Kibicfensterovanje

Zato što se ovde Banat uliva u najveću varoš. Polja i ledine u zgrade i trgove, šorovi i bagrenje u beton i zidine, kapije i dvorišta u blokove i okretnice.

Kroz kuhinjski prozor pogled na Dunav, Pančevački most, kroz drugi kuhinjski prozor Bogoslovija, uspon za Karaburmu, Ada Huja, Višnjica. Kroz onaj u maloj radnoj sobi panorama. S terase Dom kulture „Vlada Divljan“ i dalje hala Pionir, sad „Aleksandar Nikolić“. Da ne mrdaš, samo da viriš i džedžiš, kibicfensteruješ, reklo bi se i poverovalo u srce Prestonice.

Ima vrabaca ali ne i kumrija. Galebovi vole reke, mostove, pecaroše, limene krovove i beton. Tu smo isti. Ne vole derbije i rasprodaje, i tu smo isti. Gužva oko hale i u hali, utakmice, redovi ili kolica od žice. To ih rasteruje i uznemirava.

Sledi odlazak na pijac, pored botaničke bašte pa Drinčićevom ulicom u kojoj mi se uvek priviđa neki klavir iz stihova Ane Marije Grbić. Ona tu stanuje i misli i piše, prodorno.

Usput vođeni psi i skupljači njihovog izmeta, ćutim, ne reagujem, nikom ne pričam da kerovi u Banatu znaju gde im je mesto. Ni manje voljeni, ni manje verni, ni manje nestašni.

Dobro što ćutim, brže ću stići u šetnji koja je danas besciljna.

Subota, 20. oktobar

Na ispraćaju za Beograd, sin Uglješa mi je strogo zapovedio, vraćajući mi moj laptop da ga čuvam, da ga ni za živu glavu ne uključujem na internet jer je čist, samo od tekstova, virgo intakta u sajber smislu, nikakvih reklama i ponuda, dobrih ili loših, uznemirujućih ili utešnih imejlova. Mnoge su te poruke čitane u mraku sobe i unosile kardinalna obaveštenja. Bilo ih je i blago šifrovanih i oštro preciznih. Bilo je onih koje su skraćivale strpljenje ali i onih koje su donosile uznemirenje.

Nakon njih i ekrana nastavlja se razgovor sa samim sobom i dopisivanje traje na neki iskonski, potkožni način. Sve to sad je u utrobi mog kompjutera u stanu koji za kratko napuštam. Poslednji mejl bio je, bar meni, noćna podrška već dugotrajnom uznemirenju, neverici ili čak ljutnji u kojoj ne pronalazim ni odgovora, ni smirenja, ni smisla.

Peta redakcija iz opustošenog šumarka naše periodike obaveštava me da se zahvaljuje na prilogu, ciklusu pesama i da će biti u planu za neki prolećni broj. Ali, bitna je sledeća napomena: „Gospodine, zbog teškog finansijskog stanja primorani smo da plaćamo honorare samo za prozu, esej i kritiku a ne za poeziju.“

U kuhinji dok ovo pišem uz jutarnju kafu, mislima i dušom prijanjam uz pogled milovanjem uvećane i ulepšane mačke Tufnice i šapućem joj, bez nade i bez ustezanja, kao da sebi šapućem:

– Maki, poezija je besplatna. Dobro što ništa ne čitaš.

Nedelja, 21. oktobar

Dnevnik nije za preosetljive niti su preosetljivi za pisanje dnevnika.

I najbolja koncentracija je netrajna jer se čulni uzorci prepliću s pamćenjem, talog brojnih dnevnih detalja poput buve skaču iz prošlosti u sadašnjost iz sadašnjosti u budućnost, iz trenutka u zamor, iz odmora u neizvesnu volju. Ko da čita takvo štivo što liči na blande po koži od buvljih ujeda i kako da mi poveruje da danas, odlazeći u Dom staraca, tamo na Višnjici, od svega pravim čudo. Od Dunava koji prvi put vidim kao deo nečije bašte s leve strane ili pak na putu koji se račva i vodi uvis. Čitam naziv ulice – Ramadanska. S jedne strane plićaci i šljunak, reklo bi se baštenski Dunav a s druge velelepne građevine doživotno mi nepoznatih bogataša. Usred svega toga naziv ulice koji je i prezime moje izuzetne prijateljice, stečeno udajom za Banaćanina. Divna porodica koja kreativnost još uvek shvata kao trudbeništvo i ne obazire se na okolnosti. Prevodioci, predavači na univerzitetu, vlasnici škole za jezike, roditelji izuzetne dece, sami poligloti. I vlasnici pčelinjaka, bašte i voćnjaka. Otkud ovde na ovom putu i u ovom tekstu vrli prijatelji?! To je onaj miris preosetljivosti, koji od činjenica stvara prenosive asocijacije, a krenuli smo u Dom za stara lica.

U srcu miholjskog leta opet mi se senka Pančevačkog mosta pričinjava kao leteća ali zaštitujuća neman, koja mi poklanja naizmenično hlad ili mirovanje. Ne plaši se. Tu si. Kad-tad.

Treba, svestan preosetljivosti, sačuvati prijatelje i one koji to nisu, od sebe. Sutra idemo na Sajam knjiga. Hoćemo li se prepoznati?

Ponedeljak, 22. oktobar

Ne ulepšavaj i ne prećutkuj što još može da prezdravi i opstane.

