Kao rasklopljena knjiga

Njihov grad, to je u stvari jedna tesna i duboka raseklina, jedan utvrđen prolaz u kom su se ljudi zadržali da žive stalno, prilagođavajući kroz stoleća sebe njemu i njega sebi. S obe strane ruše se brda strmo i sastaju pod oštrim uglom u dolini u kojoj jedva ima mesta za tanku reku i drum pored nje. Tako i sve liči na rasklopljenu knjigu na čijim su stranicama, kao naslikani, bašte, sokaci, kuće, njive, groblja i džamije. Tu žive Travničani, sa vezirskim Konakom pred očima, gordi, tankovijasti, gizdavi, probirači i mudrice“.

I, evo me, u toj dolini reke Lašve, u kojoj su nekad zlato ispirali Iliri i Rimljani, u gradu koji je bio prestonica bosanskih kraljeva u srednjem veku i sedište 77 osmanlijskih vezira, od 1686. do 1850. godine, kad je bio glavni grad Bosanskog pašaluka. O tim „konzulskim vremenima“ piše Ivo Andrić. U tih sedam godina stvarana je nova slika Evrope, tri vezira se smenila, a konzuli bili i otišli. A Travničani? Beg iz najuglednije porodice Teskeredžić, ovako će to sažeti kad ono najaviše dolazak konzula: „Sve treba slušati i pamtiti, ali ne treba sve odmah srcu uzimati. A i da dođu, neće Lašva poteći naopako, nego ovuda kuda i teče. Mi smo ovdje na svome, a svaki drugi koji dođe na tuđem je i nema mu duga stanka. Mnogi je ovdje došao da ostane ali mi smo svakom do sada u leđa pogledali, pa ćemo i njima“. Tako i bi. Kad Napoleon beše poražen, odoše i konzuli. A Hamdi-beg će:“Djeca će se na jaliji igrati konzula i kavaza jašući na drvenim pritkama, pa će se i oni zaboraviti“.

Pretrpan istorijom, Travnik sija na letnjem suncu kao scenografija za film. Stari grad, tvrđava Garbun, vertikale brojnih džamija, gornja i donja čaršija, česme, pašinske medrese, Vezirska ulica, groblje muslimansko, katoličko, pravoslavno i jevrejsko. Jedini grad sa dve sahat kule. Hadži – Ali begova džamija i Sahat kula dominiraju. Dao ju je sagraditi vezir Mehmed paša Kukavica u 18. veku. Tu je sunčani sat, jedini u Bosni, na kome se sati počinju odbrojavati od početka zalaska sunca. Niz čaršiju su i ostaci medrese ovog vezira. Najstarija je Jeni džamija, sagrađena u 17. veku, a čuvena je Šarena džamija, u čijem kompleksu su i bezistan i dućani kao jedini primer u osmanlijskoj arhitekturi da se građevina koristi u sakralne i svetovne svrhe. Hair gradu učinio je još jedan veliki i značajni vezir kakav je bio Ibrahim paša, poklonivši mu zgradu medrese u kojoj je bila i prva gradska biblioteka sa preko sto rukom pisanih knjiga koje paša lično pokloni. Prepliću se priče o vezirima i njihovim sudbinama, a mnogi su fermane, a neki i one „katil“ primali na drumu, negde oko Novog Pazara, Sjenice ili Prijepolja.

Najviše iznenade turbeta. Po sred čaršije, kraj trotoara kojima svet prolazi da oposli ili da prošeta i korzira, ti mauzoleji nad izvanrednim nišanima vezira, velikodostojnika i njihovih najbližih, zaista fasciniraju. Travnik, kako i dolikuje nekadašnjoj prestonici, ima ih sedam, najviše u Bosni i Hercegovini. Izvanredno klesani natpisi na arapskom jeziku su pravi dokument u kamenu. Nišan vezira Dželaludin paše je divno ukrašen, a beše veliki hrsuz. U njegovo vreme, na zidu jedne kuće bio je postavljen aršin, turska mera, a na oba kraja šipke vezirov pečat. Po celoj Bosni se proneo glas o ovom aršinu. Bio je upozorenje da za svakog važi ista mera u dodeli pravde.

Pa, ipak, mnogo poštovani vezir Abdulah paša Deftedarija zaslužio je posebnu pažnju. Vele da nije slušao ni Istanbul kad je došlo do spora sa Austrijom te je rekao:“S ramena glavu dajem ali kamena jednog ne dam“. A Ivo Andrić ovako zapisao:

„Jedino pored same vode, trepti slab sjaj iz Abdulah-pašinog turbeta. To je sveća koja stalno gori nad grobom ovog paše. Ostao je u uspomeni sveta kao blag i pravedan upravljač. Pre smrti je zaveštao svoje imanje travničkoj tekiji i drugim ustanovama. Ostavio je znatnu sumu da mu se sagradi ovo lepo turbe od dobrog kamena, a iz prihoda od kuća i kmetova da mu pored groba gori danju i noću voštanica neobične debljine. Grob mu je uvek pokriven zelenom čojom na kojoj je bio natpis: „Neka Svevišnji rasvetli njegov grob“.

Ovaj neobični zavet bio je mistrija za francuskog konzula, ali pre nego što će zauvek napustiti Travnik, shvatiće.

„Da, taj paša je znao kakvih mračnih večeri i maglovitih dana ima u ovom tesnacu, znao je kako ljudi brzo zaboravljaju i žive i mrtve, izneveravaju obaveze i krše obećanja. Zato je sve što je velikim naporima, junaštvom i pameću stekao u svom kratkom životu, dao za ovaj plamičak koji gori nad njegovim nemoćnim ostacima. Dabogme, ovo malo plamena nije mnogo ni sigurno ali je sve što se može: jednu tačku mračne i studene zemlje trajno osvetliti. A to znači ozariti, pa ma samo i jednim zračkom, sve oči koje ikad tuda prođu“. Nije lako u Travniku izbeći fascinaciju, izbeći fragmente istorije, vratiti se realnosti i sjaju običnog letnjeg dana. Još u 18. veku mostarski pesnik Bulbulija pevao:“U Travniku se zbriše hrđa sa srca, voda i vazduh razgaljuju“.

Iz tog svog rodnog grada, u kome se prepliću fikcije i istorija, sevdahom opevanog, Ivo Andrić poneo je priču o „srednjem putu“.

„Znači da su svi putevi samo prividno išli napred, a u stvari vodili u krug kao varljivi lavirinti iz istočnjačkih priča. Znači da ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stabilnost, u mir i dostojanstvo nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se menjaju ljudi koji putuju, stalno varani. Samo se putuje. A smisao i dostojanstvo puta postoje samo ukoliko umemo da ih nađemo u sebi“.