Kanoni, raskol i „lomljenje kičme“

Patrijarhovo pismo je odgovor na dopis koji je vladika Artemije 13. oktobra uputio Sinodu, povom kazne zabrane sveštenodejsta koju mu je „crkvena vlada“ izrekla 18. septembra, zbog neslaganja sa, kako on tvrdi „nekanonskim“ sinodskim odlukama.Kako Danas nezvanično saznaje, vladika Artemije se obratio pismom Saboru povodom poslednjeg sinodskog dopisa, koje potpisao patrijarh Irinej.

U oktobru, nekoliko dana pošto je vladika Artemije pisao „crkvenoj vladi“, član Sinoda episkop zahumsko-hercegovački Grigorije je u intervjuu beogradskim medjima najavio je da će na jesenjem Saboru biti razmatran „slučaj“ vladike Artemija, kao i podela eparhija SPC, uključujući i Eparhiju raško-prizrensku. Pismo vladike Artemija početkom novembra objavljeno je u pojednim štampanim medijima i sajtovima, koje Sinod naziva „anticrkvenim“. Na tim sajtovima prošle nedelje objavljeni su i tekstovi raščinjenog arhimandrita Simeona (Vilovskog), koji optužuje Sinod za „izdaju Kosova i Metohije“ i iznosi svoju verziju uzroka „udara na episkopa Artemija“. On je prozvao više arhijereja SPC, uključujući i članove aktuelne „crkvene vlade“. U isto vreme objavljeno je i otvoreno pismo koje je grupa intelektualaca i javnih ličnosti uputila arhijerejima, apelujući na „prevazilaženje smutnje u Crkvi“, koja je nastala „ishitrenim odlukama“ u vezi ERP i vladike Artemija.

Tokom protekle nedelje u Višem sudu u Beogradu počelo je suđenje arhimandritu Simeonu i Predragu Subotičkom, direktoru građevinskog centra „Rade Neimar“, koji se terete da su ERP oštetili za više od 300.000 evra. To je bio zvanični razlog zbog kojeg je Sinod sredinom februara ove godine vladiku Artemija privremeno razrešio uprave u ovoj eparhiji. Sabor je u maju potvrdio ovu sinodsku odluku. Vrhovni sud Grčke, gde se Vilovski trenutno nalazi, odbio je letos zahtev srpskih vlasti za izručenje Vilovskog, ocenivši da u ovom slučaju ima elemenata „političkog i verskog progona“.

Uoči poslednjeg sinodskog pisma vladici Artemiju, koje je potpisao patrijarh Irinej, a koje je objavljeno na sajtu SPC dva dana uoči jesenjeg Sabora, pojedni beogradski mediji su, pozivajuči na sporni dopis od 13. oktobra, spekulisali da vladika Artemije osniva novu „istinitu svetosavsku crkvu“. Na sajtu Danasa objavljujemo u celosti dopis vladike Artemija Sinodu, apel grupe intelektualaca Sinodu SPC, tekst raščinjenog arhimandrita Simeona „Sinod izdaje Kosovo i Metohiju“ i odgovor Sinoda na dopis vladike Artemija.

J. T.

* Pismo koje je vladika Artemije uputio Svetom arhijerejskom sinodu SPC 13. oktobra 2010. Objavljeno je u medjima i pojedinim sajtovima početkom oktobra

ARTEMIJE

Episkop raško-prizrenski

u egzilu

13.10.2010.

Manastir Šišatovac

SVETOM ARHIJEREJSKOM SINODU SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

B E O G R A D

Vaša Svetosti,

U Hristu braćo Arhijereji,

Posle dužeg rasmatranja Vaše odluke, kojom Nam izričete privremenu zabranu svih sveštenodejstava, čast Nam je obavestiti Vas, da se sa istom odlukom, kao nekanonskom, ne slažemo, da je ne primamo, i da joj se ne možemo povinovati.

OBRAZLOŽENjE

Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve doneo je i u okviru Saopštenja objavio (18. septembra 2010. g.) odluku kojom Nam se izriče kazna privremene zabrane svih sveštenodejstava do konačne odluke Svetog arhijerejskog sabora. Ista odluka se navodno bazira na Čl. 70. tač. 20 i 35b Ustava SPC, a u skladu sa 34, 74, 15. i 16. apostolskim pravilom, 4. kanonom Antiohijskog sabora, 13. kanonom Sardičkog sabora, i 5. kanonom Prvog vaseljenskog sabora. Tako stoji u samoj odluci. Pogledajmo ih sadržinski.

Tačka 20. člana 70. Ustava SPC određuje da Sinod „vodi nadzor nad radom arhijereja“. U Ustavu ne piše, ali se podrazumeva da Sinod vodi nadzor nad radom eparhijskih arhijereja, koji prema čl. 108 tač. 29 Ustava SPC, imaju obavezu da „podnose Svetom arhijerejskom sinodu izveštaje sa svojim predlozima o svome arhipastirskom radu i uopšte o stanju eparhije“.

Kako Nas Sinod smatra umirovljenim, tj. lišenim uprave nad Eparhijom raško-prizrenskom, to tačka 20 člana 70. Ustava SPC ne može biti uporište odnosne odluke. Dakle, Sinod donoseći istu odluku izašao je iz svoje nadležnosti i pokazao se nedoslednim.

Tačka 35b člana 70. Ustava SPC određuje Sinod kao sudski organ sudi u orvoj instanci „kanonske krivice arhijereja“. Pozivajući se na ovu tačku Ustava SPC Sinod u donošenju odnosne odluke postupa kao prvostepeni sud, a svoju odluku karakteriše kao kanonsku presudu, donetu u okviru sudskog postupka po kanonskim pravilima. I zaista, Sinod navodi kanone u skladu sa kojima je navodno sudio i presudio.

Čitajući, pak, odluku-presudu Sinoda uočavamo nejasno i neistini to iznete optužbe protiv Nas, jer se tamo kaže:„S obzirom na to da Njegovo Preosveštenstvo episkop umirovljeni raško-prizrenski G. Artemije – i pored svih odluka Svetog arhijerejskog sabora i Svetog arhijerejskog sinoda, kao i pisma Svetog arhijerejskog sinoda br. 924 od 26. avgusta 2010. godine – u svom pismenom obraćanju Svetom arhijerejskom sinodu od 13. septembra ove godine, nedvosmisleno izjavljuje da se više neće povinovati ranijim, ali ni budućim odlukama najvišeg zakonodavnog, odnosno izvršnog tela SPC…“

Možda bi neko hteo da zaključi da je razlog donošenju i izracanju navedene kazne Naše pismeno obraćanje Sinodu od 13. septembra 2010. g. Međutim, Naša izjava je ovde izokrenuta i navedena kao nedvosmislena „da se više nećemo povinovati ranijim, ali ni budućim odlukama najvišeg zakonodavnog, odnosno izvršnog tela SPC“, iako ona doslovno glasi:„…U tom svojstvu, nikakvoj se, ubuduće, Vašoj nekanonskoj odluci nećemo povinovati…“

Dakle, ne radi se o nepovinovanju svim budućim odlukama Sabora i Sinoda uopšte, nego o nepovinovanju eventualnim budućim nekanonskim odlukama Sinoda.

Prema citiranom sinodskom aktu ispada da Sinod sve svoje odluke smatra nekanonskim kada na takav način interpretira ono što nedvosmisleno napisasmo?Umesto pohvalom za očuvanje kanonskog poretka, Sinod je na Naš dopis, u svom maniru odgovorio presudom, bolje reći kaznom. Da li je pri tom sproveden kanonski sudski postupak?

Istinite optužnice nije bilo. Ne vidi se ko je, i da li je iko, pred Sinodom zastupao ovu nepostojeću (neistinitu) optužnicu. Ne vidi se da li je optužnica proverena (tj. dokazivana i dokazana) pre suđenja. Kanoni insistiraju na tužiocu, na proveri njegove ličnosti i na zasnovanosti dokaza i tvrdnji koje se navode u optužnici.

U ovome Sinod se ogrešio o 6. kanon Drugog vaseljenskog sabora.

„… Sveti Sabor naređuje, da takovi (tužioci) imaju najprije pred eparhijske episkope prikazati tužbu, i pred njima dokazati tužbe, u kojim okrivljuju episkopa… nego ni ovi neđe prije moći tužbu svoju podnijeti dok pismeno ne izjave da će podleći jednakoj kazni ako im se poslije odnosne rasprave dokaže da su oklevetali episkopa…“ (6. kanon II Vaseljenskog sabora).

Sinod je raspravljajući o Našoj nazovi krivici bio u obavezi da Nas pozove na sednicu i suđenje. Sinod to nije učinio. Sudio je tajno. Time je Sinod pogazio Ustav SPC koji u svome 218. članu izričito određuje: „Niko se ne može kazniti nijednom crkvenom kaznom bez prethodnog saslušanja“.

U ovome Sinod se ogrešio i o 74. kanon Apostolski, na koji se začudo poziva kao na osnovu za svoju odluku-presudu.„Episkop koji je u nečemu optužen od ljudi, koji zaslužuju da im se veruje, treba da od episkopa bude pozvan; pa ako se odazove i ispovijedi, ili bude izobličen, neka se odredi kazna. Ako pozvan ne posluša, neka se pozove i drugi put, poslavši po njega dva episkopa. Ako ni tada ne posluša, neka se pozove i treći put, poslavši po njega opet dva episkopa. A ako i to prezrije i ne odazove se, sabor neka izreče protivu njega što nađe da zaslužuje, da ne bi pomislio, da će dobiti šta od toga, što se uklanja od suda“. (74. kanon Apostolski).

Dakle, nesumnjivi poziv optuženom episkopu je uslov za početak sudskog postupka. A toga u Našem slučaju nije bilo iako Sinod tvrdi da je odluku-presudu doneo u u skladu sa navedenim kanonom. Očigledno, u nedostatku kanonskog utemeljenja, Sinod se postarao da to nadomesti brojnošću citiranih kanona. Ali duha kanona tu nema. Kada bi ga bilo tada ovakve odluke-presude ne bi ni bilo.

Sinod se poziva na 34. kanon Apostolski. „Episkopi svakoga naroda treba da poznaju prvoga od njih i da ga smatraju za glavu, i ništa važnijega da ne preduzimlju bez njegovoga znanja, nego svaki neka preduzimlje samo ono što se tiče njegove eparhije i područnih mjesta. Ali ni onaj prvi episkop neka ne čini ništa bez znanja sviju ostalih episkopa. Jer će tako biti jednodušnost i proslaviće se Bog kroz Gospoda u Svetom Duhu, Otac i Sin i Sveti Duh“. (34. kanon Apostolski).

Navedeni kanon nema konekciju sa optužbama na Naš račun. On raspoređuje nadležnosti u crkvenim poslovima eparhijskog arhijereja, Svetog sabora i njegovog Poglavara. Time oslikava jedinstvo i sabornost Crkve. Koliko je puta baš Sinod pogazio upravo ovaj kanon kršeći Naša arhijerejska prava da samostalno preduzimamo ono što se tiče Naše eparhije i područnih Nam mesta?

Sinod se poziva na 15. i 16. kanon Apostolski. „Ako koji prezviter, ili đakon, ili koji drugi iz imenika klirika, ostavi svoju eparhiju i pođe u drugu, te premestivši se sa svijem, nastani se u drugoj eparhiji bez znanja svog episkopa, zapovijedamo, da takav ne smije više obavljati svetu službu; naročito pak ako bude pozvan od svoga episkopa da se povrati, i ne posluša, nego ostane uporan u tome neredu, neka ima tamo općenje samo kao svijetovnjak“. (15. kanon Apostolski).

