Kamioni puni leševa

Mihal Ramač: bilo je to 1992. (8)

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja“, „S one strane snova“ i „6. oktobar“, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je serija „Bilo je to 1992 – Treća Jugoslavija“ u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2012. godine, najzanimljivije delove iz autorovih zapisa objavljujemo kao feljton.

Zarobljenih zaista nije bilo. Predstavnik Međunarodnog crvenog krsta Hose Maria Mendiluče opisao je šta je doživeo u Zvorniku pri povratku u Sarajevo posle susreta s Miloševićem u Beogradu: „Zadržali su me dva sata. Shvatio sam da sam u smrtnoj opasnosti. Ugledao sam kamione pune leševa. Takođe sam video naoružane ljude kako iz kuća izvlače još leševa dece, žena i starijih ljudi i tovare ih na kamione. Video sam četiri ili pet kamiona leševa… Kada sam stigao, čišćenje je bilo obavljeno… Pljačkali su, čistili grad posle masakra.“

Na Izetbegovićev zahtev da Srbija povuče paravojske iz BiH Ministarstvo inostranih poslova Srbije cinično odgovara da su paravojske u Srbiji zakonom zabranjene. Srpski mediji, pogotovo oni što se smatraju najrodoljubivijima, i dalje objavljuju snimke Arkanove i ostalih paravojski.

Američka vlada 15. aprila „energično osuđuje srpsku agresiju u BiH, zahteva povlačenje srpskih snaga i poštovanje nezavisnosti BiH“. Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) sutradan, na zasedanju koje je trajalo ceo dan i celu noć, donosi deklaraciju kojom se „srpske neregularne snage i JNA osuđuju kao izazivači kršenja nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i ljudskih prava u BiH“. Ukoliko Beograd do 29. aprila ne obustavi agresiju, sledi puna izolacija. Vladislav Jovanović smatra da upozorenje iz Helsinkija „nije ultimatum, već saopštenje“.

Zbog glasina o postojanju koncentracionih logora u Srbiji, Tanjug je ovlašćen da objavi: „U sedam zarobljeničkih logora pod kontrolom JNA ima 926 zarobljenika, pripadnika hrvatskih paravojnih formacija. Za 303 je utvrđeno da su počinili krivična dela, za 116 su podnete krivične prijave za oružanu pobunu i ratni genocid.“ Dakle, logora ima, ali nisu koncentracioni.

Šešelj 2. aprila u Skupštini predlaže da se iz Srbije protera onoliko Hrvata koliko je Srba proterano iz Hrvatske i da se srpske izbeglice koriste imovinom proteranih Hrvata: „Princip retorzije, odnosno odmazde, često se primenjuje u međunarodnoj praksi i ne predstavlja nikakvu novost, niti je antidemokratski… Princip razmene stanovništva takođe nije nedemokratski, čak je i više puta primenjivan, jer je veoma upotrebljiv kada mržnja među stanovništvom različitih naroda postane tolika da je zajednički život nemoguć.“ Dva dana kasnije on u Apatinu larma: „Nemaju Hrvati šta da traže u Srbiji. Onaj ko se poziva na ljudska prava i građanske slobode, neka ih traži u Zagrebu, i neka tamo traži uzroke, a posle razmišlja o posledicama.“

Vlast ne reaguje. Latinka Perović upozorava: „Ta izjava ugrožava pre svega nas Srbe. Svuda i ovde. Primljena sa sramnom ćutnjom i uvredljivom ravnodušnošću u najvišem narodnom predstavništvu, koje slovi kao višestranačko, ona je izgubila karakter jednog ekstremnog mišljenja, kakvih ima čak i u demokratskijim državama i tolerantnijim društvima. I to je ono što mora duboko da uznemiri.“ Sociolog Božidar Jakšić piše predsedniku Skupštine Aleksandru Bakočeviću: „Molim vas da mi kao građaninu koji nije ni Hrvat ni član bilo koje političke organizacije, svojom blagonaklonošću obezbedite u prvom kamionu za iseljavanje Hrvata jedno mesto za stajanje. Sa žaljenjem sam spreman da napustim državu u kojoj jedan narodni poslanik može u Narodnoj skupštini da pravi fašističke ispade, a da ih predsednik Skupštine zataškava proglašavajući ih ličnim stavom, kao da ne postoji ustav ove zemlje kojim je izričito zabranjeno širenje rasne, verske i nacionalne mržnje.“… Nisu ćutali ni glumci Jugoslovenskog dramskog i Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu. Posle predstava čitali su proteste protiv Šešelja.

Nastavlja se