Kazanova i Don Žuan

Upravo u ljubavnoj igri mora se priznati ovom toliko kažnjavanom kockaru, varalici i ovejanom lopovu neka vrsta poštenja. Kazanovin odnos prema ženama je zaista pošten, jer potiče samo iz krvi, samo iz čula. Možda nije zgodno primetiti, ali nestvarnost u ljubavi počinje tek sa mešanjem viših osećanja. Taj glupi i valjani dečak-telo nikad ne laže, on ne preteruje nikada u svojim silnim željama i pohlepnosti i ne prelazi nikad preko onog prirodno dostižnog. Tek kad se duh i osećanja umešaju, oni koji lakoćom svog bića vode u bezgranično, svaka strast postaje preterana, dakle lažna, i fantazijom uvlači večnost u naše zemaljske odnose. Kazanovi, koji nikada ne prelazi preko granice telesnog, lako je stoga da održi obećanje; on daje iz prekrasnog skladišta svoje čulnosti radost za radost, telo za telo, i ne dospeva nikad u duševno očajanje. Stoga se njegove žene ne osećaju post festum prevarene u platonskom očekivanju, jer upravo ovaj prividno frivolni, zato što ne zahteva nikakva druga ushićenja do spazme pola, zato što ih sentimentalnošću ne uvlači u beskrajnost osećanja, poštedeće ih uvek razočaranja. I slobodno može svako takvu vrstu erotike nazvati nižom ljubavlju, samo polnom, putenom, bezdušnom i životinjskom, ali neka se ne ospori njena ispravnost. Jer ne postupa li, zaista, ovaj lakomi vetrogonja sa svojom otvorenom i istinitom željom za posedovanjem istinske i dobrodušnije sa ženama nego romantične sanjalice? Dok iza Geteovog i Bajronovog životnog puta ostaje bezbroj skrhanih žena, slomljene i unesrećene egzistencije, upravo zbog toga što prirode višeg i kosmičkog načina u ljubavi i nehotice šire i uzdižu ono duševno o ženi, da one tada ostaju lišene onog vatrenog daha ne nalazeći više svoju zemaljsku formu, ne pričinjava ta vatrenost Kazanove gotovo nikakve duševne nespokoje. On ne donosi nikakve duševne padove, nikakva razočaranja, on je učinio mnoge žene srećnim a nijednu histeričnom, i sve se one vraćaju iz te čisto čulne avanture ponovo u svakodnevni život, svojim muževima ili, pak, drugim ljubavnicima. On tiho prelazi preko njih kao kakav tropski vetar koji ih rascvetava, donoseći im uživanje. On ih obasipa žarom, ali ih nikada ne opeče, on osvaja i ne razara, on zavodi i ne ruši, i upravo zbog toga, zato što se ta njegova erotika odigrava u čvrstom tkivu epiderme, a ne u onom stvarne duše, koje se može lakše oštetiti, njegova osvajanja ne izazivaju nikakve katastrofe.

NJegova pasija, koja je samo erotična, ne poznaje onu ekstazu krajnje jedinstvene strasti. Ali ne uznemirimo se zbog toga ako on izgleda strašno očajan čim ga napusti Henrijeta ili lepa Portugalka, on se neće mašiti pištolja; i stvarno, dva dana kasnije naći ćemo ga opet kod neke druge ili u nekom burdelju. Ne može li kaluđerica C. C. da dođe iz a u Kasino, i pojavi li se na njeno mesto sestra kaluđerica M. M., uteha uspeva iznenađujuće brzo, svaka jedna zamenjuje svaku drugu, i onda nam nije teško otkriti da on kao pravi erotičar nikada nije bio savršeno zaljubljen ni u jednu od svih tih žena, već u tu večitu množinu, u tu neprestanu promenu, mnoštvo avantura. I samom mu izmiče jednom jedna opasna reč: „Već tada sam osećao nejasno da je ljubav samo, manje-više, živa radoznalost“; ovu definiciju treba shvatiti da bismo njega shvatili, i dobro rastumačili reč radoznalost: to je nova požuda, uvek nova žudnja za novim, za uvek drugim iskustvima, za uvek drugim ženama. NJega ne draži nikad individua, već varijanta, ta neprestano nova kombinacija na neiscrpnoj šahovskoj tabli erosa. Kao udisaj i izdisaj, tako je prirodno i samo po sebi razumljivo njegovo uzimanje i puštanje, i to čisto funkcionalno