Kaznena politika ne funkcioniše: Kako država kontroliše izvršioce teških krivičnih dela nakon izdržane kazne?

Iako se radi o ekstremu koji nije slika i prilika opšte populacije bivših osuđenika, ovaj primer pokazao je mnoge manjkavosti kaznene politike. Pre svega nepostojanje nadzora nad počiniocima najtežih krivičnih dela, ali i izostanak bilo kakvih sistemskih programa koji bi omogućili da se smanji broj ponovljenih prestupa.

Većini osoba koje se nalaze u zatvorima u Srbiji nije prvi put da se nađe iza rešetaka.

Procene o broju povratnika u zatvore variraju i idu preko 60 odsto.

Serijski silovatelj o kome se govori poslednjih dana deo je ove statistike, što nije neobično jer je silovanje tip krivičnog dela u kome je povratništvo veoma često.

Pravnik Milan Antonijević kaže da veliki procenat povratnika govori o jednom nefunkcionalnom sistemu, koji bi morao da se menja, jer je to način da celo društvo postane bezbednije.

– Problem povratništva zahteva svaku moguću pažnju, jer ako sprečite da neko postane žrtva time ste učinili jako mnogo – navodi Antonijević.

Promene kako ističe moraju da se dese i u samim zatvorima, čiji su kapaciteti godinama unazad ograničeni, ali i nakon što osoba izađe na slobodu.

– Ono što se dešava u zatvorima mora postati predmet praćenja i posvećivanja svakom pojedincu. Verujem da je teško unutar zatvora sa smanjenim kapacitetima se posvetiti svakome pa čak i onima koji su izvršili najteža krivična dela, pogotovu kada odgovor javnosti pre može da bude neko linčovanje nego briga za svakog čoveka. Međutim, kroz sistem, dok je neko u zatvoru možete u kontrolisanim uslovima raditi sa osobom, proceniti njegovo psihofizičko stanje, zatim proceniti mogućnost da ponovi krivično delo i onda u skladu sa tim određivati mere koje bi se primenjivale nakon puštanja na slobodu – navodi Antonijević.

On podseća da je Savet Evrope nedavno doneo preporuke koje se tiču procene rizika da osoba koja je počinila seksualni delikt ponovi to delo, kao i preporuke koje se odnose na postupanje i reintegraciju u društvo takvih ljudi.

– Time bi Srbija trebalo da se vodi. Na primeru Marijinog zakona videli smo da je moguće menjati propise tako da se uspostavi drugačiji vid nadzora u posebnim situacijama. I ne vidim zašto to ne bismo iskoristili i za situacije kao što su silovanje. Potrebno je samo malo da promislimo i da posvetimo istu pažnju ovom pitanju. Za jedno društvo svaki sačuvan život je najvažniji – kaže Antonijević.

Marijin zakon, koji pominje sagovornik Danasa, predviđa niz mera kojih osuđena osoba mora da se pridržava nakon odležane kazne.

Između ostalog, toj osobi je onemogućeno da se zaposli na bilo kom radnom mestu gde dolazi u kontakt sa maloletnim licima, ali i da posećuje određena mesta poput vrtića ili škola. Zakon predviđa da osuđena lica moraju u redovnim razmacima da se javljaju policiji ili upravi za izvršvanje krivičnih sankcija, da posećuju savetovanje, ali i ažurno obaveštavaju nadležne o promeni prebivališta ili odlasku u inostranstvo.

Ovakve odredbe ne postoje ni za jedno drugo krivično delo. Ne postoji ni mogućnnost nadzora nakon puštanja na slobodu osuđenih lica ali ne postoje ni programi koji bi bili obavezni za njih a koji bi mogli da umanje šansu da se krivična dela ponove, kao što je to slučaj u pojedinim zapadnim zemljama.

U samim zatvorima postoje određeni programi za osuđenike međutim Antonijević objašnjava da oni nisu obavezni a upitna je i njihova delotvornost s obzirom na ogroman broj zatvorenika.

U dokumentu Saveta Evrope navodi se da s obzirom na to da seksualno nasilja izaziva značajne i trajne posledice i po fizičko i mentalno zdravlje žrtve od ključne je važnosti da se smanji učestalost povrtanika koji su počinili ova krivična dela.

Kako bi se to postiglo SE, predlaže procenu rizika za svakog pojedinca na osnovu koje bi se odlučivalo i o načinu na koji bi se sa njim radilo i u zatvoru ali i nakon puštanja.

Darjan Vulević iz nevladine organizacije Neostart, koja pruža podršku bivšim osuđenjicima, kaže da je nakon izlaska iz zatvora sve na samim ljudima, odnosno da ne postoje nikakvi obavezni programi kroz koje bi oni morali da prođi.

Kako ističe da li će osoba ponoviti krivično delo zavisi od mnogih faktora.

– Određeni procenat povratnika uvek će i svuda u svetu postojati. Postoji i onaj deo na koji može da se utiče. Procenat povratnika se smanjuje i u zavisnosti od kaznene politike, i izvršavanja sankcije, i postpenalne pomoći, i otvorenost društva. Sve to zajedno drugačije je od zemlje do zemlje – navodi Vulević.

On ističe da je volja samog bivšeg osuđenika ključna da se osoba ne nađe ponovo iza rešetaka.

– To je preduslov nakon čega dolazi sve ostalo. Nama su najveće prepreke bazične – u smislu nemanja smeštaja, brzog vađenja dokumenata i diskriminacije pri zapošljavanju. Tek kada sve to zaokružimo, ulazimo u savetodavni rad. Često uključujemo i rad sa porodicama kao bi se popravili narušeni odnosi i napravila neka zdrava osnova – kaže sagovornik Danasa.

Ovo se međutim odnosi na opštu populaciju bivših zatvorenika sa kojima se ne mogu izjednačiti ekstremi poput serijskog silovatelja, za koga ističe da bi trebalo da postoji poseban vid rada.

Upitan da li i za druga krivična dela treba uspostavljati nadzor po izlasku iz zatvora, Vulević naglašava da se razlika mora napraviti.

– Postoje dela koja zovemo teškim krivičnim delima. Međutim neka su teška ali su manje opasna kasnije, a neka su teška i ostaju teška odnosno opasna – kao što je to slučaj sa pedofilijom, što je uostalom i zakon prepoznao. Imate slučajeve teških ubistava koja ne daju obazeno posebnu tešku opasnost po društvo nakon izlaska te osobe iz zatvora. Kada govorimo o razbojništvima, iza njih često stoji zavisnost. Ako nju uklonite iz jednačine, stvari se bitno menjaju. Većina naših korisnika su mnogo bliži meni nego tom čoveku. On je ekstrem i uopšte taj tip krivičnih dela je ekstrem koji je daleko od sredine opšte populacije osuđenih – zaključuje Vulević.