Foto: facebook filozofskog fakultetaDavne 1971. osnovan je Filozofski fakultet u Nišu. Bio je univerzitet u malom iliti omnibus fakultet, sa prirodnim, filozofskim, filološkim naukama i fizičkom kulturom.
Kroz istorijski hod od pola veka, i formalno je iznedrio tri nove visokoškolske ustanove – Prirodno-matematički, Fakultet umetnosti i Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
Danas ima 12 departmana – anglistiku, istoriju, komunikologiju i novinarstvo, nemački jezik i književnost, pedagogiju, psihologiju, ruski jezik i književnost, socijalnu politiku i socijalni rad, sociologiju, srbistiku, filozofiju i francuski jezik i književnost. Željni znanja mogu ih sticati kroz 13 osnovnih akademskih studija, 14 master studija i osam doktorskih studija.
****
Neki od znalaca tvrde da su za nastanak niškog Filozofskog i njegovu početnu organizaciju u dobroj meri krivi Veselin Ilić, sociolog i jedna od vodećih političkih ličnosti, profesori Gligorije Zaječaranović, koji je prvi dekan, kao i Željko Kućer, Danilo Ž. Marković, te političari Jovan Zlatić i Dragan Tomić. Neposredno nakon otvaranja, Ilić je sklonjen sa fakulteta u procesu slamanja liberala, ali se kasnije vratio na velika vrata, te od 1996. do 2001. bio na funkciji dekana.
Ima ocena da su osnivanju fakulteta doprinele „narasle kulturne potrebe generacije šezdesetosmaša, kao izraz tadašnjeg duha vremena političke liberalizacije“, te „potrebe dalje demokratizacije samoupravnog društva“. Postoje, međutim, i tvrdnje da su primarni motivi bili obrazovno-ideološki, pošto se zna gde su se, kako i zašto u vreme autoritarne vladavine Saveza komunista donosile ovakve odluke.
Ove i druge opservacije iznete su u monografiji povodom 50 godina postojanja Filozofskog fakulteta u Nišu, pod nazivom Koren i krila, koju je priredio prodekan Dragan Todorović, a izdao sam fakultet. „Jednu naciju ne čini njena moć, već njena kultura. Tako jednostavno“, jedna je od misli, ovoga puta Karlosa Fuentesa, navedena na početku monografije. „Nauka nema pravo da bude dosadna. Ništa što je intelektualno dostojno i vrijedno, ne smije da bude dosadno“, druga je citirana misao Miljenka Jergovića.
Zato su se, valjda, autori monografije i opredelili da, umesto šturih podataka, čitalaštvu ponude sećanja – razgovore sa nekima od dekana, profesora, kao i dugogodišnjih službenika u administraciji. Osim aktuelne dekanke Natalije Jovanović (od 2016), kao i bivših dekana Ljubiše Mitrovića (1983-1987), Dragana Žunića (2000-2004) i Gorana Maksimovića (2010-2015), lična svedočenja i misli beležili su i profesori Sreten Petrović, Đuro Šušnjić, Sergej Flere, Vladimir Nešić, Nedeljko Bogdanović, Dragana Mašović i Dragoljub Đorđević.
****
Filozofski fakultet u Nišu je kormilario, uspešno, između izazova vremena liberalizma, rekonstrukcije socijalizma, pokušaja samoupravljanja, dinamične industrijalizacije grada i zemlje. Uprkos turbulencijama koje su našu zemlju zadesile devedesetih godina, uspeo je da se odupre izazovima uzburkanih društvenih događanja raspadajuće jugoslovenske države, regionalnim ratovima, krizama i ekonomskim i političkim. Da bude lider, odneguje generacije intelektualaca, profesora i stručnjaka u različitim oblastima društvene humanistike – piše u monografiji dekanica Natalija Jovanović.
****
Nekadašnji dekan Ljubiša Mitrović, pak, naglašava da formiranje i razvoj fakulteta nipošto nisu tekli glatko. Bio je to svojevrstan sudar konzervativne i liberalne struje u gradu i u Srbiji, duha političke palanke i modernizacije, snaga status quo-a i društvene promene. U dalji razvoj fakulteta ne sumnja, te smatra da je sazrelo vreme da se pod njegovim okriljem formira Institut za društveno-humanističke nauke, a za desetak godina iznedri i novi, Fakultet za filološko-kulturološke nauke.
