Karakazan kojeg se niko nije bojao

Snažno tutorstvo i prisustvo međunarodnih vojnih snaga nameću se kao jedino rešenje u nadzoru i kontroli mahnitosti; u državi koja pamti i parlamentarne najave stradanja, čula se salva uvreda koja prethodi salvama koje ubijaju i ruše: „Nemojte misliti da nećete odvesti BiH u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rata ovdje… (Radovan Karadžić u Skupštini BiH oktobra 1991).

Nepunih 30 godina kasnije član Predsedništva BiH iz redova Srba kazaće, ponižavajući normalne ljude svih nacija, vređajući Bošnjake: „Nema ih dovoljan broj, nemaju dovoljne kapacitete, nemaju u sebi karaktera… Oni nisu državotvorni narod, oni su podanički narod… Ako ste mogli da primite namjesnika (visokog predstavnika međunarodne zajednice)… A njihova radost je iz jednog razloga, a to je patološki i to samo konvertiti na taj način funkcionišu kakvi su muslimani, jer su oni konvertovali svoju vjeru u nekom tamo vremenu…“

Dobro bi bilo da niko ne ponavlja ko će sad, s kim i čim da ratuje; kad je Karadžić pretio u Skupštini BiH već je imao 20 hiljada ljudi u brdima oko Sarajeva (preslušajmo, pravo je vreme, njegov razgovor sa Gojkom Đogom, takođe iz oktobra 1991, i najavu da će „Sarajevo biti karakazan“). A rat je počeo u aprilu sledeće godine.

Počinjen je genocid, kreatori i realizatori bili su vlast Republike Srpske, vojni komandanti i neposredni počinioci, a Srbija je, po odluci Međunarodnog suda pravde u Hagu, prekršila „obavezu sprečavanja genocida iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, jer – u vezi sa događajima u Srebrenici, u julu 1995. godine – nije ispunila obaveze iz privremenih mera koje je Sud naredio 8. aprila i 13. septembra 1993. u ovom predmetu, tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici“.

I ponovo smo kod zaključivanja, ovog puta aktuelnijeg, sadržaja dokumenta Zaključni izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. „Zaključak nakon detaljne istrage je da se u Srebrenici nije dogodio niti pojedinačni zločin genocida niti genocid uopšte. Kao što je gore razmatrano u odjeljcima IV i V, nema naznaka da je postojala posebna namjera za izvršenje genocida. Dalje, nije uništen znatan dio zaštićene grupe Muslimana iz Bosne.“

Komisija će marš smrti vojnika i civila, od kojih su neki bili deca, predstaviti kao vojnički sukob, a svu krivicu pripisati vojnicima Armije BiH koji nisu odložili oružje. „Utvrđeno je da je ultimatum koji je (komandant Generalštaba Vojske RS) Ratko Mladić objavio bio u skladu sa jednogodišnjom praksom, uvedenom već u Direktivi 4, donetoj u novembru 1992, gde je navedeno da se razoružaju vojno sposobni i naoružani muškarci, a ukoliko ne pristanu, naređeno je da ih se uništi. Masovna pogubljenja nakon 12. jula lako se mogu prihvatiti kao stravična posledica odbijanja predaje“, zaključuju eksperti.

Autori ovog monstruoznog dokumenta nisu imali dilemu. Potpisali su ga. I smanjili broj žrtava genocida na 3.714.

Možda su znali šta potpisuju. Gideon Grajf kaže: „Ja sam Jevrejin i znam šta genocid znači. Pripadam starom narodu nad kojim je izvršen genocid, najveći genocid u istoriji čovečanstva. Meni niko ne treba da objašnjava šta je genocid. Navedeni događaji nisu genocid ni na koji način i mi smo to dokazali.“ Potpredsednik Svetskog jevrejskog kongresa Menahem Z. Rosensaft nazvao je sadržaj izveštaja sramnim: „To je dokument koji zaslužuje da bude poslan na smetlište istorije i korišćen samo za demonstraciju moralnih propusta pojedinaca – poslovično korisnih idiota, koji se upuštaju u poricanje i iskrivljavanje genocida.“

Srđan Puhalo, psiholog i politički analitičar iz Banjaluke, kaže da se postavlja pitanje da li je poglavlje o Srebrenici i srednjem Podrinju Grajf napisao ili samo potpisao. Grajf se, naime, koristi citatima iz knjige Dušana Pavlovića Bitka za Srebrenicu – rat za civilizaciju, a navodi autore koje je Pavlović citirao, Ristanovića i Teofilovića. Dušan Pavlović je, inače, istraživač iz Republičkog centra RS za istraživanje rata, ratnih zločina i nestalih osoba. Naručioca Grajfovog istraživačkog pregalaštva.

„Po mom mišljenju, postoje razlozi da se u džihadsku, hašku i tekuću političko-propagandnu istinu o Srebrenici ozbiljno posumnja… u Potočarima i Srebrenici nije izvršen genocid nego težak, bestijalan zločin nad zarobljenim Muslimanima, koji se mora osuditi i krivci biti kažnjeni. (Bosanski rat)“

Milorad Dodik se 2007. nije slagao sa Ćosićem: „Ja znam savršeno dobro šta je bilo, bio je genocid u Srebrenici, to je presudio sud u Hagu. I to je nesporna pravna činjenica. Ono što sam trebao da uradim: da akcijom koju smo poveli počnem da vraćam povjerenje. Koje se ne može riješiti u jednoj godini, ili u pet godina. Ali, može se riješiti dugoročno“ (Federalna TV).

Nema ni očuha nacije, ni nekadašnjeg Dodika. Ostala je opasnost od rata.

Kao da ga se niko ne boji.