uživanje objašnjava zašto nam Kazanova kao umetnik, zapravo, nijednu od tih svojih hiljadu žena nije uistinu duševno i plastično prikazao: iskreno rečeno, svi njegovi opisi pobuđuju sumnju u to da on nijednoj od tih svojih dragana nije zagledao pravo u lice, već upravo samo u certo punto, iz izvesne osrednje perspektive posmatrano. I to što njega oduševljava i „raspaljuje“, to su čisto južnjačke, uvek iste stvari, ti grubi čulni, rustikalni, opipljivi i opori polni trenuci sa ženom, uvek i ponovo uvek (do dosade) „alabaster-grudi“, „te božanstvene polukugle“, „junonske figure“, te uvek i u svakom slučaju razgolićene „najtajnije draži“, upravo isto to što i jednom pohotljivom gimnazijalcu golica zenice kod služavke. Tako ne preostaje od tih bezbrojnih Henrijeta, Irena, Baneta, Marica, Emilina, Markolina, Ignjacija, Lucija, Estera, Sara i Klara (morao bi se, zapravo, ispisati čitav kalendar!) ništa drugo do jedan žele boje puti toplih i pohotljivih ženskih tela, bahanalski haos cifara i brojeva, podviga i oduševljenja – koji kao da je prikazao neki pijanica koji se jutrom budi teške glave i ne zna više gde, šta i sa kim je pio te noći. On ih je sve uživao samo u puti, osetio samo u epidermi, spoznao jedino u mesu. I tako nam odaje jasnije to precizno merilo umetnosti nego sam život onu ogromnu razliku između čisto erotskog i uistinu voljenog, između onog koji sve dobija a ništa ne zadržava i onog koji malo dobija, ali to neznatno svojom duševnom snagom uzdiže do večitosti. Jedan jedini doživljaj Stendalovog, tog u suštini prilično tužnog ljubavnika, nudi nam više duševne supstance svojom sublimacijom nego sve te tri hiljade noći: u kakve se ekstatične zone duha može uzdići eros, o tome nam manje govore svih tih šesnaest svezaka Kazanovinih nego jedna Geteova pesma od četiri stiha. U višem smislu posmatrano, Kazanovini memoari stoga predstavljaju više jedan statistički referat nego roman, više jedan ratni doživljaj nego pesništvo, nekakav Codex eroticus, jednu zapadnoevropsku Kamasutru, Odiseju lutanja u mesu, jednu Ilijadu večitog muškog nagona za večitom Helenom. NJihova vrednost je u kvantitetu a ne u kvalitetu, oni tek postaju dragoceni kroz varijante, a ne kroz pojedine slučajeve, samo kroz bogatstvo forme, ali ne kroz duševni značaj.

Ali upravo zbog obilja tih doživljaja naš svet, koji gotovo uvek registruje samo rekord a retko meri duševnu snagu, uzdigao je Đakoma Kazanovu do simbola faluskog trijumfatora i krunisao ga najskupocenijim vencem svoje slave, legendom. Kazanova, to znači danas na nemačkom i na svim evropskim jezicima: neodoljivi vitez, nenasiti ženskaroš, majstor-zavodnik, i on predstavlja u muškom mitu isto ono što i Helena, Frine i Ninon de Lanklo u ženskom. Uvek mora to čovečanstvo da iz nekoliko miliona larvi koje žive jedan dan stvori jedan besmrtni tip i da tom tipičnom dodeli skraćenicu u jednom jedinom liku, te tako ovaj sin venecijanske glumice dospeva do neočekivane časti da važi kao inkarnacija ljubavnika za sva vremena. Naravno, to zavidno mesto mora on da podeli sa još jednim i čak legendarnim drugom; pored njega stoji, plemenitog soja, tamnijeg kova i demonskiji u svojoj pojavi, njegov španski rival Don Žuan. Često je naglašavan taj latentni kontrast između ova dva majstora zavođenja (najpre i po mom znanju najuspelije od Oskara A. H. Šmica), i ma koliko da se malo iscrpljuje duhovna antiteza Leonardo – Mikelanđelo, Tolstoj – Dostojevski, Platon – Aristotel, jer se svako pokolenje tipološki ponavlja, ostaje ipak tako izdašno ovo suprotstavljanje tih dveju praformi erotike. I mada obojica nadiru u istom pravcu, oba jastreba koji uvek iznova nasrću na to