Uveren je, takođe, da je naša civilizacija iznova došla u sukob sa prirodom i čovekom, koji su reducirani na puke objekte eksploatacije i resurse u kandžama moći novih predatora. Ne vredi nam supertehnološki napredak kad je praćen socijalnim subrazvojem, deficitom solidarnosti i humanosti. „Svet je na Titaniku, pred novim brodolomom civilizacije. Globalna fuga smrti – poslednje je upozorenje čovečanstvu. Logika apsolutizacije kapitala i hiperpostvarene moći došli su u sukob sa logikom života i slobode čoveka. Vreme je da se upitamo: Za kim zvono zvoni?! Ali zvonara nema! Kasni novi Sokrat, pijan je od koka-kole, drema, a Diogen sa upaljenom svećom traga za poslednjim čovekom“, kaže.
Podseća da univerziteti danas školuju visoko specijalističke umove, a političke i društvene nauke sistemsku inteligenciju, buduće agente stabilokratije. Ta pretežno naučno-tehnička i sistemska inteligencija vlada po principu političke korektnosti, a na delu je oseka intelektualaca koji žive za ideje i bore se za opšte dobro čoveka i čovečanstva.
Ipak, iako danas u društvu vlada pomama za menadžmentom i marketingom, ubeđen je da će tranzicioni brodolom civilizacije izazvati pozornost za nova saznanja društveno-humanističkih nauka, te da će na tržištu rada porasti potražnja i za sociološkom profesijom. „Bez intelektualaca, čiji identitet nije ograničen i obeležen profesijama, kako je pisao Moris Merlo Ponti, već senzibilitetom i akcionalnošću da se bore za opšte dobro – svet je osuđen da živi u tami. Intelektualci poput Prometeja kradu vatru od bogova (otuđenih centara moći) da bi ljudskom rodu osvetljavali put slobode! Oni su ona Sokratova, Budina i Gandijeva svetiljka kritičkog otpora, pobune i borbe za slobodu, humanizaciju društva i dostojanstven život čoveka“, piše Mitrović u monografiji.
****
Bivši dekan Goran Maksimović kaže da su upravo brojni diplomirani studenti Filozofskog fakulteta u poslednjih pola veka u velikoj meri kreirali javni, naučni, obrazovni i kulturni život na prostoru jugoistočne Srbije. Ne sme ni da pomisli kakva bi duhovna pustoš prekrivala ovaj prostor da tada nije osnovan ovakav fakultet. Veruje da će u narednim decenijama on iznedriti još dve visokoškolske ustanove – Filološki fakultet i Fakultet političkih nauka.
Kritičan je prema koncepciji reforme visokog obrazovanja, koja je prinudila državne fakultete da obaraju kriterijume, utrkujući se u širenju neznanja sa prevelikim brojem privatnih univerziteta. Privatni univerziteti fingiraju kriterijume visokog obrazovanja, a onda su u borbi sa studente, kojih je sve manje, podstakli i državne univerzitete da obaraju kriterijume znanja. „Srpski narod je u prošlosti imao veliki broj vrhunskih intelektualaca, a tako je i danas. Međutim, istorija nas uči da su velika djela i velike društvene mijene često predvodili oni koji su bili manje obrazovani, a imali su više časti, hrabrosti i želje za društvenim promjenama. Intelektualci su često skloni lažnim kompromisima, konformizmu, svakoj vrsti potkupljivosti, različitim kukavičlucima i patološkim sujetama. Olako ulaze u interesne grupe, upadaju u banalnu dnevnu politiku, često su predvodnici najružnijih oblika strančarenja i svake vrste neodgovornog odnosa prema budućnosti svoje države i naroda, a samim tim i civilizacije“, kaže on za monografiju.
****
Dragan Žunić, takođe bivši dekan Filozofskog fakulteta, smatra da je Niš, sa svojim novoosnovanim Filozofskim fakultetom, trebalo da bude neka vrsta akademsko-ideološke tvrđave Saveza komunista. Za tvrdu struju Saveza komunista osnivanje fakulteta koji ne možete potpuno da kontrolišete bila je greška. Jer, ubrzo su gradom počele da kruže drukčije knjige, ideje, načini mišljenja, drukčiji profesori i mladi „drukčiji ljudi“ – ne bolji od ostalih, već možda malo hrabriji u sleđenju „svojih“ profesora, „mladoga Marksa“ i „kritičke teorije društva“. „Kad se samo setim kako su nas ako ne baš proganjali, a ono bar bili podozrivi prema srednjoškolcima i studentima zbog dugih kosa, mini sukanja, prihvatanja ideja i ikonografije hipi-pokreta i rok-kulture, kako su nam neki čak i ocene smanjivali zbog izgleda, ne mislim da su osnivači – a to je država, što u to vreme znači Partija, prvenstveno imali u vidu potrebe šezdesetosmaške omladine. Ako i jesu, onda im je na umu pre bila kontrola nego podsticanje kritičkoga duha i bunta“, ocenjuje Žunić.
