Foto; Vojkan Ristić

Nekada izražen, danas gotovo potisnut antagonizam na relaciji grad – selo izgleda da je zamenjen novim, redukovanim antagonizmom, ali sa nimalo slabijim intenzitetom na relaciji Beograd – ostatak Srbije.

Iako on postoji odavno, u novije vreme, sa izumiranjem izvornih Beograđana, on je rapidno pojačan – kaže u razgovoru za Danas književnik iz Vranja Zoran S. Nikolić. On dodaje da je u ovom slučaju tačka sudara govor nosilaca antagonizma, ali da je sukob mnogo širi po obuhvatu.

– Iako je tema tog projekta digitalna, što treba da obuhvati čitavo srpsko govorno područje, a ne gramatičku pismenost jednog dela, u samoj najavi je ona pomerena i autori projekta su istovremeno progovorili i o sebi koliko o gramatičkom stanju juga Srbije. Taj u početku nenamerno izazvani nesporazum, rekli bismo, namerno je potvrđen u dodatnom objašnjenju Filološke gimnazije. Nosioci projekta su rekli ono što nije bilo neophodno: ne dopada im se jezičko stanje na jugu Srbije, ali preterano vole svoju poziciju i smatraju da su zbog nje u nekakvoj prednosti.

Koji je problem sa govorom juga Srbije?

Sredina u kojoj se istražuju dijalekatski govori je selo, budući da je narodni govor u gradu kontaminiran, da je pod presijom administrativnog jezika i žargonskog izražavanja. Dijalektologija je ravnopravna filološka disciplina, te bi u školama i na fakultetima trebalo da se gaji podjednaka ljubav i prema njoj kao prema morfologiji ili fonetici, na primer. Ovo što je saopštila Filološka gimnazija iz Beograda, ma koliko to bilo neukusno i uvredljivo formulisano, trebalo bi da nas navede da ponovo razmislimo o sebi i o tome koliko ima istine u osnovnoj poruci o gramatičkoj pismenosti ljudi iz dijelekatskih sredina, o obavezi da se komunicira po standardizovanim jezičkim pravilima.

Ta obaveza se odnosi na nastavnike, lokalne političare, policajce, lekare i medicinske sestre, državne službenike, pa i na novinare koji uvređeni pišu o svom govoru trapavo oponašajući književni jezik. Poruka Filološke gimnazije, po tonu bahata i srodna modelu komunikacije koju neguje aktuelna vlast, tako je uobličena da istakne razliku, da ukaže na umišljene prednosti, da se neka skupina pokaže boljom samo zato što se koristi standardnim jezikom, i to je etički i sociološki problem, ali jezički ostaje.

Jednostavno, može se desiti da neko zna samo padeže i ništa drugo. Nije problem kada Vranjanac govori u dijalektu, problem je kada Vranjanac pokuša da govori „pravilno“, „kad se pogospodi“ i imitira Beograđane. Tada se on ruga i svom dijalektu i normiranom jeziku, a toga ima prečesto i jezivo zvuči.

Šta onda čini problem u reakcijama obrazovanih ljudi sa juga Srbije na projekat Filološke gimnazije iz Beograda?

Oni su se, izgleda, osetili prozvanim, ali su više izrazili protest zbog ličnog osećanja da je narodni govor koji živi u njihovoj sredini omalovažen kao neispravna alatka. Neki su ponovo predočili dijalekatske karte i ukazali na to da je i glavni grad u dijalekatskom području, kao i najveći deo zemlje. Oni lako dokazuju da je komunikativna efikasnost, recimo, vranjskog govora na nivou bilo kog jezika, ne samo srpskog književnog, pa čak da je u nekim slučajevima taj govor i ekonomičniji, ali i ekspresivniji.

Treba obratiti pažnju na primere koje navode, a u kojima postoji izraženije nijansiranje unutrašnjeg stanja čoveka nego u književnom jeziku i to bi trebalo da bude tema za istraživanje budućih filologa koje će iznedriti ta Gimnazija i koji će biti, sa strepnjom se nadam, ali silno to želim, nosioci i propagatori dobrog ukusa u komunikaciji, kao i humanističkih načela. Takođe postoji naše nezadovoljstvo tretmanom u oficijelnoj dijalektologiji, pa ako hoćete i u istoriji jezika. Na primer, dijalektolozi ne beleže ostatke pravilnog instrumentala. Naime, samo u jednom slučaju će ovaj padež u okolini Vranja i danas biti u upotrebi, a to je kada se govori o berbi voća. Jabuka se uvek bere „rukom“ i to je „jabuka rukomka“.

U svim drugim slučajevima je na snazi dijalekatski oblik „sa(s) ruku“.

Na šta bi budući filolozi trebalo da odrate pažnju?

Ti budući filolozi bi mogli da se pozabave i jednim očiglednim lingvističkim paradoksom, odnosom staroslovenskog jezika i današnjih takozvanih staroštokavskih i novoštokavskih govora. Ustaljeno se tvrdi da su se novoštokavski brže razvijali iz prethodnog stanja, staroštokavski sporije. Ako je tako, zašto onda novoštokavski imaju deklinaciju kao i staroslovenski, dok su je staroštokavski izgubili?

U kojoj su onda verziji bili dinamičniji, brži procesi razvoja i menjanja tokom poslednjih pet ili deset vekova? Ili, ako obratimo pažnju i letimično, iz analoških razloga, na prilike na Apeninskom poluostrvu, nama susednom poluostrvu: kako to da je jezički prethodnik imao deklinaciju i kako i zašto se ona izgubila? Šta je, u stvari, opštelingvističko načelo o ekonomičnosti u izrazu i koliko ono ima veze sa staroštokavskim govorima?