Kao da nam nije dosta naše muke!

Zrenjanin i voda, teret sa kojim živimo već decenijama.

Prošlo je dve nedelje od kad nam se vratila naša žuta izazivajući ushićenje jer pre toga nije bilo nikakve. Slika našeg propadanja.

Miris, boja i sve ono što naša voda ima ponovo izaziva bes. Da je bar tu kraj.

Očigledno naviknuti na smeće i otrov, uspešno trpimo i dalje. Sad je pred vratima i Linglong. Iako ne poznajem nikoga ko je poslednjih godina kupio nove pneumatike za svoj, 20 godina star automobil, stiže nam proizvodnja 40.000 komada guma dnevno.

Usred oranice i najplodnije zemlje. Kome je nešto takvo i moglo pasti na pamet? Fali samo jedan mali detalj, fabrika ima sve osim Studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Sutra će nam govoriti – kupujte domaće. Uh… bolje da ne idem dalje.

Petak, 17. jul

Korona hara. Za razliku od ludila u martu i aprilu danas svaki dan saznajem da je neki prijatelj, poznanik… oboleo. Nikako ne valja.

Plućna bolnica u Zrenjaninu postala je kovid bolnica. Izvori kažu da je napunjena za jedan dan. Dok sedim na terasi i pijem kafu, ispred zgrade glavni magistralni put.

Ne postoji šansa da za 15 minuta bar jedno sanitetsko vozilo sa uključenom rotacijom ne prođe. Sedeći na drugom spratu vidim i ljude unutra. Svi u skafanderima, zaštićeni od glave do pete.

Toliko je laži prekrilo epidemiju u Srbiji da ne veruješ više nikome, ali baš nikome. Vlast je izgubila poverenje davno, a poverenje nema ni opozicija.

Tromo, kilavo, bez ideje, uz jasan animozitet građana prema njima teraju na razmišljanje. Šta možemo učiniti? Jesu političke stranke nosioci političkog života, ali ovo je Srbija. Sve je odraz u ogledalu.

Subota, 18. jul

Juče smo (Građanski preokret) sa partnerima iz drugih gradova uputili javni poziv na okupljanje građanskih organizacija i zajednički program za promenu političkog sistema i aktuelne vlasti. Bilo je tih pokušaja i ranije ali nisu dali rezultat. Pionirski poduhvati nisu laki.

Ipak, ima prostora, ima želje, ima načina. Naše je da ponovo pokušamo ali da budemo pametniji, da naučimo iz grešaka. Nažalost, nismo mogli učiti na tuđim jer to još uvek ovde nije pokušavano. Iskustva iz drugih država nisu uvek od velike koristi.

Iskreno verujem da su ljudi, naše kolege i partneri iz niškog Pravo na pravo, vrbaške Lokalne alternative, bečejskog Samo lokalno i požarevačkog Jasno i glasno nukleus, dobra baza za izgradnju nečeg za čim Srbija vapi. Naravno ne samo mi i oni, ima takvih u celoj Srbiji.

Lokalna kafilerija i dalje truje.

Smrad koji se širi delom grada koji joj je najbliži ne može se rečima opisati. Vazduh smo imali, sada više nema ni njega.

Ponekad pomislim da nas, Zrenjanince, spremaju za kolonizaciju Marsa. Ako možeš 10 godina da preživiš bez vode, zemlje i vazduha, zašto ne bi mogao da se aklimatizuješ i na nenasaljene planete? Uslovi se ne razlikuju previše.

Ovdašnje vlasti veruju da je anestezija dovoljno jaka da neće biti nikakve reakcije. Samo, zeznuli su se, ili se bar nadam da jesu.

Prvo kafilerija!

Možda je adresa pogrešna, ali građani u kolonama vozilima odlaze do kafilerije i svoje smeće bacaju preko ograde postrojenja. Vi nama smrad i đubre, mi vama smrad i đubre. Igra živaca. Srećom kod mene se ne oseti.

Ali, tamo ima mojih prijatelja, kolega… ako ih ja ne podržim, zašto bi neko van Zrenjanina? Solidarnost nam treba više od svega.

Nedelja, 19. jul

Vest dana stiže sa Andrićevog venca. Usred ludila izazvanog novim talasom korone, predsednik rešio da se vrati u đačku klupu.

Izgleda je video da omladinu ne može tako lako da trenira, jer imaju urođena antitela na diktaturu, pa je rešio da uči, da postane košarkaški trener za mlade.

Videli smo da ima smisla onomad kad je zalepio bananu učeniku nižih razreda osnovne škole, i to pred kamerama. Sama igra mu i ne ide baš dobro (i to smo viđali na TV) ali da trenira, e to ume.

Najbolji pisani komentar dao je Duško Vujošević, poželevši mu da u tom poslu bude uspešniji nego u ovome koji sada obavlja. Samo, jadna deca. Sve je to maestralni Corax, onako kako samo on ume, ovekovečio karikaturom.

Ponedeljak, 20. jul

Dan mi opet počinje pozivom kolege koji je bolestan.

Temperatura ga i dalje lomi, ne popušta. Glas mu je sve slabiji i čak i samim telefonskim razgovorom vidim da to ne može da izađe na dobro.

Pozvao sam prijatelja i sindikalnog kolegu, dr Radeta Panića. On nije imao dilemu o čemu se radi. Prenosim njegove savete i molim prijatelja da zove hitnu pomoć. Predveče ga zovem opet. Ne javlja se. Pozivam njegovog sina i on mi kaže da nije dobro i da su zvali hitnu.