On kaže da je svojevremeno jedan funkcioner prethodnog autoritarnog režima, na pitanje o pretnjama koje poretku dolaze sa univerziteta, otkrio načelo strategije vladavine: Mi ćemo napraviti inflaciju titula i zvanja, i time obezvrediti univerzitet i intelektualce… Taj naum kasnije se potpuno uklopio u neinteligentno razumevanje Bolonjskog procesa, to jest zahteva za značajnim povećanjem broja doktora nauka, za demokratizacijom doktorskih studija, i slično.
Dakle, uz instrumentalizaciju i merkantilizaciju univerziteta, kod nas je i dalje na delu, pa i u zamahu, i proces hotimičnoga obezvređivanja univerziteta, kroz opskurne univerzitete, plagijate, kupovinu diploma, pad svih kriterijuma, urušavanje autonomije, što će ostaviti ozbiljne tragove u razvoju društva, a posebno obrazovanja i nauke, dodaje. „Mi još uvek imamo dobre naučnike, ali bi politizacija naučnih institucija, odliv mozgova i skromna budžetska davanja za nauku mogli opustošiti i ovaj sektor. Glavni zadatak je očuvanje autonomije u odnosu na politiku i tržište“, poručuje Žunić u monografiji.
****
Profesor Đuro Šušnjić smatra da je u pedesetogodišnjoj istoriji Filizofskog fakulteta najplodnije vreme sam njegov početak, a da o tome svedoče imena profesora, kao i studenta koji su kasnije postajali profesori i pisci značajnih socioloških radova. Sa nekim od svojih bivših studenata i danas se rado čuje i vidi – Dragoljubom Đorđevićem, Draganom Žunićem, braćom Đokicom i Zoranom Jovanovićem, Danijelom Gavrilović… „Sećam se kao da je juče bilo: putovao sam vozom iz Beograda za Niš, kako bi održao svoje predavanje, zakazano za devet sati dopodne. Tog dana voz je kasnio gotovo tri sata, pa sam se pomirio sa tim da je propala prilika za naš susret. Na moje veliko iznenađenje, kad sam ušao u salu za predavanje, moja duhovna deca bila su na okupu, i čekala svoga profesora, znajući da će on sigurno doći, jer bi inače javio na vreme ako je nečim sprečen. Od tog dana nisam odlazio a da me nekoliko njih nije ispratilo na železničku stanicu, a ni dolazio a da me grupa njih nije čekala, predvođena Mićom Milenkovićem, koji je imao, kako urođen smisao za humor, tako i za oponašanjem onih koje je dobro poznavao, pa i mene, pozivajući me na ručak rečima: Profesore, u ime radničke klase, kolje se prase“, seća se Šušnjić.
On kaže da sve što se radi iz ljubavi ne može biti loše. Jedna njegova studentica, tako, posle petnaestak godina, srela ga je na ulici i priznala: „Profesore, Vaša predavanja su bila toliko zanimljiva, da sam ja dovodila svoje dečke da vas čuju.“ Uzvratio joj je: „Sad mi je jasno zašto je dvorana uvek bila puna.“ „Ovo palo vreme zaboravilo je nešto što su starogrčki mudraci znali pre dve i po hiljade godina: Ako u Atini ne bude obućara, ići ćemo bosi, ako ne bude krojača, ići ćemo goli, ali ako ne bude kulture, neće biti Atine. Izumire renesansni duhovni čovek, nazvan čovekom sa više glava. Na njegovo mesto stupio je uski stručnjak – uvreda za celu kulturu i vlastite snove. Od svih veza koje čovek mora i treba da ima izgleda da je od najmanjeg značaja veza s mozgom. Ovo je vreme kada velike i duboke misli nisu u modi, njih su potisnule petparačke priče“, dodaje.
