„Kalabić nije bio osuđen da bi bio rehabilitovan“: Istoričarka nakon potvrde Apelacionog suda

„Viši sud u Valjevu pravilno je utvrdio da Nikola Kalabić nije sarađivao sa okupatorom, a razlozi koji su za to izneti u prvostepenom rešenju u potpunosti su prihvatljivi i za Apelacioni sud“, navodi se u saopštenju.

„Pre svega, nesporno je utvrđeno da ne postoji nijedan pisani dokument u kome se reguliše saradnja Nikole Kalabića sa nemačkom vojnom silom, te da je na osnovu svedoka istoričara, takođe, nesporno utvrđeno da je u novembru 1943. godine došlo do kontakta između Nikole Kalabića i Nemaca u selu Bujačić kod Valjeva, kada je postignut Sporazum o obustavi neprijateljstava i zajedničkoj borbi protiv komunista u 13 Srezova Šumadije i Pomoravlja, ali da je nemačka Viša komanda za jugoistok 25. decembra 1943. odbila da produži taj sporazum, jer su četničke jedinice učestalo kršile Sporazum“, ističe Apelacioni sud.

Zaključuje se da su odluke Državne komisije bile motivisane političkim i ideološkim razlozima“. Istovremeno se kaže da je Kalabić bio lišen najelementarnijih prava, na život i imovinu, te su se stekli uslovi za rehabilitaciju.

Milena Repajić, istoričarka i članica Predsedništva Partije radikalne levice (PRL), napominje da je ovo još jedna u nizu sudskih rehabilitacija koje zapravo imaju za cilj društveno-političku rehabilitaciju četnika.

– Nikola Kalabić je čak u četničkim krugovima bio poznat kao „Koljač“, i ima mnogo dokaza o ratnim zločinima koje je počinio. Čak i mimo tog sporazuma, bez obzira da li je on obnavljan ili ne. O tome je na sudu svedočio, a i napisao knjigu na tu temu istoričar Milan Radanović. A dodatno, čak i sa pravne strane, ta rehabilitacija je besmislena, jer Kalabić nikada nije bio osuđen da bi bio rehabilitovan. Pa čak i oni koji su podneli zahtev za njegovu rehabilitaciju, porodica i neki revizionistički istoričari, tvrde da je Kalabić poginuo u obračunu sa OZNOM januara 1946. godine. U tom slučaju, on nije ni streljan, odnosno likvidiran bez presude. Dakle, nema pravnog osnova za rehabilitaciju, a činjenično ima nebrojeno dokaza o ratnim zločinima Nikole Kalabića koje je sud prihvatio, ali oni nisu uzeti kao relevantni pri donošenju presude o rehabilitaciji. To je dakle jedna vrlo jasna politička odluka, kategorična je Rapajić.

Istoričar Predrag Marković kaže za Danas da je najgora stvar u rehabilitaciji Kalabića zapravo „neumesna primena pravnih formalnosti“.

– U prvostepenoj presudi, Kalabić je rehabilitovan jer nije formalno osuđen. Mnogi ratni zločinci nisu formalno osuđeni, uključujući Pavelića i Hitlera. U presudi Apelacionog suda Kalabić je rehabilitovan jer ga je Državna komisija iz 1946. optužila za saradnju sa okupatorom bez valjanih pisanih dokaza. Šta bi bilo ako bi isti kriterijum primenili na sve odluke te komisije? Recimo osude ustaških vođa koje uglavnom nisu pismenim putem zahtevali klanje Srba, postavlja pitanje Marković.

– Sudska ustanova Srbije je presudila i mi imamo pravo da kažemo svoj stav o tome, ali po Ustavu i zakonu je taj proces završen, kaže za Danas istoričar Čedomir Antić, predsednik organizacije Napredni klub.

– Naš sistem, koji je prepisan iz istočne Evrope je uglavnom pasivan, ali treba reći da on ne radi posao ni istoričara ni starih sudova, već on procenjuje rad tih sudova. Neki ljudi, njih više desetina hiljada, su bili ubijeni od strane komunističkog režima i njihovim porodicama su oduzeta određena prava. I po tom osnovu je porodica Nikole Kalabića tražila da se rehabilituje njihov predak, što je potpuno legitimno. E sada, kako će istorija oceniti Nikolu Kalabića, to je pitanje.