Karnevalska

To bi onda značilo da moj narod koji se smeje često, glasno i raspusno, nikakve mudrosti nema. Odmah mi međutim, padaju na pamet toliki pametnjakovići, iz kojih vrcao je humor, pa makar po koji od njih završio i na Guberevcu.

Mislim na Iliju Vukićevića, na Vinavera, na Acu Vuča.

Na Moni de Bulija, koji umro je u jednom taksiju, a kamo se bio uputio u svom divno nebuloznom životu, ko bi znao? Svaka majka nije od kajmaka, kazao je bez stida pred prosuditeljima jezika sa beogradske katedre, rekoše kokoši mudrome limunu na drumu… i odoše.

Noću su zujale zukare Zelene muve mrtvačke To siluju malu devojku Na crte krte igračke Kaži tati Noć se klati – ovo je sa svoje strane dodao Vučo (Zarni vlač), a Vinaver dosolio svom silom sprdačina u prevodima i vlastitim parodijama.

Vasko Popa pokupio je sve te zaumnike u knjizi Urnebesnik, koja je kao nekakav putovodja za zemlju nedođiju.

Mi smo danas u toj zemlji, otud onoliko šašavosti, koje svakodnevno donosi mi u svojim bisagama magarac elektronike.

Narodi sveta su u zaptu, jedna majušna trica od virusa zabravila je tako vrli novi svet u kuću, ni makac!, kom je život mio, kao u kaubojskim dijalozima.

Tako se razvio ovaj logoreični karneval mahom velelepnih budalaština, moji ljudi, služeći se poštanskim kolima svojih leptopa, šalju u svet svakovrsne šale, šarade i šalabazanja, svoje trice i kučine, svoje šašavosti i svoj pismeni li vizuelni karneval.

To čine svi, novinari, domaćice, profesori fizike i matematike, hirurzi, jurodivi, opozicionari, privatni pesnici i beskućnici.

Jer kako nema više onih masovnih ludorija po kelnskim i drugim trgovima, svako se trudi da u vlastitoj aseptičnoj ćeliji proizvede sopstveni festival bezumlja, svoje igranje na žici, svoje mađioničarstvo i svoje dadaističko govorenje iz trbuha. (Šta je pronašao Huizinga kod Erasmusa: Onaj ko je sasvim razuman i ozbiljan, taj ne može da živi.) U celoj toj antologiji patafizičkog bulažnjenja, evo i čiste konceptualne kreacije, dostojne Raše Todosijevića.

Mislim na onog stvora koji uskršnja jaja, umesto da je umočio u varzilo, divno crnogorski lenj, ispisao je po njima slovni prevod obojenosti: crveno, žuto, plavo. Ima i ambicioznijih poduhvata, kada na način Josepha Cornella (koji od postojećih filmova, premontranjem stvarao je druge i nove), tako novomoblisani konceptualisti iz redova našeg puka kasape stare partizanske filmove, kojima dodaju sasvm novem aktuelne dijaloge, pa onda onaj Jul Briner, skupa sa Batom Živojinovićem, eno kako u jednom hrvatskom spotu, ruši, ionako načetu zemljotresom, zagrebsku katedralu.

Jer ovaj pokret je rušilački u najboljem smislu reči, makar samo tako, na rečima, i ostao.

Bahtin, teoretičar karnevala, biograf, ne samo izrugivača iz klasične literature, nego i onog svakodnevnog ljudskog blesavljenja, imao bi danas u zemlji Srbiji široko polje za svoju meditaciju, posvećenu ludosti čovekove pameti, gluposti njegove mudrosti.(I kao što nema gore gluposti, govorio je Erasmus, nego ozbiljne reči pretresati budalasto, tako nema ni lepše zabave nego tričarije tretirati na način koji im daje prividnu ozbiljnost.

Pa je i najbezumnije štivo Bahtinovog junaka Rabelaisa, činilo se povremeno kao nekakvo veleučeno predavanje.) Jer ma kako budalaste, ove šarade koje mi dolaze do uha, uopšte nisu blesave onoliko koliko jesu, budući govore mi drugo, no što svojom mutavošću i svojim šepavim pismom govore. Zato što ne kazuju svoje vlastito maloumlje, nego ono radi kojeg maloumljuju.

Ovo je pohvala ludosti, erazmusovska, kao i ona koju u ime Radeta Konstantinovića promoviram, i njegove počasti blesavljenju.

Jer ako je nas dvojicu odnegovao nadrealizam, Matićev i Vučov, naše narode i narodnosti poučile su njihove mudre vođe, koje sada imaju takav narod kakvog želeli su, blesav u svojoj mudrosti, mudar u svome ludilu. Pitanje je da li čitav jedan nacion mora postati dvorska budala, pri prestolju jedne osobe koja nikakvu krunu ne zaslužuje.

Onaj veseli mudrac sa praporcima na kapi, koji kroz milenije stvarao je jednu epopeju velelepne smejurije, gargantuovske i ubuovske, imao je pored sebe kakvog takvog vlastodršca, čiju biografiju tek je istorija čekala da ispiše.

A gledajmo ovo! Napokon, evo opet Bahtina, koji mi pomaže da podvučem svoje opravdanje ludom skupnom govorenju našeg naroda: Nasuprot službenom prazniku, karneval je slavio reklo bi se privremeno oslobodjenje od vladajuće istine i postojećeg poretka… jer sporazumeli smo se već da logor u koji svetska epidemija pretvorila je naš život, naslanja se, svojom iregularnošću, na osećanje praznika (po zatvorenim institucijama, školama i opštem neradu), sada je ostalo da ovo plandovanje iskoristimo.

Jer onde ima prostora i mogućnosti sasvim drugog sveta, kako veli naš ruski mudrac, pouzdan u tome da ljudski svet, s vremena na vreme ima potrebu da karnevalizuje sav svoj život, ta ne može se uvek živeti u strogosti, jer već srednjovekovni ljudi sudelovali su podjednako u dva života – zvaničnom i karnevalskom – u dva aspekta sveta – ozbiljnom, punom strahopoštovanja i smehovnom.

Ovo je takav jedan čas, potpuno montenjski, prostor, dušu dao za izrugivanje, kad već nismo u stanju da onaj drugi aspekt, pun strahopoštovanja, oborimo.