„Ako episkop, kod koga se takovi nalaze, ne uzimljući u nikakav obzir naloženu na iste zabranu sveštenodejstvovanja, zadrži ih ipak kao klirike, neka se odluči, kao učitelj nereda“. (16. kanon Apostolski).

Navedeni kanoni nemaju veze sa navedenim optužbama. Odnose se na skitajuće prezvitere, đakone i niže klirike. Dovođenje Nas u vezu sa ovim odredbama smatramo uvredom Našeg episkopskog dostojanstva. Mi nismo ostavili našu Bogom Nam darovanu eparhiju, nego smo iz nje prognani Vašom voljom. Tek da primetimo, da nismo ni jednog skitajućeg klirika osuđenog na zabranu sveštenodejstva u opštenje primili.

Sinod se poziva na 5. kanon Prvog vaseljenskog sabora.„U pogledu onih koji su odlučeni, bili oni iz klira ili redova svetovnjaka, neka važi presuda dotičnih episkopa svake eparhije, shodno pravilu koje određuje, da koji su od jednih bili isključeni, ne mogu od drugih biti primljeni. Ali neka se ispita, da nisu takovi bili udaljeni iz općenja crkvenog, ili zbog svađe, ili zbog kakve zlovolje episkopove. Pa da se sve ovo podvrgne potrebitome ispitu, našlo se za dobro, da svake godine po dva puta budu u svakoj eparhiji sabori, kako bi kad se svi episkopi eparhije zajedno u jedno mesto sakupe, mogle se ispitati ovakve raspre, i tijem se utvrdilo da oni, koji su episkopa uvrijedili, imaju se od sviju smatrati pravilno odlučenima, i to sve dotle dok se skupu episkopa ne svidi možda izreći o njima neku blažiju presudu. A sabori ovi neka bivaju jedan pred četrdesetnicom, kako bi, oslobodivši se od svake malodušnosti, mogao se Bogu prinjeti čisti dar, a drugi u jesenje doba“. (5. kanon Prvog vaseljenskog sabora).

Navedeni kanon se ne može primeniti na Sinodom navedene optužbe. On se odnosi na odlučene klirike ili svetovnjake, kažnjene sudom njihovog nadležnog episkopa. Dovođenje Nas kao Episkopa u vezu sa ovim odredbama smatramo nedopustivim

Sinod se poziva na 4. kanon Antiohijskog sabora.„Ako neki episkop, svrgnut od sabora, ili prezviter ili đakon od svog episkopa, drzne se da vrši nešto od sveštene službe, po prethodnoj navici, bilo da je episkop, ili prezviter ili đakon, takav ne može imati ni na drugom saboru nade za vaspostavljanje, niti može imati mesta odbrani , nego i sve koji s njime budu opštili treba isključiti iz Crkve, a osobito ako, doznavši za osudu izrečenu protiv pomenutih, drznu se da s njima opšte“. (4. kanon Antiohijskog sabora).

Navedeni kanon se ne može primeniti na Naš slučaj, osim ako Sinod Naše bezakono umirovljenje ne smatra svrgnućem. Mi nismo svrgnuti. Pak ni osuđeni od Sabora. Biće da je izbor ovog kanona naveden u cilju pretnje Nama i drugima koji bi možda imali opštenje s Nama nakon ove poslednje u nizu nekanonskih odluka-presuda Sinoda.

Sinod se poziva na 13. kanon Sardičkog sabora.„Osija episkop reče: I ovo neka je svima ugodno: da, ako neki đakon, ili pretviter, ili neko od klirika, bude odlučen pa pribegne drugome episkopu, koji ga poznaje, a koji zna da je od svoga episkopa odlučen od opštenja, ne treba ovaj episkop da čini uvredu episkopu i bratu svome, pružajići ovome opštenje. A ako se drzne da to učini, neka zna da mora odgovarati pred episkopima kada se saberu na Sabor. Svi episkopi rekoše: ova odluka će i mir svagda očuvati, i očuvaće slogu sviju“ (13. kanon Sardičkog sabora).

Navedeni kanon očigledno se odnosi na situaciju na koju se odnose i 15. i 16. Apostolski kanoni. Dodatni komentar je nepotreban.

Napred navedeni od strane Sinoda svešteni kanoni i Ustav SPC, kako pokazasmo, nisu u skladu sa izrečenim optužbama, te nisu i ne mogu biti argument za donošeće onakve odluke-presude. Navedene brojke kanona kao i 70. čl. tač. 4 Ustava SPC, odnose se, dakle, na druge slučajeve, kako po suštini i nameni svojoj, tako i po nesprovedenom kanonsko-ustavnom sudskom postupku.

Zato se kao pojačanje toj slaboj strani odluke javila potreba za pisanjem pisma koje u svojoj završnici glasi: „Vašeg Preosveštenstva u Hristu brat. PREDSEDNIK SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA AEM i Patrijarh srpski, G. Irinej, s. r.“. Isti je, naravno, u svojstvu i po istoj shemi potpisao i sinodsko pismo br. 924 od 26. avgusta 2010. godine.

Takva završnica pisma je u dubokom neskladu sa onim što u njemu piše u vidu optužbi upućenih Nama:

– da nastupamo „antisaborskim, anticrkvenim i antikanonskim stavom“;

– da „ragrađujemo Svetosavsku Srpsku Crkvu i stupamo direktno na put raskola“;

– da „samovlasno proglašavamo sebe za ,doživotnog kanonskog arhijereja Eparhije raško-prizrenske“;

–da se „odričemo svoje vernosti i poslušnosti Saboru arhijereja…“;

–da smo „zaboravili da je van toga Sabora… nezamisliv episkopski čin i episkopsko služenje“;

–da „svojim necrkvenim i nepravoslavnim tvrdnjama da Nam je (dodali: „neposredno“) Bogom darovano arhijerejsko pravo i vlast u Eparhiji raško-prizrenskoj“, i „da Nam je ona ,od Boga data, da smo odgovorni (dodali: „jedino“) pred Hristom Spasiteljem i doživotno obavezni (dodali: „samo“) ,pred Svevišnjim Bogom, na potpuno guruističko-solipsistički način, ispod nivoa luteransko-protestantske eklisiologije radikalno poričemo Crkvu…“;

– da „odbacujemo odluke upravo svih arhijereja SPC“;

– da „blatimo Patrijarha, Sabor i Sinod… za ‘guranje’ SPC na put bogomrske unije, i za druga kanonska bezakonja i nepočinstva…“;

– da „razvijamo čitav niz nepravoslavnih shvatanja koja negiraju samu prirodu Crkve…“;

– da sa svojom „,duhovnom decom, unosimo nemir u crkveni narod i, sablažnjavajući javno mnjenje,…definitivno ih utvrđujemo u raskolnič-kom duhu, a sebe proglašavamo za vođu raskola“.

I nama takvom kakvim ste Nas predstavili u tom pismu obraćate se kao „bratu u Hristu“. Kako je to moguće kada ste Nas, s jedne strane, svrstali u raskolnike i jeretike, a s druge strane Nas kažnjavate bez suda i osude? Ako Nas, i pored toga, radi administracije i nekakvog protokola, predstavljate još uvek i po nuždi, kao „brata u Hristu“, samo svedočite svoju nedoslednost uvodeći sofizam u Crkvu Božiju. Nije li time administracija, zaodenuta hipokrizijom, izdignuta iznad duše, Crkve, Boga?

Nekanonski i neustavno, što će reći nepravedno i neosnovano, ali zato i uzaludno Nas optužujete, prisiljavajući Nas da veću važnost pridajemo ljudima a ne Bogu, od Koga Nas Vaše optužbe ne mogu odvojiti. Administrativno jeste Nas odvojili od Našeg episkopskog trona, ali od Boga Nas ne možete nikako odvojiti.

Dužni smo, međutim, da na neistini zasnovane Vaše optužbe odgovorimo u nekoliko tačaka, ujedno ispovedajući javno veru onako kako smo je od pravovernih crkvenih Otaca primili:

A) Optužujete Nas za izjavu i veru da Nam je Eparhija raško-prizrenska „od Boga dana“. Mi to ponovljeno tvrdimo. Zašto? Zato što je svima nama od bogomudrih Otaca Šestog vaseljenskog sabora, u 1. kanonu, preneta nauka o tome da sve što započinjemo, treba „od Boga započeti i s Bogom završiti“, i „da se ima čuvati čista od svake novštine i nepovrijeđena vjera, koju su nam predali svjedoci i sluge Slova, bogoizabrani apostoli…“ (N. Milaš, Pravila, I, Novi Sad 1895, str. 427). Od bogomudrih Otaca smo naučili i to – da se eparhija, odnosno episkopija „od Boga daje“, što izričito zasvedočiše Oci Antiohijskog pomesnog Sabora u svom 21. pravilu (N. Milaš, II, N. Sad, 1896, str. 67), ali i Svetogorci Agapije i Nikodim u tumačenju 14. Apostolskog kanona. (Pidalion, Atina 1886, str. 27, nap. 3).

Ta vera u takvo učenje, dakle, postojala je u Pravoslavnoj crkvi mnogo pre pojave luteransko-protestantske teologije. Hoćete li i smete li da, radi svojih proizvoljnih tumačenja, i za te naše učitelje kažete da „na potpuno guruističko-solipsistički način, ispod nivoa luteransko-protestantske eklisiologije poriču Crkvu…“ kako to Nama neosnovano i zlonamerno pripisujete? Ali Vama je moguće da kažete i ponešto što ne stoji, jer nastupate sa pozicije moći, pri čemu sveštene kanone izvitopereno i selektivno koristite. Koristite ih ne „radi terapije duša i isceljenja od strtasti“, po rečima crkvenih Otaca Šestog vaseljenskog sabora (2. kanon), nego ubijanja radi.

Duboko svesni učenja Svetih Otaca, dakle, ponovo izjavljujemo da je „doživotna Naša obaveza pred Svevišnjim Bogom da u skladu sa crkvenim kanonima i položenom arhijerejskom zakletvom nepokolebivo stojimo na duhovnoj straži“ i „da smo Mi u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski arhipastir Eparhije raško-prizrenske“. U tom svojstvu, iako nikoga od svog duhovnog stada ne pozivamo da Nas u nametnutom izgnanstvu sledi, mnogi su dobrovoljno krenuli putem golgote i dobrovoljnog izgnanstva, a još više ih zbog toga duhovno pati i strada. Od takve pojave osećate strah, pripisujući Nam da „unosimo nemir u crkveni narod i sablažnjavamo javno mnjenje“. Grehota je, braćo u Hristu, što tako pišete, jer dobro znate da je Bogu poznato čije su nekanonske odluke i radnje začele i proizvele današnje teško stanje ne samo u Eparhiji raško-prizrenskoj, nego i mnogo šire.

B) U vezi pak optužbe da, navodno, nastupamo „antisaborski, anticrkveno, antikanonski“, da „razgrađujemo Svetosavsku Srpsku Crkvu“, da se „više nećemo povinovati ranijim, ali ni budućim odlukama (izostavivši ključnu reč: „nekanonskim“) najvišeg zakonodavnog, odnosno izvršnog tela Srpske pravoslavne crkve…“, odgovorili bismo sledeće:

Pravoslavno je poimanje da se sabornost u Crkvi ne meri jednosmerno i većinski, nego dvosmerno, što će reći u „saglasju svakog pojedinca i svih zajedno“. O tome nam govore Oci Kartaginskog sabora u 2. pravilu: „Sav sabor reče: Kao što Bog hoće, prije svega mora se jednodušnim ispovijedanjem ispovijedati crkvena vjera, koju mi u ovom slavnome zboru priznajemo, a za tijem suglasjem i svakoga posebno i sviju ukupno mora se čuvati crkveni red… potrebito je dodati ono, što smo mi kao nepomičnu naredbu od otaca primili, a to je, da mi u umovima našima, sveto čuvamo jedinstvo Trojice, to jest, Oca i Sina i Svetoga Duha, koje ne poznaje u sebi nikakvoga dijeljenja, i kao što smo mi to naučili, tako ćemo tome učiti i narod Božji…“ (N. Milaš, Pravila, II, Novi Sad 1896, str. 132-133).