Zamolio sam ga da mi javi gde će ga odvesti.

Uveče, skoro pet sati kasnije nema poziva. Ponovo zovem njegovog sina. Hitna još nije stigla. Ne mogu sve stići, ludnica i totalni kolaps.

U toku razgovora me prekinu i reče – Evo, stigli su. Kasnije mi javlja da je u bolnici. Strašno! Katastrofa!

Bliži se 21. jul, dan kad ističe rok poslednjeg Sporazuma koji su zaključili ovdašnji vodovod i fabrika vode. Već 15 dana fabrika i ne radi.

Nadam se da je to kraj ovog ludila. Bar da prestanemo da plaćamo nešto čega nema, da se podvuče crta. Objavili smo sve uplatnice koje su adresirane na fabriku vode. Za poslednjih dva meseca rada fabrika je iz gradskog budžeta dobila blizu pola miliona evra.

Za šta? Za vodu koja se zove prečišćena, ali zabrana upotrebe nije skinuta? Za vodu koju pola grada i nema, u sred pandemije kad je održavanje lične higijene najbolja preventiva. Ima li vlast obraza da nastavlja dalje? Razmišljam koga pozvati u pomoć.

Verujem da će se ovaj posao izučavati na univezitetima širom sveta kao priimer kako ne treba raditi.

Čujem da je gradilište Linglonga aktivno. Dozvole nema, žalbi na hiljade, ali njih to ne dotiče. Država je procenila da je to posao od nacionalnog značaja, pa valjda misle da onda ne treba ništa ni da znamo.

Vlast se ponaša kao crkva, traži verovanje i ujeda ako se neko drzne da postovi bilo kakvo pitanje. To je neizdrživo. Kipti bes koji se sve češće prenosi na ulice. Plašim se kuda to može da nas odvede.

Utorak, 21. jul

Sporazum vodovoda i fabrike vode istekao je. Nikakvih reakcija nema. Ne znamo ni da li su potpisali neki novi ili je konačno kraj ovoj agoniji.

Nemušto i bezobrazno stanovište direktora fabrike vode u kome kaže da rok nije istekao, jer smo ih prekinuli dve nedelje ranije izaziva bes.

Zar je trebalo svi da umremo od korone, da niko ni ruke ne može da opere, da lekari ne mogu oprati ni mantile u kojima rade… samo da bi ih ostavili uključene do 21. jula? Za ovo ne zaslužuju kritiku, već nešto drugo.

Lokalna vlast kaže da će izmestiti kafileriju. Prvi put se dešava da na sajtu grada kažu da će nešto preduzeti zbog protesta građana.

Postaje jasno zašto su proteste pratili i režimski mediji i lokalni portali. Čini se da je opet, kao i pre desetak dana sa protestima kojih je bilo i Zrenjaninu, vlast odigrala perfidnu igru.

Tada je Vučić aterirao sa suludim zahtevom o uvođenju policijskog časa u situaciji kad nema ko ni da proglasi vanredno stanje.

Savio je leđa, ali deluje – planski. Protesti su nastavljeni i on danas ima opravdanje za strašne brojke, koje su sigurno još mnogo strašnije nego što nam krizni štab predstavlja.

Sad, u ovoj lokalnoj situaciji, izgleda da su protesti bili izgovor da se ponovo arče naše pare, da neki tajkun ne bi stradao. Neki će poverovati da su pritisci dali rezultat, ali ja se tih danajskih darova plašim. Imamo perfidnog neprijatelja!

Na državnoj sceni konačno hrabrost. Stotine lekara potpisalo zahtev za smenu kriznog štaba u apelu Ujedinjeni protiv kovida. Takve stvari najviše pogađaju božanstva na vlasti.

Ko sme da se drzne da ne veruje vrhovnom vođi? Takve treba zgaziti, te to i pokušavaju. Neki lekari, doktori čiji su nadimci smrt i oni koji se ugrađuju u svaki državni posao sa milionima evra postavljaju pitanja o stručnosti potpisnika. Zemljo, otvori se!

Ipak neće im proći, od momenta kad su zarežali još hiljadu lekara je potpisalo otvoreno pismo.

Tu nije kraj. Desila se i solidarnost. Potpisima podrške lekarima uključili su se glumci, radnici u kulturi, pisci, a dok ovo pišem i prosvetni radnici, što mene posebno raduje. Možda ima nade.

Sreda, 22. jul

Mi, kao Građanski preokret pružamo jasnu podršku lekarima. „U Srbiji je previše zastrašenih klimoglavaca i ćutljivih oportunista.

Upravo zbog toga, oni koji dignu glas protiv bahatih moćnika, zarad rasvetljavanja istine i zaštite svoje profesije, časti i morala, zaslužuju maksimalno poštovanje i principijelnu podršku.

Krajnje je vreme da građani počnu jasno i bez ustručavanja da govore ono što misle, da u tome budu istrajni i međusobno solidarni.

Samo na taj način će postati nosioci suverenosti i gospodari svoje sudbine. To je i put ka ponovnom uspostavljanju otete slobode i demokratije u Srbiji.“

Smatram ove rečenice ključnim. Ne zato što su izašle iz pera naše organizacije već zato što predstavljaju esenciju građanskog aktivizma koji nam je sada potreban.

Autor je učitelj i predsednik Građanskog preokreta iz Zrenjanina