Protesti u Srbiji govore da oni koji se bore još imaju nade da će nešto promeniti. Kažu sebi: Borimo se, vikali smo, srušićemo ga. Ajde, idemo sad kući. To je aspirin za rak, rekao je profesor Isak Adižes za list Danas.
„Problem koji nije tretiran dugo postaje kriza. Normalno, mi se probudimo kad je kriza. To je ono – došao kostur kod doktora, a doktor mu kaže: ‚Sad si došao‘. Protestanti moraju da se ujedine, to je jedino rešenje. A to se neće desiti u Srbiji. Kako vi kažete ‚Samo sloga Srbina spašava‘. Kakva sloga u Srbiji? Ovde nema nikakve sloge“, ocenio je Adižes.
Kako smatra jedan od vodećih stručnjaka u oblasti menadžmenta i politički savetnik mnogih država i vlada Isak Adižes, normalno je da ljudi nemaju nade u državi koja je konstantno u nekom sukobu.
„Pogledajte istoriju Srbije: 500 godina pod Turcima, Prvi svetski rat, taman se malo oporavili, Drugi svetski rat, pa komunizam, taman se oporavili od komunizma, Milošević, pa bombardovanje, pa sad sankcije. Ova država nikad nije imala dugoročni mir. I to se odrazilo na narod – narod je potpuno izgubio nadu, što da gradim, što da se ubijam radeći kad će to ionako sve da propadne. Ovde će se sigurno nešto desiti – ako ne propadne Kosovo, onda će Sandžak ili Vojvodina, ali nešto će se sigurno loše desiti – ovde nema budućnosti i mira“, istakao je Adižes kako razmišlja prosečan Srbin.
A niskom nivou nade u Srbiji ne ide u prilog ono što radi predsednik Aleksandar Vučić, kako smatra profesor, jer ljudi zbog njega još više gube nadu.
„Sve radi pogrešno. Najvažnije je dati nadu ljudima, ljudi moraju da veruju da ima budućnosti. Zanemarili su sve, ljudi su apatični. To je deo moje teorije – kako unutrašnja dezintegracija prva uzima energiju, višak koji ostane odlazi u spoljašnju integraciju, a što je sistem više integrisan, ima i više energije da se bori na tržištu. A Srbi umesto da se bore na tržištu, oni se bore među sobom. Neće biti rešenja u ovoj zemlji dok se ne otarasite Kosova. Bolje biti mali i ujedinjen, biti dijamant, nego boriti se za nešto što je izgubljeno“, rekao je Adižes.
Profesor Isak Adižes, primio je 15. marta dvadeseti počasni doktorat u karijeri za svoju „Adižes metodologiju“ i doprinos menadžmentu, a kako je rekao, ovaj doktorat beogradskog univerziteta mu je najdraži, jer je on svoju teoriju razvio upravo u Beogradu, izučavajući kao student na doktorskim studijama jugoslovenski sistem samoupravljanja.
„Došao sam u Beograd da izučavam tu novu pojavu, o kojoj na Zapadu nisu znali ništa, sem da se radi o nekakvom samoupravljanju. Upoređivao sam dva srpska preduzeća, koja više ne postoje, posmatrao kako rade, kako donose odluke i zaključio sam da je to potpuno obrnuto od onoga kako se to radi na Zapadu. Stvorio se jedan sistem ogledala koji mi je bio jasan“, rekao je Adižes.
On je tada otkrio da se u Jugoslaviji nije priznavao kapital, a na Zapadu vrednost radne snage. Hijerarhija je na Zapadu bila jaka, dok je demokratija bila slaba. S druge strane, u Jugoslaviji ukoliko je neki direktor bio jak, bio bi smenjen jer je previše jak.