plašljivo jato blaženo uplašenih žena, njihov duševni habitus po suštini i delovanju pokazuje, ipak, da pripadaju potpuno različitim rasama. Don Žuan je hidalgo, plemić, Španac i još besni katolik po osećanju. Kao čistokrvni Španac, celokupan njegov osećajni život kruži oko pojma časti, kao srednjovekovni katolik smatra on svu tu putenost, deleći mišljenje katoličke crkve, kao „greh“. Vanbračna ljubav znači (stoga dvostruko draga), posmatrana iz ove transcendentne perspektive hrišćanstva, nešto đavolsko, protivbožansko i zabranjeno, a žena, ženka, instrument toga greha: njen smisao i život služe samo tome „zlu“. NJeno biće i njena suština su već po sebi zavođenje i ugrožavanje, i stoga je prividno najsavršenija vrlina žena upravo samo jedna obmana, varljivi izgled i klica zmije. Don Žuan ne veruje u čistotu i čednost nijedne iz ovog đavolskog roda, on poznaje svaku kakva je gola ispod haljina, dostupnu zavođenju, i taj pad žene u mille e tre razgolićuje sebe i dokazuje Bogu i svetu da se sve te nepristupačne done, te prividno verne supruge, ta sanjalačka poludeca, te verenice zaklete na vernost Hristu, sve bez izuzetka mogu odvesti u krevet, da su one samo anges a lžeglise i singes au lit, anđeli samo u crkvi, ali nepogrešivo majmunski čulne u krevetu – to i samo to goni ovog neprijatelja ženskog roda, neprestano i uvek iznova i strasno, u novi podvig zavođenja.

Stoga, ništa gluplje nego Don Žuana, tog krvnog neprijatelja ženskog roda, tog „amorosa“, smatrati za prijatelja ženskog roda, za ljubavnika, jer njega nikad ne pokreće istinska ljubav i sklonost ka jednoj od njih, već ga samo iskonska mržnja muškosti demonski goni protiv žene. NJegovo uzimanje nije nikada želja za posedovanjem za sebe samog, već uvek želja za oduzimanjem, za otuđivanjem onoga što joj je najdragocenije – časti. NJegova radost ne proističe, kao kod Kazanove, iz semenih vlakana, ona potiče iz mozga, jer u svakoj pojedinoj hoće taj duševni sadista uvek da unizi celu ženstvenost, da postidi i uvredi; njegovo uživanje je sasvim zaobilazno, kao nekakvo fantastično preduživanje u očajanju svake osramoćene žene koju on obeščašćuje. Stoga se za Don Žuana ta lovačka draž (nasuprot Kazanovi, kome najviše vredi ona koja se najbrže skida) povećava prema stepenu teškoće; ukoliko je jedna žena nepristupačnija, utoliko je konačni trijumf vredniji i dokumentarniji za njegovu tezu. Gde nema otpora, Don Žuanu nedostaje svaki pogon: nemoguće je njega zamisliti kao Kazanovu, kod neke kurve ili u nekom burdelju, njega koga draži samo taj satanski akt ponižavanja, to padanje u greh, taj jedinstveni i neponovljivi akt brakolomstva, razdevičavanja ili obeščašćavanja kaluđerica. Čim je, pak, neku imao, time je eksperiment bio završen; ostalo je još samo da se zavedu cifra i broj u registru, za šta je on postavio, u neku ruku, sopstvenog knjigovođu, svoga Leporela. Nikada on ne pomišlja da bar još jedan jedini put nežno pogleda draganu te poslednje i jedine noći; kao ni lovac kod ubijene divljači, tako ni ovaj profesionalni zavodnik ne ostaje posle završenog eksperimenta kod svoje žrtve; on mora dalje da lovi nove, što više njih, jer ga njegov pranagon – to uzdiže njegovu lucifersku figuru do demonizma – goni nezadrživo ka njegovoj nezavršenoj misiji i strasti, naime, ka svim ženama, da bi time potkrepio svoju tezu o tome da su sve one sklone padu. Jedna donžuanska erotika traži i ne nalazi mir i uživanje; na neki način on vrši krvnu osvetu kao muškarac, zaklet na večiti rat protiv žena, a Đavo mu je za to podario najsavršenije oruđa, bogatstvo, mladost, plemstvo, telesnu privlačnost i ono najvažnije: savršenu, kao led hladnu bezosećajnost.

