KARLA MAJA DE ALMEIDA: Neuspeh i gubitak suštinski za razvoj osećajnosti i zrelosti

To je ukratko sadržaj knjige Brat Vuk Karle Maje de Almeide, koju je u prevodu Ane Kuzmanović Jovanović sa portugalskog jezika i sa ilustracijama Antonija Žorža Gonsalveša nedavno objavio Kreativni centar iz Beograda. Osim na srpski, ova knjiga prevedena je i na nemački i španski i upravo osvaja zemlje Latinske Amerike. Brat Vuk je u Portugaliji objavljen 2013, a tamošnje Društvo autora kandidovalo ga je prošle godine za najbolju knjigu za decu i omladinu.

– Nije to knjiga za masovno tržište, ali će biti jedna od onih koje će, kako verujem, slediti čvrst put na pronalaženju novih čitalaca i širenju pisane reči – objašnjava Karla Maja de Almeida, spisateljica, novinarka i prevoditeljica, u razgovoru za Danas, koji je realizovan uz pomoć njenih ovdašnjih i portugalskih izdavača.

* Socijalna i porodična drama nije česta tema knjiga za decu. Zbog čega ste se odlučili za ovakvu priču u kojoj svako može da se malo ili malo više prepozna?

– Drago mi je da u ovoj knjizi „svako može da se malo ili malo više prepozna“, zato što je to ono što tražim od svog pisanja. Knjiga ima svoje vreme i svoj dah, a jedino što ja moram da uradim jeste da to oslušnem i pokušam da budem verna onom onom što želi da mi kaže. To je, naravno, najteži deo. Moram da naglasim da Brata Vuka ni malo ne vidim kao knjigu za decu. Ali, ako dete od devet ili deset godina želi da ga pročita – to je u redu, ono će bolje znati zašto ne bi trebalo da ga ispušta iz ruke. Ako mu je dosadno, ostaviće knjigu i to je to. Brat Vuk uglavnom je knjiga za tinejdžere, mlade i odrasle – onaj deo javnosti za koje je „društvena i porodična drama“ deo života koji uvek traži da bude prepoznat i shvaćen. U taj deo javnosti svrstavam i sebe.

* Zbog čega ste priču glavne junakinje Žir o raspadu njene porodice ispričali u dva toka – svedočenje osmogodišnje devojčice o porodičnim zbivanjima i avanturi koja se završava tragično, i sećanje tinejdžerke od 15 godina na iste događaje?

– Iskreno, nisam mogla da se odlučim između njih dve. Obe su izgledale tako istinito i uverljivo da sam uprkos upozorenjima da je teško obe zajedno doneti u istoj knjizi u naizmeničnim poglavljima, odlučila da preuzmem rizik. I ne žalim. Pored „socijalne i porodične drame“ sećanja i vreme su, za mene i mnoge druge ljude, fascinantne teme, a pripovedanje u dva toka omogućava čitaocima dublje razumevanje svih likova. Ne samo male devojčice Žir, nego i cele porodice i nekih smešnih sporednih likova.

* Tolstojeva „Ana Karenjina“ počinje čuvenom rečenicom – „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način“. Po čemu je porodica male Žir specifična i šta je njen glavni problem?

– Glavni problem isti je kao kod stotina, hiljada drugih porodica: nedostatak novca, nezaposlenost, nedostatak utemeljenosti i stabilnosti za planiranje života u sadašnjosti i budućnosti. To je ono što nas ubija polako. Problem sa ovom porodicom nije nedostatak ljubavi. Ona je umorna od borbe, a svako od njih pojedinačno ima svoju strategiju da se bori da ne potone, ali ni jedno od njih nije bolje od drugih. Majka Blanš nije bolja osoba od oca Crnog Losa. Oni jednostavno pokušavaju da se odupru, svako na svoj način, a kao što se događa, „to što to nije isti način“ na kraju dovodi do razdvajanja. Ili možda ne – razdvajanje je takođe i vid reorganizacije. Prelom je neophodan za evoluciju.

* Da li su odrasli, pre svega roditelji, zbog opterećenosti obavezama i borbom za preživljavanje, uopšte svesni da deca upijaju sve nijanse i detalje – od promene raspoloženja starijih do novih okolnosti i promene načina života?