Kad „saglasja svakog pojedinca i svih zajedno“ nema, tada se treba prisetiti mudre pouke Svetog Jovana Zlatoustog: „Postoji sloga na štetu, a postoji i razdor na korist“. Šta u Našem slučaju smatramo da je „na korist“? To – da se ne povinujemo nekanonskim i neustavnim odlukama, jer se pomoću njih razbija saglasje, odnosno sabornost u Crkvi. Ko može poreći da se nije upravo takvim nekanonskim odlukama začeo loš početak, a „čega je početak nevaljao, i sve ostalo mora se odvrgnuti“, uči nas Sveti Vasilije Veliki, što zasvedočiše i Oci Sedmog vaseljenskog sabora, u 19. kanonu (N. Milaš, Pravila, I, str. 626)?

V) Optužujete Nas da „blatimo Patrijarha, Sabor i Sinod… za ‘guranje’ Srpske Pravoslavne Crkve ‘na put bogomrske unije…’ , previđajući ustavne obaveze Svetog arhijerejskog sinoda da je dužan da se stara o jedinstvu svih hrišćana (Ustav SPC, čl. 70. tač. 4: ‘Stara se o zbližavanju i jedinstvu hrišćanskih Crkava’)”.

Pitamo: Koliko to crkava ima? I od kada je prestala da važi ona potvrđena istina u Simvolu vere o tome da verujemo u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu? I ko su hrišćani?

Hrišćanima ili „krstjanima“ se, naročito od XII veka, u Pravoslavnoj crkvi nazivaju i predstavljaju samo oni koji nisu otpali od Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Pravoverni su naglašeno isticali taj naziv pripisujući ga sebi da bi ukazali da nisu isti sa onima koji su od nje otpali. Zato se i Sveti Sava u potpisu predstavljao kao „krstjanin“. On Latine rimokatolike svrstava u jeretike. Car Dušan u svom Zakoniku o njihovoj veri govori kao „o jeresi latinskoj“, a pod „hrišćanima“ i „hrišćanstvom“ podrazumeva veru pravoslavnih članova Crkve Hristove (čl. 6-8). Sveti Simeon Solunski piše da su Latini „bezbožni Bogomili koje uopšte ne ttreba zvati hrišćanima“ (Migne PG 155, col. 89). Rimokatolike kao „jeretike duhoborce“ (zbog dodatka Filioque u Simvolu vere) vide u srednjem veku, i sve do danas, svi istinski pravoslavni hrišćani, među kojima se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i pisanom rečju posebno ističu: Vladislav Gramatik, Nikodim Himnograf, Konstantin Filosof Kostenečki, Nikolaj Žički, Justin Ćelijski.

Sledstveno tome, pod „hrišćanskim crkvama“ u navedenom 70. čl. tač. 4. Ustava SPC podrazumevaju se pomesne pravoslavne crkve kao autokefalne, a ne Rimokatolička, Luteranska, Protestantska ili koja druga, jer van Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve nezamislivo je govoriti o drugim crkvama.. U službi sklapanja nekakve crkvene unije su i nedavno iznete u Beču izjave patrijarha srpskog Irineja. I dok je ovaj boravio tamo, u Nišu je beogradski nadbiskup Hočevar blagosiljao pripreme za dolazak pape rimskog 2013. godine. Možda imate neka obećanja i saznanja za koja Mi ne znamo, da će se do te godine, Bože daj, rimokatolici odreći svojih jeretičkih učenja, pokajati se za mnogobrojna zlodela prema pravoslavnima (Jasenovac, Jadovno, Oluja…), i vratiti se u krilo Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve.

Pošto su se kroz vekove, dakle, pod hrišćanskim crkvama podrazumevale samo pomesne pravoslavne crkve, a ne jeretičke, onda je ono u navedenom čl. 70. tač. 4. Ustava SPC logično rečeno, tj. da se Sveti arhijerejski sinod „stara o zbliženju (umesto „zbližavanju“, kako stoji u Patrijarhovom pismu) i ujedinjenju hrišćanskih crkava“. Jer, među pomesnim pravoslavnim crkvama je, kako nas uči istorija, dolazilo do razilaženja pa i raskola, kao na primer: između Carigradske i Ohridske; između Ohridske i Srpske; između Bugarske i Carigradske; između Grčke i Carigradske; između Moskovske i Carigradske patrijaršije. A sve one, iako „pomesne“ i „autokefalne“ čine Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu, radi čega je plural „Crkava“ u Ustavu SPC napisan inicijalom (velikim slovom „C“).

Samo u tako nasleđenom poimanju reči: „hrišćani“, „hrišćanstvo“, „hrišćanske crkve“ i među njima „zbliženje“, ima smisla svakodnevno moljenje svih nas „za jedinstvo vere“, kako bi pravoverni hrišćani postali jedno kao što su jedno Otac i Sin (Jn. 17, 11), u skladu i sa onim sabornim jedinstvom što su savršeno zasvedočili Oci Kartaginskog sabora u napred navedenom 2. kanonu. Patrijarhovo pismo, međutim, ima drugačiji pristup, nasuprot utvrđenoj pravoslavnoj eklisiologiji, podređujući sve bogomrskoj uniji sa rimokatolicima i drugima, sa kojima i zajedničko molitveno opštenje imaju neki od nas, protivno sveštenim kanonima Pravoslavne Crkve.

Eto Našeg obrazloženja i potvrde za ranije izneto mišljenje o tome da, „ostavljajući Sveštene kanone i Sveto predanje, celu Srpsku pravoslavnu crkvu gurate na put bogomrske unije“.

Neka se napred izloženo shvati Našim ISPOVEDANjEM VERE i poimanjem pravoslavne eklisiologije, što za Vas može biti dodatni razlog da ubrzate sa kaznom koju ste naumili da Nam kao završni čin naložite. Ipak, jedno je izvesno: Odluke koje protivreče Duhu Svetome bivaju same po sebi anemične i mrtve još u povoju svom. Ali one, budući da nisu plod Duha Svetoga, kao karcinom, nažalost, razaraju Crkvu, što se pokazuje i u nemilim događajima u vezi sa Nama i Eparhijom raško-prizrenskom.

Ali, nekanonske odluke i nemili događaji u vezi sa Nama kao kanonskim arhijerejem Eparhije raško-prizrenske ne počinju od 2004. ili 2006. godine. Sve to ima mnogo dublju prošlost, naročito od vremena kad smo svi mi, braćo u Hristu, dozvolili da pojedinci ili pojedinac među nama uzurpira vlast Svetog arhijerejskog sabora, Svetog arhijerejskog sinoda i cele SPC. Za to Vam i dostavljamo fotokopiju teksta („Duga“ br. 1638 od 30. marta do 12. aprila 1996. str. 47) da vidite ko je i kada izjavio, ali i predvodio u „lomljenju kičme vladici Artemiju“. Pitamo: ko je ovlastio Našeg brata Irineja bačkog da se tako ponaša u Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Od kada? I – za čiji račun? Kuda nas to vodi?

I nama takvom kakvim Nas pretstavljate u svojim odlukama, pismima i javnim glasilima, ubeđeni da Nam je „kičma polomljena“, uputiste poziv da prisustvujemo na ustoličenju Patrijarha u Pećkoj patrijaršiji, a ne pozvaste Nas na svečani prijem, održan sutradan (04. oktobra) u Patrijaršiji u Beogradu, gde je bliže od Pećke Patrijaršije.

Koliko iskrenosti može biti u takvom (naknadno i na brzinu sačinjenom tek 01. oktobra 2010) Vašem pozivu s obzirom da Nam zvaničnim, premda nekanonskim, odlukama zabraniste svako sveštenodejstvo; zabraniste da obitavamo u nekom od manastira Naše raško-prizrenske Eparhije; oduzeste kanonsku upravu nad tom Eparhijom; uskratiste duhovnu vezu sa Našom duhovnom decom; preko voditeljke zabraniste Nam da govorimo na konferenciji za štampu, čime pokazaste ko je kome bliži; zabranjujete Nam čak i to da se odazovemo na poziv braće Rusa da učestvujemo na naučnom skupu u Petrogradu?

U dubokom raskoraku sa tako upućenim Nam pozivom da prisustvujemo na ustoličenju u Pećkoj patrijaršiji jeste i intervju Patrijarhov za „Politiku“, objavljen baš na sam dan ustoličenja. Naravno, ne slučajno.

U tom intervjuu izneto je Patrijarhovo mišljenje u vezi Nas – „da drugog puta i načina, mimo onog za koji se Sinod opredelio, nije bilo… on je Sinodu uzvratio pismom koje praktično predstavlja raskol… To je doprinelo da Sinod donese odluku kojom se vladici Artemiju privremeno zabranjuje činodejstvovanje do odluke Sabora koji će biti održan u novembru“, istovremeno sasvim oprečno izjavljujući – „da druga prava episkopa Artemija nisu dovedena u pitanje, ali da, prirodno, nije mogao da ostane na Kosovu…“ (Zbog čega li je to – prirodno?). Uz sve to dodaje da „vladika Artemije ima svoje mesto u Crkvi, a njegovo arhijerejstvo nije dovedeno u pitanje“ (“Politika, 3. oktobar 2010. str. 5).

Takve i tolike protivrečnosti u pomenutom intervjuu na osoben način govore o nekanoničnosti dosadašnjih odluka, donetih protiv Nas, ali i o pravdanju naumljenog završnog kaznenog čina koji treba, da se odigra na Saboru u novembru. Ali to Nas, ponavljamo, neće odvojiti od Boga, niti udaljiti od Svetootačkog učenja i predanja, pa ni od obaveze koju imamo u skladu sa položenom arhijerejskom zakletvom upravo i samo zato što se nekanonskim odlukama nećemo povinovati.

Do donošenja konačne odluke na sledećem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora zakazanom, kako se da predpostaviti, prevremeno zbog Nas, Svetom arhijerejskom sinodu i svima arhijerejima SPC ostajemo odani u Gospodu

Episkop raško-prizrenskii kosovsko-metohijski

+ARTEMIJE

* Na sajtovima koje Sveti arhijereski sinod smatra “anticrkvenim” i u pojednim beogradskim medjima 12. novembra objavljeno je pismo grupe intelektulaca Svetom arhijerejskom saboru SPC.

OTVORENO PISMO EPISKOPIMA SPC

„Svaka naša molitva i svako

bogosluženje započinje obraćanjem

Svetom Duhu, prizivanjem – epiklezom

Duha Svetoga Utešitelja“

(Vladika Atanasije Jevtić)

„Pravoslavlje zato ima stalnu misiju u

svetu, nije nikada totalitarno, mada

zato ponekad deluje neuspešno“

(Vladika Atanasije Jevtić)

Časni oci arhijereji,

Jasno je danas da je programirano dekomponovanje Jugoslavije (ugovoreno na Malti još 1982.) upriličeno s ciljem razbijanja političkog subjektiviteta Srbije. Posledično: satanizacija Srba, nametnuti rat 1991-95, pretvaranje istorijske žrtve u kolektivnog krivca, varvarsko bombardovanje srpske populacije 1995, te 1999. – potvrdili su kako će Srbija kao terra misionis preći put od političkog protektorata do kolonijalnog podaništva.