I zaista, žene misle o Don Žuanu, čim su se podale njegovoj hladnoj tehnici, kao o samom Đavolu, one mrze tog svog lažljivog krvnog neprijatelja svim žarom svoje jučerašnje ljubavi, toga koji već sledećeg jutra njihovu strast obilno i ravnodušno obasipa podrugljivim osmesima (Mocart nam je to besmrtno predstavio). One se stide svoje slabosti, one plaču, luduju, besne u nemoćnom gnevu protiv tog obešenjaka koji ih je prevario, slagao i obmanuo; one mrze u njemu ceo muški rod. Svaka žena, Dona Ana, Dona Elvira, sve te hiljadu i tri, koje su popustile pred njegovim sračunatim nadiranjem, ostaju zauvek duševno zatrovane u svojoj ženstvenosti. Suprotno tome, žene koje su se podale Kazanovi zahvalne su mu kao kakvom bogu, jer im on ništa nije uzeo od njihovih osećanja, nije ih uvredio u njihovoj ženstvenosti, nego ih samo podario novom sigurnošću u sebe same. Upravo time čime ih taj španski satanist Don Žuan prisiljava da preziru to svoje poslednje unižavanje, to životinjsko u njima, taj satanski trenutak, kao slabost žene, to užareno telo-u-telo, to plamsavo podavanje, upravo time uči ih Kazanova, taj nežni magister artium eroticarum, da je to pravi smisao, najblaženija dužnost njihove ženske prirode, koja im je urođena i koju one treba da upoznaju. Lakom i nežnom rukom skida on, istovremeno, sa njihovim haljinama i svu zebnju i strah tih polužena – one postaju tek tada žene kad mu se podaju – on ih čini srećnim, osećajući se i sam pri tom srećan, on izvinjava njihovo učestvovanje u uživanju sopstvenom zahvalnom ekstazom. Jer svako uživanje jedne žene postaje Kazanovi tek savršeno ako ga je podelio i saosetio u svakom nervu i žilama sa svojom partnerkom – „četiri petine uživanja sastojale su se za mene uvek u tome da žene učinim srećnim“. NJemu je potrebna protivradost za radost, kao nekom drugom protivljubav za ljubav; njegovi herkulovski podvizi ne žele te obgrljene žene. NJega ne mami nikad, kao njegovog španskog suparnika, ona gruba i sportska želja za posedovanjem, već jedino želja za davanjem. Stoga svaka žena, svaka koja mu se podala, postaje više žena, iskusnija, pohotnija i slobodnija, i stoga traže one odmah nove vernike ovog blaženog kulta: sestra privodi mlađu blago je žrtvujući na oltar, majka podmeće ćerku tom nežnom profesoru ljubavi, svaka dragana gura drugu u taj ritual, u kolo tog izdašnog boga. I upravo iz istog nepogrešivog instinkta ženske saosećajnosti, iz kojeg svaka od Don Žuana zavedena opominje novu dolazeću žrtvu (i uvek uzaludno) kao pred neprijateljem njihovog roda, preporučuje, bez ljubomore, jedna drugoj Kazanovu kao pravog obožavaoca njihovog roda, i tako, kao što on u jednoj voli sve žene, vole i one u njemu simbol strasnog muškarca i majstora.

Izdavačka kuća Gradac (urednik Branko Kukić) objavila je ovih dana studiju Štefana Cvajga „Đakomo Kazanova“. Kao i u drugim biografijama velikih i poznatih ličnosti, i u ovoj knjizi o legendarnom zavodniku, Cvajg je briljantni literata-esejista koji čitaocima otkriva duboke istine o ljudskoj prirodi i saopštava ih prefinjenim jezikom i stilom svojstvenim vrhunskoj književnosti.
U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomak u kojem Cvajg poredi mit Kazanove i Don Žuana. Izbor i oprema teksta redakcijski.