„To su sve ogledala, kao da gledaš u ogledalo. U samoupravljanju je postojala demokratija na nivou preduzeća, ali na nivou države je bila dikatutura. U Americi obrnuto – dikatutura na nivou preduzeća, demokratija na nivou države. Zašto je propalo samoupravljanje? Zato što je demokratija dobra za donošenje odluke, ali ne i za sprovođenje odluke. Za sprovođenje odluke je bitna diktatura, radi šta kažem ili marš napolje. Uzeo sam demokratiju iz samoupravljanja i dikaturu sa Zapada – to je upravo moja metodologija, samoupravljanje sa zapadnim primesama“, objasnio je Adižes.
Okretanje sebi i stvaranje jake organizacije poenta je njegove teorije, jer, kako je rekao, ne možeš da se boriš s drugima ako si bolestan unutra. Njegova “Adižes metodologija” dokazuje da je za uspeh najbitnija integracija grupe.
“Sve bolesti, društvene, ekonomske, fizičke, problemi braka, kad god postoji problem to proističe iz dezintegracije. Nešto se tamo polomilo, nešto ne radi. Ako je dezintegracija uzrok svih problema šta je rešenje? Integracija. Adižes metodologija je upravo to – kako dovesti do integracije sistema”, objasnio je profesor.
Svoju filozofiju zasnovanu na uzajamnom poverenju i poštovanju primenio je kroz svoje knjige na više tema, pre svega kada je u pitanju menadžment, ali i politika, lični razvoj, liderstvo, a na kraju i u svojoj novoj knjizi “Moć suprotnosti” kada su u pitanju odnosi u braku i porodici.
“Idite u bilo koju crkvu i pogledajte ikone sveca. Ruke su uvek sklopljene, prsti čvrsto stegnuti jedni pored drugih. To je jasna poruka, biti različit, a ujedinjen. Tako je isto i u braku i u državi. Uzajamno poverenje i poštovanje je osnova svakog odnosa. Slušam te, hoću da čujem šta misliš, poštujem šta misliš, iako misliš drugačije. To je poštovanje. Ono mora da bude međusobno – ti učiš od mene, ja učim od tebe, pa ćemo valjda doći do neke bolje odluke zajedno. A zašto bi ti pristao na to? Zato što imaš zajednički interes, a zajednički interes ne postoji. To ne postoji, čak ni u braku, ne postoji čak ni u našem telu: Telo ti kaže nemoj da jedeš to, a ti kažeš, boga mi, hoću. Tu sad nastupa poverenje. Ajde ići ćemo tvojim putem, upravo zato što imamo poverenja, a sledeći put ćemo ići mojim. Samo ako imamo međusobno poštovanje i poverenje možemo biti bolji”, objasnio je profesor.
Najveće blago države, preduzeća, porodice ili čoveka nije bogatstvo koje imaju, već ono što jesu, a to je kultura naroda, smatra Adižes.
„Da li ćeš biti uspešan nije u tome koliko imaš, pare dođu i odu, ima ljudi koji se rode sa zlatnom kašikom u ustima, pa izgube sve. Nije ni u tome koliko znaš, jer se to u današnjem svetu tako brzo menja, šta god misliš da znaš danas, sutra je već pogrešno. Najvažnije je biti čovek, biti od poverenja. Kad savetujem predsednike država uvek im to kažem – ne rušite međusobno poštovanje i poverenje naroda.
Transformacija civilizacije koja se dešava kroz četvrtu industrijsku revoluciju, kako smatra profesor, otvara veliku mogućnost da kapitalizmu uskoro istekne rok trajanja.
„Najveći hotel sveta nema nijedan hotel, a vredi milijarde dolara – Airbnb. Ista je situacija i sa najvećom taksi kompanijom na svetu, Uber, koja nema nijedan taksi. Od čega žive? Od informacije. Sad se opet mora integrisati kapital i ljudi koji prave informacije – programeri, mozak operacije. Verujem da će uskoro doći do jednog novog sistema gde će se kapitalizam i socijalizam ujediniti. Kapitalitički sistem na tržištu, a socijalististički sistem u preduzeću“, zaključio je Adižes.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.