Tom programu su služile mere drobljenja svih institucija, pa se poslednja na udaru antisrpske međunarodne politike našla i Majka Crkva. Poniženje je utoliko veće što do ucene i razbijanja jedinstva Crkve dolazi posle antihrišćanskog pira na okupiranoj teritoriji Kosova i Metohije, gde su pod pokroviteljstvom mirovnih snaga, od 1999, Šiptari uništili 150 pravoslavnih svetinja a podigli 211 džamija.

Pod ovim okolnostima, prirodno, ishitrena odluka Sabora SPC kojom se vladika Artemije razrešava upravljanja Eparhijom raško-prizrenskom samo je naznačavala dalje rastakanje jedinstva Crkve, proizvela trusno stanje u južnoj srpskoj eparhiji i sablažnjavala verujući narod. I ubrzo su, jedna za drugom, pristizale još manje razumljive odluke: zabrana da vladika boravi u nekom od manastira svoje episkopije (u kojoj je proveo 33 godine), zabrana da episkop Artemije duhovno rukovodi svojim vernim čedima, zabrana da učestvuje na naučnom skupu o genocidu u Petrogradu, zabrana da govori na konferenciji za štampu u Beogradu, te optužnica protiv 10 klirika višeg ranga Eparhije raško-prizrenske koji su, sa monasima i monahinjama, pošli za svojim duhovnim ocem. Najzad, Sveti arhijerejski sinod SPC je 18. septembra 2010, objavio odluku kojom se vladici Artemiju izriče kazna/zabrana svih sveštenodejstava do konačne odluke Svetog arhijerejskog sabora u novembru 2010.

Zar onda čudi što su mnoge vladike upućivale na političke motive razrešenja vladike Artemija, za kojim su sledile nove kazne, pretvarajući čitav slučaj u progon raško-prizrenskog arhijereja? Šta je pomutilo i porobilo one koji revnuju u smirenoumlju da posegnu za ovim merama mrvljenja milosnosti, crkvenog reda i sabornosti u Crkvi manje je važno od – pojava dušebrižnika koji su ovaj slučaj tumačili kao evidentnu i nezaustavljivu tendenciju raskola u Domaćaj Crkvi.

Stvar „raskola“ je po tumačenju papskog portparola u Srbiji, Mirka Đorđevića, završena stvar, valjda po izreci: Roma locuta causa finita – U Rimu je kazano, stvar je završena. Sličan zanos poneće i vladiku Grigorija, episkopa zahumsko-hercegovačkog, koji tvrdi kako je to seme raskola uočio još 2008. Sada je još uvereniji da to „nije nemoguće“, obrazlažući svoj stav profesionalno stručnom dijagnozom: „Duboko sam uveren da umirovljeni episkop (Artemije) ne zna šta radi.“

Ne ulazeći u to koliko je ovo psihijatrijsko veštačenje dovoljno da Sveti arhijerejski sabor ubrza kaznu i raščini vladiku raspete Episkopije raško-prizrenske, novembra 2010, podsećamo arhijereje naše svete pravoslavne crkve na zavetne reči vladike Artemija: „Ono čega se držim je stav da je najbitnije očuvati jedinstvo SPC i da nikada ne mogu prihvatiti niti me iko može naterati da cepam hiton svetosavske crkve to jest da bih pravio raskol“.

Mi, dole potpisani ovog otvorenog pisma, odnosno vapaja, ne verujemo u finalizujuću snagu spoljašnjeg uticaja na našu svetosavsku i svetolazarevsku Crkvu. Tek ne da bi se časni oci arhijereji, pitani Slovom, večnim Logosom Božjim kroz koga je sve postalo, stavili na stranu pravoslavnofobične i srbofobične državne administracije sa Zapada koja srpski narod tretira kao nižu rasu već pune dve decenije. Uostalom, nadu polažemo u nauk koji nam je, poput zaveštanja, ostavio davnašnji Sveti arhijerejski sabor kada je, u nametnutoj krizi 1939, raspravljao „o slučaju“ episkopa Žičkog, Nikolaja Velimirovića.

Mi, dole potpisani, verujemo da u slučaju vladike Artemija odluka novembarskog, istorijskog sabora, neće protivrečiti Duhu Svetome i da će potvrditi celomudrenost naših arhijereja – u ovom vremenu lažnih vođa i proroka – koji ne mogu da iznevere arhijerejsku zakletvu jer je ljubav prema istini i bližnjem zapovest Božija. Zato i pišemo ovo Otvoreno pismo ne bi li oni koji se bave biografijom srpske Crkve i drevnog srpskog naroda shvatili da Sveti arhijerejski sabor SPC nikada na sebe ne bi navukao greh raskola.

U Beogradu,

10. /28. novembar 2010.

O prazniku Sv. Arsenija Sremca, arhiepiskopa srpskog

Celivajući Vaše svete desnice,

do kraja odani na putu Svetog Save

protojerej-stavrofor dr Mateja Matejić,

protojerej-stavrofor Hadži Ljubodrag Petrović

prof. dr Zoran Avramović

Dragomir Anđelković, politički analitičar

Goran Antić, diplomirani elektro-inženjer

Miroslav Aritonović, diplomirani mašinski inženjer, Kosovska Mitrovica

prof. dr Vera Bojić

prof. dr Dragiša Bojović

Igor Vojinović, profesor, predsednik Narodnog pokreta „Otadžbina“, Kosovska

Mitrovica

mr Vladimir Dimitrijević

Kosta Dimitrijević, književnik i novinar

Slobodan Dragutinović, advokat

Predrag R. Dragić Kijuk

akademik Srboljub Živanović

Bogdan Zlatić, filmski scenarista

dr Milan Ivanović, predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova

dr Marko Jakšić, potpredsednik Skupštine zajednice srpskih opština i naselja, Kosovska Mitrovica

Đorđe Janić, književnik

prof. dr Marina Jovanović

prof. dr Miroljub Joković

Miloš Knežević, pravnik i politikolog

prof. dr Slobodan Kostić

Momir Lazić, književnik

prof. dr Aleksandar Litkovski

prof. dr Radmila Marinković

Angelina Marković

dr Marko S. Marković

Olivera Miletić, novinar

doc. dr Branislav Milovanović, kardiolog

prof. dr Milan Mićunović

prof. dr Marko Pavlović

Duško M. Petrović, književnik

prof. dr Milan Petrović

prof. dr Ljuba Protić

Branko Radun, urednik sajta „Vidovdan.org“ i časopisa „Vidovdan“

Vladimir Rakić, elektro-inženjer, Kosovska Mitrovica

prof. dr Tiodor Rosić

mr Sonja Spasojević, pravnik

prof. dr Miodrag Stevanović

mr Zoran Čvorović

prof. dr Kosta Čavoški, član SANU

*Na sajtovima koje Sveti arhijerejski sinod SPC naziva „anticrkvenim“ 12. novembra objavljen je tekst rasčinjenog arhimandrita Simeona (Vilovskog) pod nazivom „Sinod izdaje Kosovo i Metohiju“.

Nedavno je u medijima prenet intervju koji je Episkop zahumsko-hercegovački Grigorije dao novinskoj agenciji Tanjug.Zbog (prevashodno) političkih poruka koje su plasirane putem ovog intervjua (kojem je u javnosti dat ogroman publicitet, preneli su ga skoro svi štampani i elektronski mediji), kao i zbog sasvim posvetovnjačenog (sekularizovanog) načina razmišljanja i shvatanja stvarnosti (po definiciji stranog biću i prirodi Crkve), smatramo neophodnim da ukažemo na neke aspekte istoga, s obzirom da, pošto ih saopštavačlan svetog Sinoda, očigledno predstavljaju zvanične stavove Sinoda, ali svakako ne i stavove Crkve, jer sveti Sinod već duže vremena (a naročito u sadašnjem sastavu) ne izražava stavove punoće Crkve, nego služi kao poligon za ostvarivanje prizemnih interesa određene oligarhije.

Uza sve to, navedeni intervju, povremeno veoma niskog intelektualnog nivoa (kojim vređa čitaoce i vernike), uz, istovremeno, veoma prisutnu konfuznost i smušenost u izražavanju, svojim porukama izaziva umrtvljenost patriotske svesti i nacionalnog dostojanstva, takođe i duhovne budnosti, promovišući urušavanje nacionalnih vrednosti i religiozni sinkretizam.

Raška Eparhija

Od strane velikog broja medija koji su preneli navedeni intervju uglavnom je apostrofirana (čak i u naslovu) činjenica o podeli raško-prizrenske Eparhije na dva dela, koju ječlan Sinoda nedvosmileno najavio.

Ovaj čin je prevashodno političkog karaktera, i ide potpuno u prilog kapitulantskoj politici koji režim Borisa Tadića vodi prema Kosovu i Metohiji (a u tome ga, nažalost, neodstupno sledi – da li ponekad i prednjači? – sveti Sinod; do sada nam je to mnogo puta i na raznovrsne načine pokazao i dokazao), te je u tom svetlu i lakše razumeti odakle toliki publicitet koji je u srpskoj javnosti dat pomenutom intervjuu, kao i zašto je iz intervjua velikog obima i raznovrsne tematike skoro jednoglasno apostrofirana upravo činjenica o formiranju Raške eparhije na predstojećem zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora SPC.

Na samom početku intervjua član Sinoda je rekao da se ”u Sinodu i Saboru ozbiljno razmišlja o izdvajanju drevne Raške u posebnu Eparhiju”. I na samom početku – neistina! (da li je to već manir, Preosvećenog Grigorija, da li karakter?). Neistina je da se ”na Saboru ozbiljno razmišlja o izdvajanju drevne Raške u posebnu Eparhiju”! Kada je, i na kom Saboru ”ozbiljno razmišljano” i raspravljano o formiranju Raške eparhije? Niti na jednom!

Jeste na prethodnom Saboru maja 2010. tadašnji administrator Eparhije raško-prizrenske Atanasije Jevtić izneo pomenutu ideju, kao predlog i potrebu, ali tada o njoj nije uopšte razgovarano, a pogotovu ne ”ozbiljno”. Takođe nije o njoj razgovarano na Saborima prethodnih godina.

Osim toga je i mitropolit Amfilohije tokom septembra meseca u raško-prizrenskoj Eparhiji najavljivao podelu Eparhije na dva dela, na Kosovsku i Rašku eparhiju.

Ta ideja je prezentovana kao potreba Crkve (i zahtev srpskog naroda!) pre 1,5-2 godine od strane jedne građanske inicijative iz Novog Pazara, putem medija, takođe i zvaničnim obraćanjem Svetom siinodu, kao i episkopu Artemiju. Ali, s obzirom na njenu očiglednu političku pozadinu i štetnost po srpske interese, episkop Artemije je bio odlučno protiv nje.

Uz to član Sinoda najavljuje promene i u drugim eparhijama SPC, ”u Americi, Australiji, Evropi”, što će takođe biti tema rada predstojećeg Sabora SPC. Veoma je čudno da se mesec i više dana pre početka rada Sabora u javnosti najavljuje dnevni red Sabora. Da li se to dnevni red Sabora sada dostavlja arhijerejima preko medija[11]?

Zanimljivo je i kako pomenuti član Sinoda govori o budućem episkopu raške Eparhije: ”Ja sam rekao da, ako bude potreba Crkve, raspoložen sam, i jedino bih takvom, starijom oblašću mogao da zamenim Hercegovinu”!

