Karla del Ponte sprečila optužnicu protiv lidera NATO

Čija je to bila odluka?

– Karle del Ponte. Dobro se sećam toga.

Šta mislite danas – da li je bilo dovoljno dokaza za optužnicu protiv lidera NATO za bombardovanje Jugoslavije?

– Radije se ne bih izjašnjavao o tome.

Zašto čelni ljudi OVK, Hašim Tači, Agim Čeku, nisu nikada procesuirani u Tribunalu?

– Oni su bili politički lideri.

Ali ako ih poredite sa srpskim, bosanskim ili hrvatskim političarima, zašto i oni nisu završili u Hagu?

– Mislim da je očigledno da u slučajevima u kojima imate mnogo strana u sukobu postoje slabosti, kao i u slučajevima protiv nacista posle Drugog svetskog rata. Ako pogledate sve strane u sukobu, dokazi pokazuju da su većinu zločina počinile srpske snage u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Bilo je i zločina koje su počinile sve strane u sukobu. Lord Dejvid Oven (bivši šef britanske diplomatije i evropski pregovarač sa balkanskim liderima od 1992. do 1995. – prim. aut.) na suđenju Miloševiću bio je veoma pošten kada je rekao da su Srbi počinili više zločina od drugih. Ako ste tužilac, šta ćete uraditi? Krivično ćete goniti samo najozbiljnije zločine, a ako neka grupa nije počinila tako ozbiljne zločine, oni će se izvući bez kazne. Ili ćete krivično goniti samo vrh, što je, pretpostavljam, bila odluka tadašnje glavne tužiteljice Karle del Ponte. Mislim da je to bilo sasvim razumljivo, jer ne možete suditi baš svima. A pitanje je i koga biste mogli da dobijete. Što se kosovskih Albanaca tiče, nije tako jednostavno podići optužnicu protiv nekoga samo zato što mislite da je kriv. Potrebni su dokazi za suđenje. Ako nema dovoljno dokaza, šta se može? Ne može se reći da bi bilo fer da na svakih pet optuženih Srba treba optužiti pet Hrvata i trojicu kosovskih Albanaca. Morate imati dokaze.

Zašto je Tužilaštvo Tribunala, a i vi ste bili u to vreme u tužilaštvu, nikada nije procesuiralo slučaj „Žuta kuća“?

– Taj slučaj nikada nije dospeo do mene. Sada vidimo, na osnovu dokumenata koji su procurili u javnost, da su u Tužilaštvu znali za to. Tada, 2002-2003. godine to je bilo na nivou glasina. Čak i 2004. kada je bila istraga i kada su objavljeni ključni dokumenti o „Žutoj kući“. Da je bilo dovoljno dokaza da se neko optuži, Tužilaštvo bi to sigurno uradilo. Ali dovoljno dokaza nije bilo. Taj slučaj meni nikada nije predočen.

Šta danas mislite o politici Karle del Ponte u vezi sa podizanjem optužnica?

– Zaista ne znam šta je bila njena politika. Mislim da bi bilo fer da su optuženi svi za koje je postojalo dovoljno dokaza da su počinili ozbiljne zločine. Ali ne možete da sudite ljudima samo da biste popunili broj, a to se dogodilo i zato sam nezadovoljan. Srbi bi voleli da vide više kosovskih Albanaca na suđenju, ali dokazi su dokazi.

Imate li neki kontakt sa gospođom Del Ponte danas?

– Ne, nikakav.

Sećam se da ste pre nekoliko godina rekli da će narodi u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, onog momenta kada međunarodna zajednica napusti to područje, ponovo zaratiti. Šta mislite danas?

– Ne sećam se da sam to rekao. Čak i da sam to rekao, ne verujem da sam to rekao tako kategorično, pošto ne znam šta bi moglo da se dogodi na tuđoj teritoriji. Moje znanje o vašoj kulturi i politici je oskudno. Ja sam bio strani tužilac uključen u predmet koji se dogodio na vašoj teritoriji. Moguće je da je pitanje, na koje sam dao odgovor, bilo opšte i da se odnosilo na neophodnost suđenja i pomirenja, što bi moglo da spreči ljude da ponovo ratuju. Ali mislim da ima malo dokaza, zasad, da bi to uradili ponovo. Šta vi mislite?

Nažalost, moguće je da se ponovo zarati, jer je suviše zločina počinjeno, a ljudi na Balkanu dugo pamte takve stvari. Postoji li mogućnost pomirenja u regionu?

– Jedino što mogu da kažem je da novo krivično pravo sugeriše da se najbolji napredak među zemljama koje su bile umešane u rat postiže kada se ne koristi samo jedan metod ili suđenje, nego se formiraju komisije za istinu, reparacije, sećanje… Nisam siguran koji je najbolji način da te stvari funkcionišu u bivšoj Jugoslaviji. Možda bi ove mešovite mere mogle da dovedu do nekog rezultata. Ali to je politička odluka. Ja sam samo radio posao tužioca u sudu.