– Koliko ja mogu da vidim oko sebe, veliki broj odraslih nije sposoban da prihvati ili bar pažljivo sluša decu. Verujem da je za svako dete najvažnija stvar da mu se prizna njegova jedinstvenost i originalnost. Tačno je da su odrasli strašno opterećena borbom za opstanak. To je oduvek bilo tako, ali u ovom trenutku čovečanstva bi trebalo da bude na mnogo višem nivou obrazovanja, spremno za unutrašnju i celovitu spoznaju, ne samo intelektualnu, nego i emocionalnu i duhovnu. A šta vidimo? Radionice za bebe – da baš tako – da nauče kako da budu preduzetnici! Da li je to neka šala? Takođe me zapanjuje kako zdravstveni sistemi zanemaruju mentalno zdravlje ljudi i kako se, na primer, može odrasti bez učenja kako biti roditelj. Neki ljudi žele da naprave razliku i to rade, ali generalno gledano to nisu oni koji su stigli do vlade. To je bolest koja koja proizlazi iz sebičnog vlasti, a kao rezultat mogu se videti diktature i trule demokratija širom sveta. Svet je preuzela gomila dobro obučenih bolesnih ljudi koji će, nadam se, takođe pasti.

* Da li u vremenu globalizacije, neoliberalnog kapitalizma – diktature profita, visoke tehnologije i masmedija postoji prostor za detinjstvo i odrastanje bez trauma?

– Nije moguće odrasti bez trauma. Šta može biti traumatičnije od rođenja? Prestrašili bismo se kad bi smo samo mogli da se setimo kako se to dogodilo. A, možda je čak i nepoželjno odrastanje bez trauma, jer deo naše snage dolazi iz naših neuspeha, bez kojih nam možda ne bi bili potrebni ni umetnost i književnost da popune prazan prostor naših ličnih beda. To je razlog zbog kog kapitalizam nema interesovanja za umetnost, osim ako ne donosi novac, jer je njen cilj da se ukine taj osećaj neuspeha i gubitka koji svi nosimo od početka vremena. Neuspeh i gubitak su od suštinskog značaja za razvoj osećajnosti i zrelosti, a deca su lišena tog osnovnog i realnog iskustva, uvek okružena visokom tehnologijom i niskom sposobnosti da misle i osećaju. To je tužno.

* Recite nam nešto o knjizi koju ste objavili ove godine – „Porodične ljubavi“?

– U slikovnici Porodične ljubavi pokušavam na povežem porodice iz celog sveta preko klasičnih arhitipova iz grčke mitologije. Na primer, majku tipa Venere, oca poput Marsa i njihove sinove stavila sam u tropski scenario. Ili deca koju su usvojila dva oca na Novom Zelandu, gde zakon to dozvoljava. Deo inspiracije uzela sam iz Jungove psihologije i eseja Žana Shinoda Bolema Bogovi u svakom čoveku i Bogovi u svakoj ženi. Sa talentovanim i sjajnim ilustratorom, Martom Monteirom napravila sam nove scenarije za moderne porodice – od klasičnih oca i majke do samohranih majki ili istopolnih roditelja i žena i muškaraca. Tema je ponovo porodica. Ovog puta sa srećnijim, ali i društvenim i političkim pristupom, za razliku od Brata Vuka, koji je surova knjiga.

Zanemarene kulturne i čitalačke navike

Portugalska književnost za decu je sjajna: dobri pisci različitih generacija, dobri ilustratori, dobre izdavačke kuća. Naravno, veoma je teško živeti od pisanja, jer kulturne i čitalačke navike su toliko zanemarene – privilegija retkih za toliko mnogo vekova. Ali, ako nešto nedostaje u našoj dečjoj književnosti, to sigurno nisu talenat, mašta i kreativnosti – ističe sagovornica Danasa.

Frilenseri bez odmora

Bilo bi divno posetiti Srbiju, s obzirom da je Brat Vuk prva moja knjiga prevedena na srpski jezik, ali frilenserima je teško da prave planove za odmor. Moj poslednji pravi odmor bio je jedna nedelja u Algarveu u leto 2013 – kaže Karla Maja de Almeida. Rodom je iz Matosihosa. Završila je poslediplomske studije u oblasti socijalne komunikacije na Univerzitetu u Lisabonu i diplomirala dečju književnost na Portugalskom rimokatoličkom univerzitetu. Kao novinarka radi od 1992. i zahvaljujući novinarstvu je, kako objašnjava, upoznala svet dečjih knjiga i rešila da se i sama oproba kao pisac. Prvu knjigu Mačka i usamljena kraljica objavila je pre 10 godina. Živi u Lisabonu.