Nečuvena je praksa i potpuno strana biću Crkve, preporučivati sebe za arhijereja neke eparhije, i još to činiti javno, preko medija objavljivati čitavoj javnosti!

Ali, i to nije dovoljno episkopu koji sebe preporučuje, on ide i dalje, opisujući vrline koje treba da ima budući episkop raški (za koje, svakako, smatra da ih on lično poseduje, čim sebe tako bezazorno preporučuje!): ”U svakom slučaju nije bitno ko će biti episkop, bitno je da to bude neko miroljubiv, pravdoljubiv, neko ko bi svojim prisustvom doneo mir i normalizaciju odnosa na tom području”

U liku episkopa koji sebe preporučuje, dakle, imamo pred sobom (barem tako on svedoči sam o sebi) čoveka ”miroljubivog”, ”pravdoljubivog”, čoveka koji ”svojim prisustvom” donosi ”mir i normalizaciju odnosa”! O tempora, o mores!

Međutim, kanoni i predanje Crkve apsolutno i nedvosmisleno su protivni ovakvoj praksi promena eparhija i prelaska sa jedne eparhije na drugu, ne dopuštaju je i sankcionišu je.

Kanon 14. svetih Apostola o tome jasno govori, kao i ostali srodni kanoni. Još od apostolskih vremena crkvene oblasti, kojima su bili imenovani episkopi, smatrali su svoga episkopa za oca, te se smatralo ”odstupništvom i izdajstvom” ukoliko bi neki od episkopa ostavljao svoju duhovnu porodicu i istupao iz nje.

Kanon 14. svetih Apostola zabranjuje episkopu da ostavlja eparhiju za koju je božjom blagodaću bio postavljen i da prelazi u drugu, osim samo u jednom izuzetnom slučaju: ”kada su slučajno u nekoj eparhiji vjera i pobožnost uskolebane, ili dobri red poremećen, te je potrebito da se to oživi i učvrsti, te se drži, da će episkop iz neke druge eparhije, koji je poznat za svoju revnost i svoje sposobnosti, kadar biti da pomogne”.

Koje razloge, međutim, episkop hercegovački navodi kao opravdanje za preuzimanje raške Eparhije

– ”raspoložen sam” – subjektivno osećanje, čak svoju ličnu želju, svoje raspoloženje!

– ”jedino bih takvom, starijom oblašću, mogao da zamenim Hercegovinu” – kakav je to kriterijum, i kakav bi značaj i snagu mogao da ima u bilo kojoj oblasti ljudskog delovanja, a naročito u kanonskom crkvenom pravu!?

– ”nije bitno ko će biti episkop” – ovde komentar nije potreban!

Kanoni, međutim, vezu episkopa i njegove eparhije predstavljaju kao najtešnju, tj. kao ”bračnu svezu između episkopa i crkve”, dok 25. kanon Četvrtog Vaseljenskog Sabora naziva ”udovom” Eparhiju posle smrti njenog Episkopa.Sveti Nikodim u tumačenju 14. kanona svetih Apostola navodi saborski odgovor patrijarha carigradskog Manuila, 1250. godine, prema kojem episkop koji je dao ostavku i povukao se sa svoje eparhije, može da se premesti na drugu eparhiju, voljom Predstojatelja pomesne Crkve (tj. patrijarha, arhiepiskopa ili mitropolita, u zavisnosti od slučaja) i ostalih episkopa. Međutim, dodaje sveti Nikodim, taj odgovor je poguban, i s obzirom da je protivan kanonima, odbacuje se.

U tumačenju istoga 14. kanona svetih Apostola sveti Nikodim Svetogorac navodi i veoma značajne reči Arete Kesarijskog (koje precizno i neumoljivo objašnjavaju istinske i suštinske razloge koji stoje u pozadini želje za premeštajem i promenom Eparhije) – da premeštaj episkopa biva ili zbog lakomstva, ili zbog težnje za praznom slavom, te da je i jedno i drugo mrzost, prvo jer je idolopoklonstvo, drugo jer je satanska bolest.

G-din Grigorije, pak, objašnjava nam da je kod njega u pitanju ”raspoloženje” i činjenica da je Raška ”starija oblast” od Hercegovine!

Neće biti naodmet ukazati ovom prilikom da već navedeni 25. kanon Četvrtog Vaseljenskog Sabora nalaže da eparhije koje ostanu udove, tj. koje su ostale bez svoga verenika, episkopa, moraju biti popunjene u roku najviše od tri meseca. Razlog određivanju ovoga rokaje da ne bi narod dotične eparhije ostao dugo bez episkopa i da se ne bi zapostavljalo poučavanje vernika. Takođe su božanstveni Oci Četvrtog Vaseljenskog Sabora ovim želeli ”da stanu na put lukavstvu mnogih”, tj. da imetak udove eparhije ne bude zloupotrebljen, te stoga određuju da imetak mora čuvati ekonom te eparhije (ne može ga, dakle, niko koristiti i upravljati njime u vreme udovstva pomenute eparhije) i predati ga neokrnjenog budućem episkopu, zajedno sa računom kako je sa njim gazdovano. Nikodim Milaš u tumačenju pomenutog pravila navodi da je bilo slučajeva ”da su i Mitropoliti (tj. predstojatelji pomesnih Crkava – patrijarsi, arhiepiskopi, u današnjem smislu) dopuštali sebi prisvajati sebi imetak udove crkve”. Otuda je i razumljiva predostrožnost bogonadahnutih Otaca Četvrtog Vaseljenskog Sabora, koji su ovom naredbom hteli da ograniče i onemoguće, da zloupotreba od strane predstojatelja pomesnih crkava (patrijaraha, arhiepiskopa), ugrozi imetak udove eparhije.

Sličnoga je duha i karaktera i nedavna odluka svetog Sinoda, kojom se Episkop raško-prizrenski Artemije kažnjava ”zabranom svih sveštenodejstava”!

Sveti sinod utemeljujući svoju odluku poziva se na sledeće kanone: 34, 74, 15. i 16 Apostolski kanon, 4. kanon Antiohijskog sabora, 13. kanon Sardičkog sabora, 5. kanon Prvog Vaseljenskog Sabora, kao i čl. 70. tač. 20. i 35b. Ustava SPC.

Kao povod za izdavanje pomenute odluke članovi svetog Sinoda navode da episkop Artemije ”u svom pismenom obraćanju Svetom arhijerejskom sinodu od 13. septembra ove godine, nedvosmisleno izjavljuje da se više neće povinovati ranijim, ali ni budućim odlukama najvišeg zakonodavnog, odnosno izvršnog tela SPC”.

Treba li i sada ponoviti – g-da sinodalci i ovde govore neistinu (ali, rekli smo da to treba uzeti kao konstantu,i uvek uračunavati u reči i dela koji dolaze sa njihove strane; tako će biti manje iznenađenja, manje čuđenja, manje nesnalaženja, kašnjenja u reakcijama, itd).

Međutim, eiskop Artemije u svom pismu Sinodu od 13. septembra 2010. jasno i nedvosmisleno je napisao da se ubuduće ”nikakvoj nekanonskoj odluci” neće povinovati (dakle, ne radi se o nepovinovanju svim budućim odlukama Sabora i Sinoda uopšte, nego o nepovinovanju eventualnim budućim nekanonskim odlukama Sinoda).

Pogledajmo sada malo kanonsko utemeljenje navedene odluke svetog Sinoda. Sveti sinod navodi čak 6 kanona i nekoliko odredbi iz Ustava SPC na kojima, navodno, bazira svoju odluku (da li je ideja vodilja bila da – što se veći broj kanona i pravila navede, time će se stvoriti veći utisak o utemeljenosti odluke, i o ”veličini” prestupa?).

Ali, nijedan od navedenih kanona nije u vezi sa izrečenom kaznom zabrane sveštenodejstva(!) (ne zaboravimo na konstantu prethodno navedenu, i ostaćemo mirni; ne dopustimo da budemo iznenađeni), kao što ni navedene odredbe Ustava SPC ne pružaju nikakav osnov za izricanje takve presude.

Ukoliko budemo hteli da i dalje nastavimo sa analizomnavedene odluke Sinoda, utvrdićemo da kazna zabrane sveštenodejstva za Episkopa – uopšte nije predviđena svetim Kanonima (jer da jeste, sigurno bi odnosni Kanoni bili nesumnjivo navedeni, ne bi navodili neke potpuno nevezane Kanone sa temom) (sada smo već potpuno mirni, ovo nas više uopšte niti iznenađuje, niti uznemirava).

Preciznija analiza navedenih svetih kanona i njihove ”veze” sa izrečenom kaznom izlazi iz okvira ovoga rada.Napomenućemo ovom prilikom samo još jednu činjenicu, koja takođe treba da bude predmet budućih analiza, ispitivanja, utvrđivanja, tretmana i obrade – članovi Svetog sinoda i ovom su se prilikom (kao i u mnogim drugim slučajevima) ogrešili o više kanona Crkve, tj. nedvosmisleno i bezazorno narušavaju i urušavaju Poredak i božansko ustrojstvo Crkve Hristove. Ti prekršaji su jasno sankcionisani svetim kanonima. To je tema o kojoj se mora raspravljati, i pre svega oni koji unose nemire i smutnje u Crkvu, koji kvare kanonski poredak (koji su bacili atomsku bombu na Eparhiju raško-prizrensku, po slikovitom svedočenju njenog arhipastira Artemija), koji kvare od Otaca predanu Veru, moraju biti izvedeni na odgovornost (na sud), i dosledno i adekvatno kažnjeni za sva zlodela koja su učinili[27]. Drugim rečima, moraju biti primenjeni vekovima poznati metodi Crkve, predanjski metodi, kanonski osvedočeni i potvrđeni, da bi se oboleli članovi iscelili, tj. da bi Crkva ostala neokrnjena, da bi prava Vera ostala neiskvarena.

Koji su razlozi, međutim, za podelu Raško-prizrenske eparhije na Rašku i Kosovsku? Koji se kriterijumi primenjuju?

Da li je to možda broj vernika, broj srpskog naroda? Ali, zar bi to mogao biti kriterijum u slučaju raško-prizrenske, kada je poznato da na području koje ona obuhvata ne živi veliki broj Srba, naprotiv.

Nakon što su NATO oružane snage juna 1999. ušle na Kosovo i Metohiju, omogućile su Šiptarima da proteraju 250.000 Srba. Proces iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije nastavio se i u sledećim godinama, pod pritiskom nasilja, pretnji, ubistava, rušenja, itd, od strane Šiptara, uz dopuštenje međunarodnih vojnih i policijskih snaga, i uz aktivno učešće i organizaciju od strane šiptarskih vlasti. Kada se pri tome ima u vidu da iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije traje godinama, pa i decenijama pre 1999, uz neprekidno, prirodnim i veštačkim putem, uvećavanje broja Šiptara, stiče se jasnija slika o brojnosti Srba na Kosovu i Metohiji danas.

Slična je situacija i u Raškoj oblasti. I tamo je dominantan muslimanski element, dok je broj Srba pravoslavne vere u neprekidnom smanjenju, s obzirom na iseljavanje iz Raške u Centralnu Srbiju (Kraljevo, Kragujevac, itd) koje traje već decenijama.

