„Svakog 12. marta ispred sebe vidim čitavu operaciju“: Sećanje hirurga koji je pozvan da spasi život Zoranu Đinđiću

U pitanju je kardiohirurg u penziji koji je tokom svog profesionalnog života uradio, kako kaže „hiljade operacija“, uključujući i one koje su zabeležene u istoriji srpske kardiohirurgije, kao što je bila ugradnja prvog veštačkog srca u UKCS pre 10 godina, ali ova jedna pratiće ga „dokle god budem bio živ“.

„Tog 12. marta 2003. godine, ja sam u Klinici za kardiohirurgiju tek završio jednu operaciju. Još sam bio u hirurškoj uniformi kada mi je zazvonio telefon. Na vezi je bila sekretarica tadašnjeg direktora Kliničkog centra Srbije dr Vojka Đukića i rekla mi je da hitno dođem u Urgentni centar“, opisuje Ristić za Danas.

„Pogledao sam na sat koji je tad pokazivao 12.30“

Ipak, nastavlja on, pitao sam je: „Koja ambulanta?“ i pogledao na sat koji je tad pokazivao 12.30.

„Dok sam prilazio glavnom ulazu, preko puta klinike u kojoj sam radio, shvatio sam da se nešto dešava. Nikoga nije bilo ispred, osim osoba koje su čuvale prilaz. Čim sam ušao u zgradu, rekli su mi da odmah uđem u takozvanu „reanimaciju“. Ona je odmah tu, kraj ulaza u Urgentni. Ušao sam i postalo mi je sve kristalno jasno“, priča taj kardiohirurg.

Prema njegovim rečima, pacijent je bio „izrazito bled, vitalnih znakova ispod svakog fiziološkog minimuma, i bilo je neophodno što pre započeti operaciju“.

„Jurimo do sale“

„Slike koje sada vidim su kako jurimo do sale, pravim rez i tražimo put povrede. Našli smo brzo oštećenja na srcu i ušili ih. Prvo od šest centimetra i drugo, manje na desnoj pretkomori. To je, za sve ove godine, već ispričana priča. Bez obzira na to što je pacijent dobijao velike količine neophodnih rastvora i krvi, životni parametri su bili izrazito niski. Očigledno je bilo da je povređeno još nešto osim srca. Ali, nije bilo rane na trbuhu, osim na grudnom košu desno i niže levo – ulazna i izlazna rana od metka“, priča Ristić.

Kako dodaje, ipak su shvatili o čemu se radi, utvrdili da je jetra bila izrazito oštećena, da bi u tom času možda pomogla samo transplantacija tog organa koji – nisu imali.

„Pacijent je sve vreme dobijao neophodnu terapiju nadoknade tečnosti i krvi, ali ništa od toga nije pomoglo. Susreli smo se sa nemogućom situacijom. Cela operacija nije trajala duže od sata. Proglasili smo smrt“, ističe on.

Ristić kaže da je metak kojim je pogođen Đinđić imao veliku razornu moć.

„Za razliku od takozvanih `običnih`, ovaj ne pravi samo oštećenja tkiva na svojoj putanji kroz organizam, već i bočno od svoje putanje jer pravi razorni pritisak na okolna tkiva. Bočno na putu, između ostalog, povređena je jetra tim pritiskom“, naglašava Ristić.

Premijer Srbije je 12. marta 2003. godine pogođen na stepeništu ispred Vlade Srbije, oko 12.30 časova.

Hitno je odvezen u Urgentni centar, a njegova smrt proglašena je sat kasnije.