji. Tada je uništeno i devet aviona Super Galeb, te još 16 aviona MiG-21. NATO je tada uništio i 39 sistema i oružja PVO-a. Od tada, pa sve do 2014. godine, nije bilo većih i ozbiljnijih unapređenja sistema Vojske Srbije, a novac je uvek navođen kao najveći problem za ovu modernizaciju.

Za vreme zajedničke vojne vežbe „Slovenski štit“ u oktobru 2019. godine, na aerodromu Batajnica su bila postavljena dva ruska sistema S-400 sa unapređenjima najnovije generacije. Od ovoga je kasnije napravljen i pravi mit, često citiran i u pojedinim medijima, da je ovaj sistem zapravo i ostao u Srbiji, iako je u to vreme već bila dogovorena nabavka kineskog FK-3.

„Crvena zastava“ za prijatelje

Pravo ime kineskog PVO sistema za vazdušnu odbranu glasi HQ-22 „Hong Qi“ (Crvena zastava). Sam sistem spada u klasu raketa zemlja-vazduh srednjeg dometa. On je dizajniran kao unapređena verzija rakete KS-1 (Kai Shan), koja je prva kineska raketa sa korišćenjem faznog radara za traženje mete. Proizvođač ovog sistema je kineski koncern CASIC – Kineska korporacija za aero i svemirske proizvode. Sam sistem se proizvodi u fabrici u regionu Jiangnan, a fabrika ima i svoju vojnu oznaku – „Baza 061“. Pre 10 godina je počeo rad i na „uprošćenoj“ verziji sistema HQ-22, koja je i predstavljena 2014. pod nazivom FK-3. Od 2016. godine sistemi FK-3 su, u raznim konfiguracijama, namenjeni isključivo izvozu.

Jedna baterija HQ-22 (FK-3) sistema se obično sastoji od jednog radarskog i tri vozila za lansiranje. Lansirna vozila su najčešće konfigurisana sa četiri rakete tipa zemlja-vazduh. U idealnim uslovima za radar, jedna baterija može da samostalno prati i uništi do šest ciljeva.

Stručnjaci najčešće upoređuju HQ-22 sa ruskim S-300. Iako ima kraći domet od S-300, FK-3 je daleko napredniji sistem četvrte generacije, sa mogućnostima provere mete u toku leta, korekcijom putanje, te istovremenim ciljanjem jedne mete sa više raketa. Takođe, ove rakete mogu i da zaobiđu mere za odbranu letelica (ECM) poput mamaca ili „lažnog toplotnog otiska“ (FHS).

Kako NATO nije uočio šest velikih aviona?

HQ-22 je „temelj“ današnjeg kineskog PVO sistema, a zamenio je stari sistem HQ-2 korišćen još od početka osamdesetih godina. Same rakete u ovom sistemu mogu da samostalno prate mete do 170 kilometara, te letilice na visini do 25 kilometara. Ako je u pitanju poslednja verzija, onda su one opremljene i sa SARH sistemom (aktivno navođenje radarom) – NATO ovaj sistem naziva „Fox One“, a maksimalna brzina rakete je do šest maha.

Samo radarsko vozilo može da prati 32 mete od kojih računar bira šest, a koje mogu biti gađane sa ukupno 12 raketa. U teoriji jedno radarsko vozilo može navoditi do 72 rakete. I radarska i lansirna vozila se nalaze na kamionu „Hanyang Special“, sa 8×8 pogonskom konfiguracijom. Za razliku od ruskog S-300 koji rakete lansira vertikalno, HQ-22 lansira pod uglom.

Možda je i interesantnije kako NATO vazdušna kontrola u Turskoj i Bugarskoj nije primetila šest kineskih transportnih aviona tipa Y-20. Ova letelica spada u grupu velikih transportnih aviona, sličnoj američkom C-3 Herculesu, te evropskom Airbusu A400M Atlas. Y-20 u kineskoj vojsci ima ime „Kunpeng“, po mitskoj ptici iz narodnog folklora, koja može da leti neprekidno i danju i noću.

Godine 2014. je Kineska narodna armija naručila više od 300 ovih letelica, te će ona predstavljati ključ za transport oružja i opreme i u narednom periodu. Y-20 u svom delu za transport može da prevozi do 65 tona tereta na daljinu od 7.300 kilometara.

Srbija između Istoka i Zapada

Sam momenat isporuke FK-3 Srbiji je pao u veoma nezgodnom trenutku – rat u Ukrajini besni već drugi mesec, za sada bez najava o njegovom završetku. Mnogi evropski mediji su u svom izveštavanju o isporuci ovog sistema naveli da je „Srbija ruski saveznik i kineski prijatelj na tlu Evrope“. U trenutku kada većina zemalja „bira stranu“, kupovina PVO sistema, inače svakodnevnica u vojnim krugovima širom sveta, dobija potpuno novu dimenziju.

Goran Jovanović, kolumnista, kaže da neke zemlje očigledno žele da predstave Srbiju kao „dežurnog krivca“.

„Imate Mađarsku, članicu EU, čiji premijer navodi da će rado plaćati gas Rusiji u rubljama. Imate i ključnu članicu EU, Nemačku, koja se oštro protivi uvođenju embarga na ruski gas i naftu, štiteći svoju ekonomiju i industriju od gubitaka, a koji mogu iznositi i više stotina milijardi evra. Sa druge strane, relativno mala nabavka vojne opreme, naručena još 2019, odjednom postaje glavni problem za NATO. Ako je sama nabavka sporna, kako su onda kineski avioni stigli, a i vratili se, preko vazdušnog prostora pod njihovom kontrolom“, pita Jovanović.

„Ovde se pre radi o tome da Srbija nije nabavila neki od sistema koji se proizvode u Evropi ili SAD-u, poput sistema Patriot koji koristi Rumunija. Sa druge strane, Bugarska i dalje koristi stari ruski sistem KUB, iako je odavno članica NATO. Ne sećam se i da je bilo sličnih tekstova i komentara kada je Srbija 2019. godine nabavila devet helikoptera Airbus H145“, dodaje Jovanović.

Sličnog mišljenja je i politički analitičar Mišel Zubenica, koji smatra da „Kina neće prodajom oružja proširiti svoj uticaj u Srbiji, jer Srbija kupuje oružje od različitih država širom sveta, isto kao što ga i prodaje“.

„Turski dronovi su se pokazali kao veoma kvalitetni i efikasni. Zato bi svaka vojska poželela da ih poseduje, pa će ovim i vojska Srbije osnažiti“, napominje on.

Da Srbija nastavlja da „balansira“ između Istoka i Zapada, pokazuju i najave skore kupovine turskog drona „TB-2 Bayraktar“, koji se pokazao kao izuzetno efikasan u ratu u Ukrajini. Pominje se i kupovina cele eskadrile francuskih borbenih aviona „Rafalle“, uz mogućnost kupovine još jedne eskadrile istih korišćenih letelica. Takođe, planira se i nabavka dronova za avio osmatranje najnovije generacije – S100 „Camcopter“, austrijskog proizvođača Schiebel.