Zašto se sada tako ubrzano radi na podeli Eparhije raško-prizrenske, dok eparhije sa višestruko većim brojem vernika već godinama nisu došle na red za podelu (ovde pre svega treba skrenuti pažnju na višemilionski Beograd, koji je jedna eparhija, zatim na Nišku eparhiju, Žičku, Šumadijsku, itd; kako Patrijarh srpski uspeva da posveti dovoljno pastirske brige svojoj višemilionskoj eparhiji, a slično je i sa drugim eparhijama, dok sa druge strane je neophodno, i ubrzano se na tome radi, da se već u velikoj meri opustošena Eparhija raško-prizrenska, koja je već dugi niz godina na udaru inovernih i neprijateljski raspoloženih elemenata – Islama, Vatikana, Vašingtona…, po svaku cenu i dalje razbija i slabi; ne treba zaboraviti da je na Kosovu i Metohiji veliki broj srpskih svetinja, koje već vekovima održavaju srž i suštinu bića srpskog naroda, održavaju naš identitet, naš integritet, naše dostojanstvo, svest o tome ko smo i šta smo, i da je zbog toga, pre svega, neophodno iščupati te svetinje iz korpusa srpskog naroda, jer jednom odvojeni od njih, bolje rečeno – jednom ostavši bez njih, neće buduće generacije imati kotvu za koju da se uhvate i vrate se sebi, sa bilo kog bespuća na koje budu zalutali; znaju to dobro naši ”prijatelji” sa Zapada, znaju da i današnja generacija Srba, i svaka buduća, dokle god ima Gračanicu, Arhangele, Dečane, Banjsku, Pećku Patrijaršiju, itd, dokle god je Kosovo i Metohija srpsko, neće biti moguće izmeniti naš istorijski, nacionalni i verski ”kod”; u svakom istorijskom momentu, sa bilo kog istorijskog bespuća, oni će imati dijahronijsku snagu i uticaj da nas vrate sebi; znaju sve to oni koji istrajno i temeljno rade na tome, znaju sve to i Srbi, jedino se još ne zna zašto Sinod tako zdušno ispunjava programe napravljene u zapadnim ”kuhinjama”)?

Uostalom, dovoljno je pogledati broj sveštenika po Eparhijama, pa uvideti svu besmislenost i logičku neodrživost ideje o podeli. Eparhija raško-prizrenska već godinama ima oko 40-50 sveštenika (episkop Artemije kada je 1991. godine izabran za raško-prizrenskog zatekao je 43 sveštenika; pri tome, Eparhija raško-prizrenska je tada obuhvatala još veći prostor, koji je u međuvremenu pripojen mileševskoj Eparhiji), dok niška, beogradska i druge imaju po 200 i više sveštenika!

Zar treba, postavlja se pitanje, komadati Eparhiju koja ima 45 sveštenika? Da, treba je komadati, jer tako, očigledno, misli i zahteva Vašington, Vatikan, Brisel…

Osim ovoga, sveti Kanoni jasno određuju da se bez saglasnosti nadležnog episkopa nijedna eparhija ne može deliti, niti odvajati neki deo od nje i davati drugom episkopu. To znači da se Eparhija raško-prizrenska ne može podeliti bez saglasnosti episkopa raško-prizrenskog Artemija. Eventualna takva odluka bila bi ništavna, bezakona.

Tu saglasnost ne može dati nekanonski administrator g-din Amfilohije Radović. Eparhija raško-prizrenska pored Episkopa Artemija, ne može imati zakonitog Administratora.

S obzirom da je episkop Artemije zvanično izjavio da je on raško-prizrenski episkop, te da ne priznaje nekanonske odluke svetog Sinoda i Sabora, postojeća ”uprava” u Eparhiji raško-prizrenskoj je nezakonita i nekanonska. Sva njena činjenja i radnje su nelegitimni i nemaju suštinsko dejstvo (jedino dejstvo, zapravo, koje imaju jeste da sabiraju nova bezakonja ”na glave” počinilaca).

To se odnosi kako na ništavne kazne koje su izrečene nekolicini jeromonaha Eparhije (sa aspekta crkvenih kanona u potpunosti su ništavne), jer nad njima sudsku vlast ima samo nadležni Episkop Artemije, tako i na ”otpuste” koji su sada toliko velikodušno dati monasima, koji su napustili Eparhiju još pre nekoliko meseci. Možda se nada ”uprava” Eparhije da ukoliko bi neko od monaha koji su napustili Eparhiju prihvatio njihove ”otpuste”, da bi im time dao legitimitet. Ali to nije moguće – čak i u slučaju da neko od njih prihvati ”otpust”, tim činom tobožnja uprava neće postati regularna uprava, jer monasi nemaju tu vlast, niti nadležnost, da daju legitimitet nelegalnoj vlasti.

Isto važi i za monaštvo, kao i za sveštenstvo, koje je ostalo u Eparhiji i saglasilo se sa nelegalnom upravom. Niti bilo kome od njih ”uprava” može dati otpust[33], ili bilo koji drugi upravni akt, niti se oni mogu, saglasno kanonskom poretku, obraćati bilo kojem drugom Episkopu osim svome nadležnom[34], jer kanonsku vlast nad njima ima samo Episkop Artemije; nikako je ne može imati Mitropolit Amfilohije (koji je već, izgleda, navikao da uzurpira vlast koja mu ne pripada), a pogotovo ne (siroti) vikar Teodosije.

Naprotiv, klir koji je ostao u Eparhiji i priznaje nelegalnu upravu, i sa njom nastavlja da opšti u upravnom smislu, saučesnik je u njihovom bezakonju.

Može se, međutim, desiti da Eparhija raško-prizrenska bude podeljena i protiv volje nadležnog Episkopa Artemija, bezakonim, anti-kanonskim, nasilnim načinom (konstanta, sa kojom računamo), te da budu postavljeni novi Episkopi, ili u slučaju ne-podele, da se takođe odredi ”novi” Episkop. Kakav bi status bio tih (ili toga) Episkopa?

Karakterističan je primer svetoga Jovana Zlatoustog, koji je od strane dva Sabora[35] bio raščinjen, i poslat u progonstvo, u najudaljeniji deo tadašnjeg Carstva[36].

Sveti Jovan Zlatoust, međutim, nikada nije pomislio da prizna odluke dva ”razbojnička” Sabora, prvoga ”kod Hrasta”[37] (jul 403), i drugoga (početkom 404. godine) koji je potvrdio odluke prvoga, i dodatno ga odlučio, tj. isključio iz Crkve (αφορισμός),[38] te da napusti svoj tron svojevoljno.

Od početka čitavog procesa pa do svoje smrti verovao je da je on zakoniti i kanonski Episkop na Carigradskom tronu. I kada je car zahtevao od njega da se povuče sa trona, dao je čuveni odgovor: ”Ja sam od Boga Spasitelja dobio ovu Crkvu da brinem o spasenju njenog naroda, i ne mogu je napustiti. Ako car želi da odem (jer grad pripada tebi), neka me nasilno udalji, da bih kao odbranu od dezerterstva imao tvoju vlast”[39].

A o onome što je, nakon njegovog progonstva, zauzeo tron Arhiepiskopa Carigradskih, Arsakiju, evo šta je sveti Jovan Zlatousti iz izgnanstva pisao svome saepiskopu Kirijaku: ”Jer sam čuo i sam za onoga vetropira Arsakija, kojega je carica postavila na tron, da je ožalostio svu braću koja ne žele da opšte sa njim; mnogi od njih su zbog mene i u tamnicama umrli. Jer je taj vuk u ovčijoj koži, koji ima samo obličje Episkopa, preljubočinac zapravo; jer kao što i žena postaje preljubnica, kada se pored svoga živoga muža spoji sa drugim; tako je i taj preljubočinac, ne tela, nego duha; jer je pored mene živoga, preoteo mi tron Crkve”[40].

Nakon onoga što je učinio Arsakije, Crkva je, sveti Jovan Zlatousti i oni koji su bili u opštenju sa njim, iz progonstva u kome se nalazila, morala da preduzme ono što je bilo neophodno – da odseče opštenje sa Arsakijem, i sa onima koji su bili u zajednici sa njim[41].

Onaj koji bi se drznuo da zauzme tron Episkopa raško-prizrenskog pored živoga Episkopa Artemija nesumnjivo postaje preljubočinac (koliko strašnije to biva u slučaju Teodosija Šibalića, koga je Mitropolit Amfilohije nedavno već promovisao za tu ulogu, da proteravši svoga oca preotme njegovu nevestu!; ali, posle svega učinjenog prethodnih godina, naročito ove 2010, to bi bila samo konstanta koja se neumitno nastavlja)[42].

+ + +

Zaključujući ovaj komentar na izraženu nameru stvaranja Raške Eparhije, pred nama ostaje da lebdi sablasno pitanje: kakav ”mir i normalizaciju odnosa na tom području” možemo očekivati, kada se ta namera sprovodi na način koji je prethodno ocrtan, i od ljudi koji su, makar i kroz svega nekoliko prethodno navedenih primera, osvedočili sebe kroz konstantu koja ni malo ne uliva poverenje, naprotiv; utoliko pre, ako bi taj ”neko ko bi svojim prisustvom” trebalo da donese ”mir i normalizaciju odnosa na tom prostoru”, bio Episkop koji sam sebe preporučuje!

Na samom početku intervjuisani je izrekao jednu veoma zabrinjavajuću stvar: ”nije bitno ko će biti Episkop”! Ali je iz mnogih pratećih elemenata sasvim jasno šta je bitno – bitno je da se izvrši cepanje Eparhije!

U intervjuu je izražena tobože velika briga za Rašku oblast, ali, gde je ta briga, ili barem deo nje, u odnosu na Kosovu i Metohiju? Kosovo i Metohija krvari već godinama, tamo se zatiru tragovi srpskog postojanja – ljudski, imovinski, kulturni, verski, ekonomski… Pred našim očima sprovodi se otkidanje dela naše teritorije i sistematsko uništavanje Srpstva – a Sinod usrdno podržava procese. Nije li to licemerje? I čemu se zatim možemo nadati u Raškoj oblasti!?

Cepanje raško-prizrenske Eparhije na dva dela – Rašku i Kosovsku, zapravo ide u prilog priznavanja i jačanja nezavisnosti Kosova! To je jedan od veoma značajnih koraka koje SPC treba da učini u pravcu podrške nezavisnosti – jer, ne varajmo se, bez podrške i priznanja (na ovaj ili onaj način) od strane države Srbije i Srpske Crkve, Kosovo ne samo da se ne može ”odvojiti od aparata” i započeti svoj život kao nezavisna država, nego se ni zatiranje tragova Srpstva ne može uspešno i efikasno obaviti (što je krucijalni element čitavog procesa)[43]!

Premda je intervjuisani najavio u intervjuu i podelu nekih drugih Eparhija, pažnja medija fokusirana je na formiranje Raške Eparhije – jedino je njoj posvećena pažnja, jedino je o budućem Arhijereju za Rašku Eparhiju razgovarano, jedino je o problemima u Raškoj bilo reči, dok o ostalim Eparhijama ni pomena na sličan način. Više je nego jasno da je to tendenciozno urađeno, te da postoje ozbiljni razlozi za takvo ponašanje članova Sinoda.

Pogotovo imajući u vidu da za vreme Episkopa Artemija o tome nije moglo biti ni govora. Njegovim uklanjanjem, uklonjen je ”onaj koji zadržava”, više je nego očigledno, te se sada ubrzano sprovode procesi o kojima mnogi nisu mogli ni sanjati, a pogotovo ne slutiti da su već u zakašnjenju.

Arhim. Simeon

* Na sajtu SPC 15. novembra objavljen je Odgovor na dopis umirovljenog episkopa Artemija od 13. oktobra 2010.