Mislite li da je Haški tribunal pao na ispitu pomirenja u regionu?

– Nerealno je očekivati od Tribunala da postigne velike rezultate u pomirenju. Isto tako, nerealno je očekivati i od nacionalnog zakonskog sistema u jednoj zemlji da spreči ljude da čine krivična dela i zločine. Političari i nacionalni sistemi treba da odluče kako će da redukuju, smanje kriminal. Međunarodni sistem nema druge mogućnosti, osim da sudi u predmetu. Odrediti da li je neko pao ili uspeo u procesu pomirenja je daleko dublja tema u kojoj političari moraju da preuzmu odgovornost.

Ali oni ne žele da preuzmu nikakvu vrstu odgovornosti.

– Mislim da ste u pravu. Jedan od problema, a to nije samo problem Haškog tribunala, nego i drugih sudova, bila je želja pojedinih političara da tužioce drže u šaci. Najbolji primer za to je slučaj Ratka Mladića. Njegovo hapšenje bi Tribunal svakako želeo, jer imaju predmet protiv njega. Ali kojim mehanizmom raspolaže Tribunal da ga uhapsi? Kada bi probao i uspeo, to bi bilo sjajno, ali bi svakako bio kritikovan zbog toga što nije uspeo da ga uhvati.

Da li će, po vašem mišljenju, Mladić ikada biti uhapšen?

– Vi to znate bolje nego ja. On je u vašoj, a ne u mojoj zemlji. Zaista ne znam.

Šta će biti ako Mladić bude uhapšen posle zatvaranja Tribunala i ko će da mu sudi?

– Pretpostavljam da će Međunarodni krivični sud jednostavno preuzeti predmet i suditi mu po pravilima Haškog tribunala. To se već desilo u slučaju Čarlsa Tejlora. Zvuči mi logično, ali ne znam da li im je to plan. Svakako mu ne bi trebalo dozvoliti da se izvuče nekažnjeno.

Postoji li mogućnost da neki od sudova u regionu sudi Mladiću?

– Naravno, to bi bilo interesantno, ali koji? U Srbiji? U Bosni imate međunarodne sudije i dobre bezbednosne uslove u sudovima, a i mnogi bi rekli da bi bilo pravedno da porodice žrtava mogu da dođu u sudnicu i vide njegovo lice pred sudijama. Previše je očekivati da će sve porodice iz Srebrenice moći da dođu avionom u Hag na suđenje. Možda bi Bosna bila bolja. Postoji mišljenje da bi trebalo suditi tamo gde su zločini počinjeni. Logično mesto bi bila Bosna.

Bili ste zaduženi za predmet protiv Slobodana Miloševića. Mislite li da bi Milošević dobio doživotnu kaznu zatvora da je dočekao kraj suđenja?

– Zaista ne znam.

Zamerali su vam da se za to suđenje niste dovoljno dobro pripremili i da ste suviše improvizovali.

– Ali uvek mora da se improvizuje, jer je taj slučaj uvek napredovao, kao i svi drugi slučajevi. Milošević je bio budalast, jer nije odmah prihvatio da se svi zločini za koje je optužen odmah uvedu u zapisnik. Umesto toga, tražio je da se dokazi čitaju, a to je trajalo mesecima. Da je pristao, imao bi veliku prednost nad Tužilaštvom, jer naši najbolji dokazi su stizali nedeljama, mesecima, godinama nakon što je suđenje počelo. Ali on je želeo da otegne suđenje.

Cilj ratova u bivšoj Jugoslaviji

l Da li je osnovna ideja ratova u bivšoj Jugoslaviji promena demografske slike?

– Izgleda da to nije bio plan u početku, ali je ubrzo promenjen u tradicionalni plan pravljenja Velike Srbije, odnosno objedinjavanja svih Srba u jednu državu.

Mislite li da je bilo koji od entiteta na prostoru bivše SFRJ uspeo u svojim planovima?

– Demografi su pokazali značajne promene u demografskoj slici Bosne i Hercegovine, poredeći izborne liste iz 1991. i 1997. godine. Ali ljudi moraju da donesu sopstveni zaključak. To ja ne bi trebalo da radim, jer nisam sudija. To je tema za raspravu na osnovu demografskog materijala, koji sugeriše da nije bilo plana da se promeni etnička slika manjina.

Gost Helsinškog odbora

Ser Džefri Najs, nekadašnji tužilac Haškog tribunala, gostovao je u Beogradu na poziv Helsinškog odbora za ljudska prava, na njihovoj konferenciji o Demografskoj slici regiona.