Sa velikim zadovoljstvom i poštovanjem čitam tekstove Miše Brkića.
Ali, u poslednje vreme, stičem utisak da je on u svom pravednom gnevu prema komunizmu (kao ekonomskom poretku), počeo da sa prljavom vodom iz lavora izbacuje i dete. I, da zagovara liberalni kapitalizam. To me je nagnalo da tim stavovima uputim neke kritike.
Da se razumemo: potpuno se slažem sa činjenicom da se komunizam pokazao kao neodrživi društveni sistem.
Kao najevidentniji eksperimentalni dokaz za neadekvatnost komunističkog društvenog uređenja, može se uzeti primer dve Koreje – dok je kapitalistička Južna Koreja, za samo par decenija od podele Koreje, postala jedna od tehnološki najsnažnijih država sa više nego zadivljujućim privrednim rastom, komunistička Severna Koreja ima problem da prehrani sopstveno stanovništvo.
Zastrašujuć je statistički podatak da su Severnokoreanci rođeni posle Korejskog rata u proseku niži za čitavih pet santimetara od svojih parnjaka iz Južne Koreje (korelacija između stepena uhranjenosti i rasta odavno je poznata u medicini).
Krah državne kontrole nad privredom (zarad uravnilovke) verovatno je najbolja indirektna potvrda izreke Miltona Fridmana: “Dajte državi da upravlja Saharom i za pet godina imaćete nestašicu peska”.
Psihološko objašnjenje propasti komunizma, kao ekonomskog koncepta, svodivo je na ulogu motivacije. Ako svojim radom ne mogu da postanem bogatiji – zašto bih (više) radio? Humanistički ideal: “Radi koliko možeš, a uzimaj koliko ti treba”, sveo se na našu pošalicu: “Ne mogu me toliko malo platiti, koliko ja mogu malo raditi”.
Takođe, ako nešto nije moje, već društveno – zašto bih ga čuvao?
Ali.
Ali, postoji i druga strana motivacije. Ako moj rad doprinosi tuđem bogaćenju – ne mogu biti zadovoljan, niti motivisan za rad. Ako se ne osećam sastavnim delom kompanije u kojoj radim – neću biti spreman da doprinosim njenom uspehu.
Nakon ekonomskih uzleta Japana i Azijskih tigrova u drugoj polovini 20. veka, pojavio se izraz Konfučijanski kapitalizam kojim se objašnjavala fanatična odanost kolektivu (kompaniji) i specifični pristup radu u ovim zemljama. A, velike kompanije (čak i u liberalnoj Americi) odavno stimulišu radnike podelom akcija svog preduzeća.
Velike socijalne razlike nisu samo smetnja ekonomskom boljitku. One uzrokuju stalno nezadovoljstvo ljudi i povremene socijalne nemire. Iz tog razloga, leve ideje nisu izumrle sa komunističkim režimima. Javljale su se sporadično na mestima gde je tlačenje dostizalo nivo nepodnošljivosti. Ali, i u zemljama gde je život ugodan, ali su socijalne razlike postale isuviše upadljive.
Čak i u Americi.
Wall Street Protest je najbolji primer za levi bunt koji se javlja, ne zbog nemaštine, već zbog nepravde. Taj poriv – da moram imati isto što i moj komšija, može se smatrati iskonskim pokretačem društvenog ponašanja.
On objašnjava uspešnost kapitalizma kao ekonomskog sistema, ali objašnjava i društveni bunt protiv nejednakosti. Eksperiment koji su sproveli etolozi na majmunima govori da on nije karakterističan samo za visoko svesnog Homo Sapiensa (eksperiment se može videti na YouTube u okviru naučno-popularnih predavanja Ted Talks). Kad su majmunima u eksperimentu davani krastavci kao nagrada za neki jednostavan zadatak, oni su tu nagradu rado prihvatali i revnosno ponavljali zadatu radnju.
Međutim, kad je jednom majmunu dat krastavac, a majmunu iz susednog kaveza grožđe (koje majmuni, iz nekog razloga, bukvalno obožavaju), ovaj prvi je demonstrirao užasno nezadovoljstvo nepravdom- drmao je kavez, lupao po podu, bacao dobijeni krastavac na eksperimentatora, i sl. Dakle, imati i biti zadovoljan onim što imam, je strašno relativna stvar. Samim tim, potreba za jednakošću (čitaj: levim idejama) ne mora uvek da bude pokrenuta samo glađu i bedom.
Kako bi rekao Anri Bek: “Nevolja s jednakošću je što svi želimo da se izjednačimo samo sa onima koji su iznad nas”.
