Katastrofalan položaj medijskih radnika u Srbiji

Podelio sam nekim dobrim prijateljima poziv da doniraju sredstva Vojvođanskom istraživačko-analitičkom centru za organizovanje susreta sa građanima po gradovima u Vojvodini. Zapravo ova akcija se u dva navrata pokazala kao jako dobra jer je susret sa našim čitaocima bio sjajan. U mom slučaju ponovo se pokazalo da nijedna društvena kampanja ne može da zameni poznanstva sa ljudima do kojih vam je stalo, a kojima je opet stalo da ono što vi radite i podrže kada je to potrebno.

Divan dan začinio sam odlaskom kod dragih prijatelja Siniše i Marije u jedinstvenu radionicu za izradu predmeta od kože tradicionalnim metodama Manual. Znam da većina čitaoca ima makar jedan predmet od kože proizveden od 1985. na ovamo, ali verovatno malo vas zna za optužbe nadležnih u gradu što se proizvodni pogoni nalaze na trasi Bulevara patrijarha Pavla koji je uz samu ogradu Manuala izgrađen pre desetak godina!? Ipak pričali smo i o nekim lepšim stvarima, a kao i uvek u dvorištu me je fascinirao Augustinčićev spomenik Josipu Brozu Titu iz Ruda, kojeg je Siniša otkupio 2015.

Petak, 17. decembar

Danas je veoma važan dan za mene jer po prvi put kao predsednik Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija Nezavisnost imam čast da organizujem seminar za moje drugove i drugarice sindikalce širom Srbije. Okupili smo se u Vrnjačkoj Banji, daleko od od sve zagađenijeg vazduha u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Subotici… Ispostavilo se da je izbor lokacije bio više nego dobar.

Glavna tema našeg okupljanja bili su frilenseri kojih je i u medijima sve više. Naša pravnica Ivana nas je upoznala sa dosadašnjim radom Radne grupe za izradu zakona o frilenserima u koju je uključena. Iako nam je mnogo pomogla da shvatimo u kojoj meri su ovi radnici zastupljeni kod nas, shvatili smo i koliko država u stvari nije spremna da se suoči sa realnošću i frilensere učini vidljivijim za sve, pa i za sindikate. Biće to težak posao jer treba staviti u istu ravan profesore stranih jezika, programere, novinare i influensere…

Subota, 18. decembar

Vrnjačka Banja drugog dana činila nam se još lepša nego prvog. Jutarnja šetnja u parku i odlazak do spomenika Draganu Nikoliću Gagi ili do amfiteatra Danilo Bata Stojković svima nam je prijala. Mnogima možda zvuči smešno, ali moj omiljeni ritual dešavao se tokom doručka, jer hotel u kom smo odseli nudi i tradicionalna jela, a moje omiljeno je popara – jelo od starog hleba i belog sira kuvano u vodi ili mleku.

Danas je NUNS organizovao skupštinu i sklopu nje tribinu o položaju frilensera u Srbiji. Reklo bi se da sam bio više nego pripremljen za ovu temu, uzevši u obzir da smo i na našem seminaru razgovarali o tome. Međutim, mnogo je teže bilo to prezentovati drugim kolegama. Nakon što nam je profesor Bojan Urdarević saopštio rezultate NUNS-ovog istraživanja saznali smo da u Srbiji u stvari ima mnogo više medijskih radnika u neformalnim oblicima rada negoli frilensera, čak previše.

Moj utisak je da je prevashodni zadatak sindikata da pomogne kolegama koji rade bez ugovora o radu. S obzirom na to da samo oko 30 odsto anketiranih medijskih radnika ima radni odnos na određeno ili neodređeno vreme, partnerstvo sa sindikatima biće neophodno da bi se stvari pomerile sa mrtve tačke. Potrebna nam je opšta akcija udruženja, sindikata i frilensera da položaj medijskih radnika izdignemo na stepenik-dva više. To znači i izlazak na ulicu, ali i akcije na događima sa kojih izveštavamo gde bismo trebali da kontinuirano skrećemo pažnju na težak materijalni i pravni položaj medijskih radnika.