On u monografiji navodi da je otišao sa fakulteta nakon što se u Nišu prostor slobode iz godine u godinu sužavao, tako da je bilo sve teže normalno disati i raditi. Širile su se priče da navodno sistematski manipuliše studentima, što se dokazivalo time da je na njegovim predavanjima sve više slušalaca. Mnogi su ga slušali, a pripadnici tajne policije prisluškivali. Nekako u isto vreme objavljena je i njegova knjiga Ribari ljudskih duša – ideja manipulacije i manipulacija idejama, zbog koje je bezmalo proglašavan narodnim neprijateljem.
****
Univerzitetski profesor Dragoljub Đorđević, inače sociolog, naglašava da Odeljenje za sociologiju ubuduće ne bi smelo da ponavlja omaške ranijih rukovodstava. Oni su se olako, zbog formalnosti, oslobađali kolega koje su se razvile u vrsne sociologe i profesore, ili se nisu potrudili da privuku srpski i jugoslovenski afirmisane nastavnike, ili su bili preterano bolećivi prema neuspešnim nameštenicima kojima je akademski položaj služio samo za hvalu bez pokrića u familiji i komšiluku, sokaku i čaršiji. „Obnova mora biti izvedena uz rigorozne kriterijume, odstranjivanje netalentovanih i lenjih, a izbiranje i prihvat najboljih i vrednih, onih koji će biti u stanju da se takmiče s Beograđanima, Zagrepčanima, Ljubljančanima, Novosađanima, Onogoštancima, Prištevcima, Sarajlijama… I da pobede! Baš!“, kaže.
Smatra da je današnji čovek zapetljan u ropstvo potrošnje, političkog rijalitija i neželjenog delovanja društvenih mreža. Trebalo bi se otrgnuti od tih pogubnih pošasti, a studiranje sociologije, kroz izoštravanje posmatračko-analitičkog durbina i sticanje kritičkog i vrednosno-angažovanog stanovišta, tome može presudno da doprinese. Bez sociologije kao kritičke i humanističke discipline nije moguće urediti zajednicu s ljudskim likom. „Danas je intelektualac postalo zanimanje, i to lukrativno: većina živi od ideja, retki pojedinci za ideje. Naši vlastodršci ih ne tolerišu, plaše ih se i odbacuju, žele ih zatrti. Oni su se sramno ućutali, zaboravljajući da je njihov angažman zalog mnogo toga: stanja ljudskih prava i demokratije, političkog života i javnog mnjenja, kulture i umetnosti… Ispustili su iz vida da su krčioci sveopšteg razvitka“, kaže on.
Smatra da bi trebalo značajno povećati budžetska izdvajanja za oblast obrazovanja i nauke, osvojiti i demonstrirati suštinsku autonomiju univerziteta, demetropolizovati državne naučne institute, reorganizovati glomazne univerzitete u Beogradu, Novom Sadu i Nišu u više zasebnih, a integrisanih univerziteta. Trebalo bi, takođe, za rektore birati najistaknutije naučnike, potisnuti uplitanje političara i stranaka u izbor univerzitetskog rukovodstva, povećati zarade, iskoreniti nepotizam u biranju nastavnog osoblja, strogo kažnjavati mito i korupciju, dovesti u red privatne visokoškolske ustanove…
„A pri golemim jubilejima, što je svakako pedesetogodišnjica Fakulteta, uobičajeno je učiniti suštinski i simbolički gest kojim se učvršćuje povest i tradicija, gradi duh institucije. Odlučno predlažem upravi da ovim povodom jednu od učionica na petom spratu, najprikladnije prostoriju 304, nazove Sala Veselin Ilić“, piše Đorđević u „Korenu i krilima“.
Recept za bolje sutra
Trebalo bi značajno povećati budžetska izdvajanja za oblast obrazovanja i nauke, osvojiti i demonstrirati suštinsku autonomiju univerziteta, demetropolizovati državne naučne institute, reorganizovati glomazne univerzitete u Beogradu, Novom Sadu i Nišu u više zasebnih, a integrisanih univerziteta. Trebalo bi, takođe, za rektore birati najistaknutije naučnike, potisnuti uplitanje političara i stranaka u izbor univerzitetskog rukovodstva, povećati zarade, iskoreniti nepotizam u biranju nastavnog osoblja, strogo kažnjavati mito i korupciju, dovesti u red privatne visokoškolske ustanove.
Više informacija iz ovog grada pogledajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