Ali, vratimo se tekstu. U njemu se ističe da je sintagma Švedski socijalizam skroz pogrešna, jer – Švedska nije socijalistička. Da bi nešto kasnije, bilo konstatovano da je, zahvaljujući sveobuhvatnom posreskom sistemu, od 1995. godine “vlada svim građanima pružila zdravstvenu zaštitu, negu dece, besplatne studije, subvencionisana porodiljska i druga bolovanja“.
Švedska nije socijalistička, ali je država socijalne pravde! Kao što je to većina socijaldemokratski uređenih država. U svim socijaldemokratijama postoje visoki porezi koji obezbeđuju socijalnu sigurnost građana. I ne samo to. Postoje i visoki porezi na poklone i nasleđe (Holandija je najeklatantniji primer). Sve što nisi lično zaradio se visoko oporezuje. Dakle, ti lično treba da zaradiš svoje bogatstvo.
Liberalni kapitalizam daje sasvim drugačiju sliku.
To je slika današnje Srbije. Socijalne razlike su sve veće i veće. Dve trećine radnika se može svrstati u prekarijat. Čak i ugovori između poslodavca i radnika su izrabljivački, jer poslodavac može da ih, po sopstvenoj želji, izmeni aneksima, a radnik mora da ih prihvati. To je sve dozvolio Zakon o radu.
U optimističkom (i naivnom) zanosu prelaska iz komunizma u kapitalizam, zaboravili smo da kapitalizam nema baš preterano ljudski lik. Vrlo brzo smo se sa gorčinom podsetili na mudrost Džona Majnarda Kejnza: “Kapitalizam je zapanjujuće uverenje da će najopakiji ljudi učiniti najopakije stvari za najveće dobro svih ljudi”.
Mogu da se složim sa idejom da, u početnoj fazi razvoja kapitalizma, porezi moraju biti manji da bi pospešili privrednu aktivnost, te da se ne može očekivati da se instrumenti socijalne zaštite tako brzo razviju. Da kapitalizam mora biti prvo liberalniji, da bi stvorio skonomsku osnovu (čitaj: bogatstvo) iz koje će crpsti sredstva za (kasniju?) socijalnu pravdu.
Ali, ne mogu da se složim sa idejom da država ne treba da igra bilo kakvu ulogu, čak i na samom početku razvoja kapitalizma. Borislav Pekić je izrekao jednu briljantnu definiciju, koja je i psihološka: “Komunizam je zasnovan na altruizmu – koji nije svojstven ljudskom biću – i zato je propao, a kapitalizam je zasnovan na egoizmu, ali zakonima i pravilima dobro kontrolisanom egoizmu – i zato je uspešan”.
Ono što, na žalost, nedostaje Srbiji, to su institucije koje bi taj egoizam kontrolisale. One moraju postojati na samom početku.
Ono što pokazuje analiza Johana Norberga, prikazana u tekstu Miše Brkića, je da državna regulativa u socijaldemokratskim zemljama ponekad vodi u birokratizaciju i postane uzrok ekonomskog zastoja, pa se mora vraćati korak unazad.
Kako, dakle, definisati formulu društvene ravnopravnosti, a da ona ne ugrozi ekonomski boljitak?
Osvedočili smo se da je uravnilovka destimulišuća i da vodi u klijentelizam i pasivnost; da državne intervencije u ekonomiji vode u birokratizaciju, a ova u korupciju; da nijedan egalitaristički državni projekat nije bio uspešan u dosadašnjoj istoriji. Sa druge strane, takođe smo videli da liberalna ekonomija doprinosi ekonomskom napretku društva, ali da, istovremeno, stvara nepravedne socijalne razlike koje, čak i u najbogatijim zemljama, stvaraju nezadovoljstvo i izazivaju građansku neposlušnost. Kako, dakle, pomiriti etički i motivacioni aspekt rada?
Po svemu sudeći, rešenje nije u toj nekakvoj formuli koja bi obezbedila statičnu ravnotežu između stimulativne neravnopravnosti i umirujuće ravnopravnosti, već u svojevrsnom klatnu koje se kreće od oslobađanja tržišta da bi se ekonomija pokrenula, do njegovog regulisanja da bi se smanjile socijalne razlike i društvo učinilo pravednijim.
A, to, po pravilu, podrazumeva i ciklične promene vladajućih stranaka koje zastupaju jedan ili drugi politički program. Što nikad nije loše. Naravno, sa aspekta društvene stabilnosti, što je manja amplituda kretanja tog klatna, to će društvo biti manje turbulentno. I više srećno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