Nedelja, 19. decembar

Ulice su bile puste jer, kako kažu, danas neko slavi a neko ide na slavu. Po prvi put sam taj prizor posmatrao satima se vozeći od Vrnjačke Banje do Novog Sada. Međutim nije svima tog dana bilo tako. Stanovnici Ulice cara Dušana u Novom Sadu bili su pod policijskom blokadom jer se jedan komšija jutjuber zatvorio u stan i pretio da će ubiti svakog ko mu se bude približio, a potom i sebe. Za tu dramu sam saznao za doručkom u hotelu, uz poparu, a čekala me je i po povratku u Novi Sad.

Pošto je to ulica u kojoj živim, imao sam prilike da se i lično uverim kako izgleda kada iz koloseka ispadne jedna tako važna ulica u gradu. Iako je bilo crveni slovo u kalendaru, okolne uske ulice bile su krcate automobilima i jedva sam se probio do svoje zgrade. Bilo je već vreme za večeru kad su policajci uspeli da upadnu kroz blindirana vrata stana i odvedu komšiju u Klinički centar Vojvodine. Čitavu ličnu dramu ovaj influenser je prenosio na društvenim mrežama, što je dodatno razljutilo komšije koji slave ali to nisu mogli jer je ulaz u zgradu bio zabranjen nerezidentima, a struja u zgradi za ne daj bože isključena.

Ponedeljak, 20. decembar

Nakon radnog vikenda ponedeljak mi je poslužio za punjenje baterija za sutrašnji odlazak u Beograd na regionalni antifašistički skup u organizacija društva za održivu budućnost Koraci. Kako to mladi vole da kažu – ceo dan je bio bleja. Tek po podne su mog brata i mene pokupili saborci Bekim i Jelena kako bismo prisustvovali inicijalnom odboru aktivista Zrenjaninske akcije koji su prethodnih nekoliko meseci više puta organizovali protestne vožnje jer odgovorni nisu u stanju 17 godina da građanima obezbede higijenski ispravnu vodu za piće. Važne odluke po organizaciju su pale te večeri, ali o njima će se tek pričati.

Nakon kratkog boravka u omiljenoj nam zrenjaninskoj pivnici došlo je vreme za povratak u Novi Sad. Noćna vožnja panonskom ravnicom je uglavnom dosadna, ali sreća put nije dug. Pri ulasku u Novi Sad Bekim mi reče kako nam opet izgleda gori deponija u Novom Sadu. Dim je uskoro postajao sve gušći, ali smo brzo utvrdili da nije reč o deponiji nego o hipermarketu Tempo, čiji krov je bio u plamenu. Tada je do izražaja došla čuvena deviza da je novinar uvek na zadatku. Sišli smo dole i pošteno se nagutali dima, ali smo prvi javili vest.

Utorak, 21. decembar

Sa snimateljima Petrom i Vladom krenuo sam za Beograd na najavljeni antifašistički skup. Naša uloga je bila da snimamo intervjue sa učesnicima – Jovu Bakića, Hrvoja Klasića, Đokicu Jovanovića, Aidu Ćorović, Marka Oljaču, Mariju Srdić, Brajana Brkovića… Večeras smo snimili one koji sutradan neće biti sa nama zbog drugih obaveza. U centru pažnje prvog dana bila je tribina Kakav antifašizam nam treba danas i ovde?, kojom je moderirala naša draga koleginica Ana Lalić.

Na tribini se moglo čuti da je za Srbiju neophodno da ima antifašističku političku opciju, kako bi se mogla ravnopravno suprotstaviti desnici koja spinuje, zbog čega smo došli u situaciju da u društvu ne postoji čak ni konsenzus o tome da je zlo zlo. Mene su posebno pomerile dve Klasićeve rečenice. „Bez političkih stranaka koje su antifašističke nema ni antifašizma u društvu. Situacija je u Srbiji po tom pitanju katastrofalna.“ Sreća pa se posle tribine i zapevalo.

Sreda, 22. decembar

Što bi rekli: drugog dana skupa smo pokidali sa intervjuima. To je ujedno značilo da nismo imali vremena da učestvujemo na radionicama. Čuli smo da je bilo na momente i žestoko, ali niko nije zažalio što je došao. Naprotiv. Nekako u hodu se rodila ideja da svi pošaljemo video-poruku reditelju Goranu Markoviću, koga su poslednjih dana napali, znate već ko… Mi smo mu poslali poruke podrške i ljubavi!

Autor je novinar, predsednik Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija Nezavisnost