SVETI ARHIJEREJSKI SINOD

SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

Broj 1345

12. novembar 2010.

u Beogradu

Predmet: odgovor na Vaš dopis od 13. oktobra 2010.

VAŠE PREOSVEŠTENSTVO,

Sveti arhijerejski sinod je primio Vaš dopis od 13. oktobra 2010. godine kojim pokušavate da opovrgnete i svojim tumačenjem diskreditujete odluku i akt Svetog arhijerejskog sinoda br. 1126/zap. 805 od 15. septembra 2010. godine.

Iz Vama znanih razloga ste se, kao i u slučaju Vašeg dopisa od 13. septembra 2010. godine, odlučili da svoj dopis objavite u štampi, ovom prilikom u nedeljniku Svedok od 2. novembra 2010. godine, da bi isti potom bio objavljen i na više anticrkvenih sajtova koji se bave „zaštitom“ Vašeg „lika i dela“.

Umesto da se povinujete odlukama Svetog arhijerejskog sinoda, Vi, po ko zna koji put, ulazite u javnu raspravu sa Svetim sinodom i sa patrijarhom srpskim, iako Vam je dobro poznato da, shodno tač. 27A) čl. 69 Ustava SPC samo Sveti arhijerejski sabor „u prvoj i poslednjoj instanciji sudi nesuglasice između arhijereja i Svetog arhijerejskog sinoda“.

Ukoliko ste smatrali da je odluka Svetog arhijerejskog sinoda br. 1126/zap. 805 od 15. septembra 2010. godine nekanonska, tako da se „sa istom odlukom, kao nekanonskom, ne slažete, da je ne primate i da joj se ne možete povinovati“, trebalo je da svoj dopis uputite Svetom arhijerejskom sinodu za Sveti arhijerejski sabor kako bi se Sabor o njemu izjasnio na svom narednom redovnom zasedanju. Vi ste, umesto takvog, kanonski i crkveno jedinog ispravnog načina, kao mesto za rešavanje problema Vaših odnosa sa Svetim Sinodom odredili sredstva javnog izveštavanja, iako Vam je više puta, od vremena blaženopočivšeg patrijarha Pavla do danas, skretana pažnja da prestanete sa javnim polemikama i blaćenjem Svetog Arhijerejskog Sabora, Sinoda i Patrijarha po medijima. Nažalost, nije Vam prvi put da službene crkvene dokumente, direktno ili indirektno, neovlašćeno iznosite u javnost stvarajući zabunu i sablazan u narodu.

Iako Vam je iz istorije Crkve Hristove, pa i iz istorije Srpske Pravoslavne Crkve, dobro poznata činjenica da se unutrašnja, a posebno kanonska pitanja jerarhije ne rešavaju u medijima niti na ulicama, Vi iz svojih razloga nastavljate sa praksom koja ne priliči pravoslavnom arhijereju i koja podstiče raskolnički mentalitet kod izvesnog manjeg broja monaha i neobaveštenih vernika.

Razumemo da Vaše Preosveštenstvo oseća da se, posle mnogih nekanonskih i necrkvenih činjenja, kao i neobjašnjivog duhovnog odvajanja od ostale sabraće arhijereja i neprihvatanja saborskih odluka, zaista nalazi u svojevrsnom egzilu, ali manastir Šišatovac se, bez obzira na Vaša osećanja, ne nalazi u „egzilu“, kako stoji u Vašem dopisu, nego u Eparhiji sremskoj i u njemu Vam je, sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa sremskog g. Vasilija i odobrenjem Svetog Arhijerejskog Sinoda, određen boravak.

U svom dopisu pokušali ste da tumačenjem svetih kanona i Ustava Srpske Pravoslavne Crkve na svoj način osporite kanonsku utemeljenost gore navedene odluke Svetog Arhijerejskog Sinoda. Vaše je pravo da odluku smatrate i doživljavate na svoj način, ali ste dužni da je poštujete (što ste Vi do sada činili i činite delimično, poštovanjem zabrane sveštenodejstva koja Vam je naložena). Iz tih razloga je još nerazumljiviji i neobjašnjiviji Vaš stav da, pored ostalog, „odluku ne primate i da joj se ne možete povinovati“. Sveti Arhijerejski Sinod do sada nema saznanja da ste od 15. septembra, kada ste stavljeni pod zabranu sveštenodejstva, do danas prekršili izrečenu meru tako da je Vaš dopis, i to mesec dana kasnije, apsolutno bespredmetan, jer nije upućen Svetom Arhijerejskom Saboru preko Sinoda radi ocene kanonske utemeljenosti odluke Svetog Arhijerejskog Sinoda.

S obzirom na to da od Svetog Arhijerejskog Sabora, kao jedinog nadležnog tela u ovom slučaju, niste na vreme zatražili da ispita kanonsku utemeljenost gore navedene odluke Svetog Arhijerejskog Sinoda kojom ste stavljeni pod zabranu sveštenodejstva, Vaše tumačenje kanonske valjanosti sinodske odluke može se objasniti jedino kao neovlašćeno i nenadležno, jer ne spada u Vašu nadležnost niti, pak, u nadležnost eparhijskih arhijereja.

Iako je Vaš dopis prepun nelogičnosti i pogrešnih tumačenja, ipak, iz poštovanja prema Vašem Preosveštenstvu, ukazaćemo samo na neke suštinske netačnosti i pogrešna tumačenja crkvenih odluka izneta u Vašem dopisu od 13. oktobra 2010. godine.

Vaše Preosveštenstvo je u samovlasnom i samovoljnom tumačenju Ustava SPC previdelo činjenicu da Ustav predviđa eparhijske arhijereje (čl. 104 i 105), ali i umirovljene, tojest penzionisane arhijereje i arhijereje koji su iz različitih razloga razrešeni dužnosti eparhijskog arhijereja (čl. 111). Vaše Preosveštenstvo je odlukom Svetog arhijerejskog sabora u maju 2010. godine, zbog Vaše utvrđene kanonske odgovornosti za stanje u Eparhiji raško-prizrenskoj, trajno razrešeno dužnosti eparhijskog arhijereja. Vi ste, kao što je poznato, i dalje ostali u arhijerejskom činu, a Vaše dosadašnje opštenje sa Svetim arhijerejskom sinodom, kao i povremeno prisustvo, po pozivu, sednicama Svetog arhijerejskog sinoda posle trajnog razrešenja sa dužnosti eparhijskog arhijereja, nedvosmisleno pokazuju da se i na Vaše Preosveštenstvo odnosi tač. 20 čl. 70 Ustava SPC. Sa tih razloga, ne može se prihvatiti Vaš stav da je „Sinod donoseći istu odluku izašao iz svoje nadležnosti i pokazao se nedoslednim“, a da se, pri tome, neovlašćeno potpisujete kao Episkop raško-prizrenski, iako Vam je poznato da arhijerej sa takvom titulom trenutno ne postoji u SPC. Nedoslednost se, na žalost, pokazala u postupanju, a posebno u javnom delovanju i prepisci Vašeg Preosveštenstva, tako što biste Vi, sudeći po Vašem dopisu od 13. oktobra 2010. godine, nekada priznavali, a nekada ne biste priznavali nadležnosti Svetog arhijerejskog sinoda.

U prilog poricanju odluke Svetog arhijerejskog sinoda, Vi ste, Preosvećeni vladiko, očevidno radi zamene teza i zamagljivanja stvarnosti, citirali samo deo sinodske odluke od 15. septembra 2010. godine, pri čemu ste prenebregli katastrofalne stavove koje ste naveli u svom dopisu iz septembra 2010. godine da „nemate pravo da i dalje prihvatate ono sa čim se ne slažete“, „da niste dobro činili kada ste naglašavali da se odlukama povinujete, ali da se sa njima ne slažete“, i da „povlačite sve do sada date izjave o povinovanju“, tojest prihvatanju i izvršavanju odluka Svetog arhijerejskog sabora i Sinoda. Na napred izloženi način, Vi ste, Preosvećeni vladiko, s jedne strane odbacili sve dosadašnje obavezujuće saborske i sinodske odluke u Vašem slučaju i pri tome ste ih tumačili kao „nekanonske, protivustavne, nasilničke, donete u montiranom procesu po diktatu necrkvenih, političkih i neprijateljskih činilaca“, usmerene na „otimanje Eparhije, proterivanje sa Kosova i Metohije“ i tome slično; sa druge pak strane, Vi ste se postavili kao vrhovni kanonski sudija u SPC koji će, po svom nahođenju, tumačiti šta je kanonsko, a šta nije kanonsko u odlukama i postupanju Svetog arhijerejskog sinoda i, shodno tome, samovlasno odlučivati koje ćete odluke kao arhijerej SPC prihvatati, a koje nećete prihvatati. Na taj način ste na sebe neovlašćeno preuzeli nadležnosti Svetog arhijerejskog sabora SPC i to izdižući se i postavljajući se iznad Sabora, što je postala praksa u Vašem arhijerejskom delovanju i ponašanju tokom poslednjih nekoliko godina. Da li je potrebno da Vas podsećamo da ste upravo zbog takvog Vašeg postupanja, kao i drugih sličnih postupaka, trajno razrešeni dužnosti episkopa raško-prizrenskog? I da li je potrebno da Vas podsećamo na iskušenje kojem ste svesno ili nesvesno podlegli, iskušenje papističkog mentaliteta i prevaziđene srednjevekovne papske prakse?

U svom dopisu ste pristupili parcijalnom, a ne sistemskom tumačenju Ustava SPC Crkve. Vaše Preosveštenstvo po ko zna koji put pokušava da sebe u javnosti prikaže kao „žrtvu montiranog procesa“, i to „montiranog“ od sabraće arhijereja. Iako je u odluci Svetogarijerejskog Ssnoda od 15. septembra jasno navedeno da se razlog za stavljanje pod privremenu zabranu sveštenodejstva nalazi u Vašem dopisu od 13. septembra kojim ste odbacili svoje izjave o saglasnosti i potpise na saborske i sinodske odluke i kojim ste odbacili sve buduće odluke Sinoda koje Vi budete smatrali „nekanonskim“, Vaše Preosveštenstvo stvar svodi na „nepostojanje optužnice, zastupnika optužnice, dokazivanje optužnice pre suđenja“ i tome slično.

Ukoliko bismo stvari posmatrali na način na koji Vaše Preosveštenstvo posmatra celokupan problem, onda bismo lako mogli da konstatujemo da ste Vi – dopisom koji ste napisali i potpisali – zapravo sami protiv sebe podneli optužnicu, da ste je svojim potpisom zastupali i da ste jasnim nekanonskim i necrkvenim navodima zapravo sami dokazali ono što Vam je prethodno bilo stavljeno na teret, a što ste, mimo sednicâ Sabora i Sinoda, samo po medijima demantovali.

Samo na takav način Vi ste mogli da proizvoljno i pogrešno tumačite šesti kanon Drugog vaseljenskog sabora koji govori o ličnosti tužioca. Podsećamo Vaše Preosveštenstvo da se navedeni kanon odnosi na one koji podnose tužbe protiv episkopa, a ne na nekanonske radnje episkopa, koje se podvrgavaju kanonskim sankcijama na osnovu drugih svetih kanona. U ovom slučaju, protiv Vašeg Preosveštenstva se nije pojavio drugi tužilac, kako pogrešno insinuirate, nego se uzrok odluke Svetog sinoda nalazi u Vašem dopisu. Postojanje Vašeg dopisa od 13. septembra ni Vaše Preosveštenstvo ne osporava, a njegov sadržaj dovoljno svedoči u prilog izrečenoj epitimiji, privremenoj zabrani sveštenodejstva do zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora. Sveti sinod je u okviru svoje ustavne nadležnosti shodno tač. 35 B) čl. 70 Ustava SPC doneo odluku koju Vam je dostavio. Sasvim je razumljivo da u ovom slučaju Sveti sinod nije ni mogao da raspravlja „o proveri ličnosti tužioca i zasnovanosti dokaza i tvrdnji koji se nalaze u optužnici“, kako navodite, jer ste zapravo Vi lično samoga sebe optužili za nepovinovanje odlukama najviših crkvenih tela.

