Kapilarna kontrola nad društvom

Uvek su je na ovaj ili onaj način, u manjoj ili većoj meri, uzurpirale partije na vlasti. Mada, istini za volju, malo koja kao ova sadašnja.

Danas je to država koju je pokorila vladajuća partija. Deaktiviranje Republičke izborne komisije u izbornoj večeri je to odlično pokazalo. Ovo je država koja počiva na sistemu lojalnosti (partijskih članova, funkcionera, direktora i zaposlenih javnih preduzeća, preduzetnika i vlasnika privatnog kapitala, poslušnih organizacija civilnog društva, javnih ličnosti i građana/ki) a ne zasluga. Lojalnost se obezbeđuje kombinacijom kontrole i kupovine.

Klijentelizam, korupcija i partijska patronaža su tri mehanizma preko kojih se održava vlast crpeći resurse države, ekonomskih aktera i građana/ki. Kontrola je uspostavljena nad državnim institucijama, nad javnim preduzećima (u kojima partijski direktorski kadar sredstva dobijena iz budžeta preusmeri u partijske donacije), nad privatnim biznisima (čiji opstanak zavisi od doprinosa Partiji), nad zapošljavanjem (kome partija nađe posao mora da plaća partijski porez ili obezbedi dobrovoljni rad za Partiju), nad medijima (koji seju kulturu mržnje, konflikta, agresije, konkurencije, trača, omalovažavanja i obmanjuju o uspesima vlasti), nad civilnim društvom (ono autonomno je isključeno iz osmišljavanja politika, a kvazi-nevladine organizacije predstavljaju još jedan kanal za odlivanje novca prema Partiji i pojedincima). Kontrola je uspostavljena nad razvojem Srbije – bez da građane/ke iko pita, odlučeno je da model razvoja bude politički kapitalizam zavisan od stranih investicija. Takav model dopušta veće odlivanje resursa prema uskim krugovima nego onaj endogeni razvoj zasnovan na lokalnim resursima, poput ruralnog ekološkog razvoja sa kratkim lancima snabdevanja iz kojih se teško mogu crpsti neformalni porezi ili reketi.

Šta je onda tu novo? Iskustvo kontrolorke na jednoj beogradskoj opštini za mene je bilo bolno. Iznenadio me je stepen kapilarne kontrole nad društvom i građanima/kama. Vladajuća Partija imala je više od deset kontrolora/ki, koji su operisali kao uhodan tim koji poznaje celo naselje, zgradu po zgradu. Znaju ko je glasao, a ko nije. Znaju ko je uzeo Vučićev paket (koji je, uzgred, sadržao i Vučićevo vino), a nije izašao na glasanje. Oni kontrolišu glasače i kontrolore opozicionih partija ali i svoje kontrolore, jer u tom sistemu nikad ne možeš biti siguran ko je dovoljno lojalan, a ko glumi lojalnost.

Kako onda u takvom sistemu izborima doći do demokratije i države blagostanja? Odgovor je – isto tako, oduzimanjem kontrole odozdo na gore, od zgrade, od mesne zajednice, od opštine, od grada, od sela pa sve do vrha. Ta strategija odozdo, od lokalnih pitanja, osvajanja neposrednog društvenog prostora, razlog je uspeha koalicije MORAMO. Bez recikliranih političara, bez starih ideologija upakovanih u nove partije i lidere, što je svojstveno partijama na desnom spektru.

Nema mesta za umor, razočarenje, jer nam niko neće doneti demokratiju i državu blagostanja na tanjiru. To mi, građani/ke moramo sami sebi izboriti. Zato, u akciju do lokalnih izbora za dve godine. Kombinacijom delovanja – kroz institucije, ali i sa ulice, onda kada institucije ostanu zatvorene za volju građana/ki.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“