Upravo čitav šesti kanon Drugog vaseljenskog sabora zabranjuje da episkope optužuju i oni koji su „iz nekih razloga bili od Crkve prethodno osuđeni i isključeni, ili odlučeni iz opštenja, bilo da su iz klira ili iz laičkog reda, dok najpre sami ne budu oslobođeni od svoga prestupa“. Da ste uzeli u obzir činjenicu da se nalazite pod zabranom sveštenodejstva, i to u vreme iznošenja neosnovanih optužbi protiv Svetog sinoda i patrijarha, kako ste učinili dopisom od 13. oktobra 2010. godine „iz egzila“, onda svakako ne biste mogli da postavite sebe u ulogu tužioca Svetom arhijerejskom saboru i Svetom arhijerejskom sinodu, kao i patrijarhu srpskom. Upravo se u tome ogleda Vaše kršenje šestog kanona Drugog vaseljenskog sabora, na koji se pogrešno pozivate.

Nedosledno je i tvrđenje Vašeg Preosveštenstva da je Sveti arhijerejski Sinod, raspravljajući o Vašoj, kako je nazivate, „nazovi krivici“, bio obavezan da Vas pozove na sednicu i suđenje. Da li je ovo kontradiktorno tvrđenje povezano sa Vašom ranije izrečenom tezom da se na Vas ne odnosi tač. 20. čl. 70 Ustava SPC koji ovlašćuje Sveti Sinod da „vodi nadzor nad radom arhijereja“?

Vaš dopis od 13. septembra 2010. godine je više nego jasan u pogledu Vašeg poricanja prethodnih odluka Sabora i Sinoda, kao i budućih odluka Sinoda za koje Vaše Preosveštenstvo bude smatralo da su nekanonske. U tom pogledu, Svetom Sinodu, prilikom donošenja odluke od 15. septembra 2010. godine, nisu bila potrebna dodatna pojašnjenja jasno izrečenih stavova Vašeg Preosveštenstva.

Ukoliko, međutim, smatrate da niste bili dovoljno jasni i precizni u dopisu od 13. septembra 2010. godine, biće sasvim dovoljno da Svetom Arhijerejskom Sinodu, na isti način kao i do sada, dostavite akt u kome ćete jasno naznačiti da prihvatate odluke Sabora i Sinoda, a da ćete se za buduće odluke Sinoda obraćati Saboru radi eventualne ocene njihove kanonske utemeljenosti i ispravnosti.

U želji da osporite odluku Svetog arhijerejskog sinoda od 15. septembra 2010. godine pristupili ste pogrešnom tumačenju svetih kanona, kao što ste proizvoljno i selektivno tumačili Ustav Srpske Pravoslavne Crkve.

Vaše Preosveštenstvo! U tumačenju 74. kanona Svetih Apostola prenebregli ste sve pozive premda ste više puta do sada pozivani radi raspravljanja o Vašem slučaju. Takođe ste tri puta slane delegacije Svetog Sinoda i Sabora odbili da primite i da sa njima razgovarate. Nije, dakle, reč o novom, nepoznatom i prvom slučaju nego se već godinama vodi rasprava između Sabora, kao i Sinoda pod predsedništvom dvojice patrijaraha, u svoje vreme, sa jedne, i Vašeg Preosveštenstva sa druge strane. Pozivani ste na sednice Sabora i Sinoda po pitanju Vaše odgovornosti ne jednom, dva ili tri puta nego mnogo puta, ali, na žalost, uvek sa istim rezultatom. Pritom se već godinama pokazivalo strpljenje, trpeljivost i snishođenje prema čudnom ponašanju Vašeg Preosveštenstva.

U citiranju i tumačenju 34. kanona Svetih Apostola trebalo je da vidite i izmerite koliko ste i da li ste u svojim postupanjima, a posebno u javnim nastupima, poštovali odredbe navedenog kanona, i to u onom dēlu koji propisuje da episkopi „ništa suvišno ne preduzimaju bez mišljenja prvog između njih“, tojest Patrijarha srpskog u našem slučaju.

Vaše Preosveštenstvo osporava sinodsko utemeljenje svoje odluke na 15. i 16. kanonu Svetih Apostola, 5. kanonu Prvog vaseljenskog sabora, 4. kanonu Antiohijskog sabora i 13. kanonu Sardičkog sabora. Očevidno je da prenebregavate činjenicu da ste kao umirovljeni arhijerej koji je gost u manastiru Šišatovcu primali u isti manastir odbegle monahe i monahinje, koji su samovoljno napustili svoje manastire i Eparhiju raško-prizrensku, a potom se privatno nastanili u Eparhiji žičkoj bez odobrenja nadležnog arhijereja. I dok ste više puta bili spremni da svojoj sabraći arhijerejima neosnovano spočitavate „ekumenističko postupanje“ prilikom oficijelnih susreta sa predstavnicima inoslavnih Crkava i verskih zajednica, dotle ne vidite duhovnu zajednicu i opštenje sa licima pod sudom i u stanju kanonskog besporetka na svetim arhijerejskim Liturgijama koje ste služili u manastiru Šišatovcu u prisustvu odbeglih klirika iz Eparhije raško-prizrenske. O tom zajedništvu i molitvenom opštenju postoji više dokaza, osobito fotografije i video-zapisi na anticrkvenim internet-sajtovima. Istina je, doduše, da odbegli klirici nisu sasluživali Vašem Preosveštenstvu u manastiru Šišatovcu, ali ste se prema skitajućim i odbeglim kliricima Eparhije raško-prizrenske odnosili kao prema kliricima protiv kojih se ne vodi crkveno-sudski postupak. Time se jasno potvrđuje opravdanost stava Svetog Arhijerejskog Sinoda u aktu br. 924 od 26. avgusta 2010. godine, u kojem je izražena zabrinutost zbog načina na koji ste uputili poziv odbeglim kliricima da se vrate u svoje manastire u Eparhiji raško-prizrenskoj.

I Vaše tumačenje tač. 4. čl. 70 Ustava Srpske Pravoslavne Crkve prenebregava činjenicu da je, u slučajevima eventualnih nejasnoća ili nepreciznih izraza, samo Sveti Arhijerejski Sabor pozvan da tumači važeća crkvena pravila u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi koja se odnose na ovlašćenja Sabora, Sinoda, Patrijarha, Velikog crkvenog suda i Patrijaršijskog upravnog odbora. Iz tih razloga, jedino Saboru, ukoliko smatrate da je to potrebno, možete da se obratite u pogledu tumačenja više nego jasne tačke 4. čl 70 Ustava Srpske Pravoslavne Crkve, po kojoj se Sveti Arhijerejski Sinod, pored ostalih ustavnih nadležnosti, „stara o zbliženju i ujedinjenju hrišćanskih Crkava“, ali takvo tumačenje Vašem Preosveštenstvu, posle „ispovedanja vere i poimanja pravoslavne eklisiologije“ u Vašem dopisu od 13. oktobra 2010. godine, izgleda da nije potrebno. Zaboravljate, takođe, da Ustav u st. 1. čl. 70. ovlašćuje Sveti Arhijerejski Sinod da „održava dogmatsko i kanonsko jedinstvo i stalnu vezu sa ostalim Pravoslavnim Crkvama“.

Vaše Preosveštenstvo očevidno nije uočilo jasnu pojmovnu razliku između ustavnog određenja Pravoslavnih Crkava i hrišćanskih Crkava. Po Vašoj interpretaciji, ustavna formulacija da se Sveti Sinod stara o zbliženju i ujedinjenju hrišćanskih Crkava odnosi se isključivo na sestrinske Pravoslavne Crkve, a to je, očigledno, ne samo nategnuta interpretacija nego i direktno nasilje nad smislom teksta. Jer, besmisleno je, bez obzira na povremene razmirice, pa i na duže ili kraće krize u liturgijskom i kanonskom opštenju, govoriti o međusobnom „zbliženju“ i „ujedinjenju“ Crkava koje, po definiciji, a i po Vašem – u ovom slučaju pravilnom i, samim tim, pravoslavnom – sudu, a priori čine Jednu i jedinstvenu Crkvu, bez ikakve „udaljenosti“ ili „razdvojenosti“ među njima. Stoga je logično i opravdano što Ustav naše pomesne Crkve, kad je reč o sestrinskim Pravoslavnim Crkvama, terminološki krajnje precizno kaže da Sinod održava jedinstvo i neguje stalnu vezu sa njima, dok termine zbliženje i ujedinjenje rezerviše za one Crkve ili zajednice koje su, iz dogmatskih ili kanonskih razloga (ili i jednih i drugih), van liturgijskog i kanonskog opštenja sa Pravoslavnom Crkvom.

Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve je u maju 2010. godine konačno rešio da Vaše Preosveštenstvo trajno razreši dužnosti Episkopa raško-prizrenskog. Ne postoji nijedan razlog za reviziju te saborske odluke. Naprotiv, sva Vaša nekanonska aktivnost posle njenog stupanja na snagu, a naročito ovaj Vaš poslednji dopis, dokazuje njenu apsolutnu opravdanost. Jedino što je tačno u dopisu Vašeg Preosvešenstva od 13. oktobra 2010. godine jeste da će se na predstojećem zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora raspravljati o Vašem odnosu prema saborskim odlukama i o Vašem shvatanju crkvenog poretka kao takvog, naročito iz pozicije umirovljenog arhijereja. Nisu tačna olako izrečena i tendenciozna predviđanja Vašeg Preosveštenstva „o pravdanju naumljenog završnog kaznenog čina koji treba da se odigra na Saboru u novembru“. Još manje je tačna Vaša konstrukcija da je odluka Svetog Arhijerejskog Sinoda od 15. septembra 2010. godine plod instrukcijâ od spoljašnjih, „necrkvenih, političkih i neprijateljskih“ činilaca. To se jasno vidi iz Vašeg naknadnog nelogičnog objašnjenja Vaših stavova iz dopisa od 13. septembra u dopisu od 13. oktobra 2010. godine.

I ovom prilikom iznova uveravamo Vaše Preosveštenstvo da Sveti arhijerejski sinod nema nameru da Vas odvaja od Boga, kako tvrdite, niti da osporava sve Vaše nesporne ranije zasluge za Srpsku crkvu, te očekujemo da na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora svoje stavove saobrazite sa saborskim odlukama, sa celokupnim sabornim Predanjem Pravoslavne crkve i sa svim onim što se očekuje od jednog arhijereja SPC.

Kanonsko Predanje pravoslavne crkve ne dozvoljava, podsećamo Vas, da crkveno, kanonsko pravosuđe posmatramo kao kopiju svetovnog sudstva. Takođe Vas podsećamo da u Pravoslavlju ne postoji institucija samoproglašenog, vansaborskog i nadsaborskog mandatara Duha Svetog i verifikatora Njegovih odluka. Gde i kad je takva institucija bila uvedena i kakve je posledice imala po jedinstvo i sabornost Crkve, mislimo da se možete dosetiti i bez našeg podsećanja.

Vašeg Preosveštenstva u Hristu brat

Predsednik Svetog Arhijerejskog Sinoda

AEM i Patrijarh srpski

Irinej