Kao nevidljiva kapa između moje glave i velike i visoke sajamske tavanice. Gužva, kretanje u krugovima i zastoji koji gomilaju zbijena tela. Knjige oko lica, stubova, pregrada i na štandovima. Knjige u vazduhu, odozgo i sa svih strana, cirkoni jednogodišnje fascinacije, planova, požrtvovanja, misionarstva. Pisac i novinar Saša Ćirić, izdržljiv i pun razumevanja za moj spori hod i nerazgovetan izgovor slaže se s mojom emocijom koja bi da bude sagovornička tvrdnja: „Svaka generacija ima svoje prevratnike, mučenike, misionare ali i uvlakače i alapače.“

Skupljeni na tim ostrvima-štandovima sa strane, nečeg kao vazduha željni žapci razgaljeni ili malaksalo raspravljaju i uzimaju vazduh, upadaju jedno drugom u reč kao u kamenu vodu sa strane. Kupci, čitači, fanovi postoje i traže naslove, gužva oko onoga što je hidra ili godzila komercijale uznela pod betonski svod i lišće od hartije, u pećini od stenja sa naslovima.

Sve je zanosno i zavodljivo u sferi znakova ali iza svega tu su instinkti, izabranici, žrtve, utopisti, praheri i maheri, antropocentrične inkarnacije institucija, tragalaštvo, selektivna nemaština, mecenaštvo, uredništvo, redaktorstvo, čudotvorstvo i skribomanstvo, bunt i jed, idealizam, ekspresionizam i prijapizam, sa istorijom o sebi i istorijom u sebi i dostignućima u dokumentima, oni koji ništa ne priznaju i oni sa brojnim priznanjima. Spasi, Bože, ovu Uzvišenost pod ovim svodovima trebalo je sve to upriličiti.

Ukloni ukoričeni trač pod sač.

Tu su izveštaji, hronike, mediji i javno i tajno mnjenje. U neuporedivom procentu ovde su nadmoćni eksponati i tvorevine koje štuje ekumensko čitanje, legendu o priči i pamćenju, funkcionalnoj rečenici i proročanskom citatu, istorizmu trenutka i trenutku istorije, pamćenju a ne toliko značenju. Zato se pod ovim betonskim okriljem i ledenim svetlom stihovi rasprše kao prah. Uređivanje, izdavanje, slog, prelom i napor, dogovori i fondovi, obećanja i nadanja, strpljenje na duge staze i prečica do rezignacije. Oglašavanje, honorisano, kako, nekako ili crkavicom, uglavnom što dalje od stiha i poezije.

Smiriti se, biti razgovetan, pomilovati mačku.

– Maki, poezija je besplatna. Dobro što ništa ne čitaš.

Utorak, 23. oktobar

Danas ću na sajmu knjiga obići štand izdavača svoje nove knjige. Da ne poveruješ, ni autorski ni čitalački – knjiga pesama, naslov sve bolji – Nepoznavanje prirode.

Od ranog jutra pa tokom vožnje gradskim autobusom broja 23 do sajma opseda me i uznemirava, znači oživljava me, proverena i obelodanjena informacija da je izgorela Carska bara. Rezervat retkih bića i retkog bilja, krošnji, grmlja i sunčeve rezbarije. Naravno, već slutim prigovor, jedva je pesnik i preosetljivi pisac dnevnika dočekao ovakvu vest, horor epifaniju. Sad će je filovati slikama i začiniti metaforama. Sad će zakukati u glas sa onim životinjama iz pomenutog rastinja gde se spram stajaće vode uzdiže predeo kao tema, kontekst i opsesija.

Onaj koji nije video požar i poplavu u ovakvoj jezi kad voda nosi istom maticom i divlje i pitomo, i ovcu i šakala, i pse i mačke, i krave i koze, ili kad gori a potmuli noćni huk odzvanja iz gnezda, rupa, jazbina ili legla a ne oseća se razlika između zubatih i krilatih, između letećih i podzemnih, između grabljivica i pevačica, kako da ne izgovori: „O ČUJTE, PESNICI!“

Kažu, pri dnu je tinjala trava i na garavom tepihu sreli su se od skrivanja odbegli stvorovi, neki na putu uvis, neki silazeći. Linija koja deli ovaj prizor jeste linija koju znaju i profesionalno, misionarski, oplakuju zaslužni čuvari, puni razloga, snage, tuge, savesti i ubeđenja, ekolozi, ornitolozi. Samo im još nemoćni pesnici trebaju. Ne. Teško mi je, između tebe, Carska baro, nebesno i zemno prihvatilište i prosjačkog okeana kog osećam. Ja, autor Nepoznavanja prirode knjigu, koja je pisana isto toliko dugo koliko se čekala i štampala, ne donosim kući.

Ti plamtiš a ja se bavim sajamskim sitnicama, strpljenjem i zakašnjenjima. Ulagujem se svečanosti jer pristajem da sam njen deo. Lepo spavam u Beogradu, budim se, mislim, bez dosade, pretenzija i bez stihova u sebi.

Sreda, 24. oktobar

I sivilo je ovde drugačije. Sići ću sa šesnaestog sprata, rutinski i vešto izaći iz zgrade, prići poznatom kontejneru i baciti sitno smeće. Malo opušaka, prazne boce mineralne vode, ugnječeni i deformisani tetrapak, nešto neprošaptane poezije, ali ne treba preterivati. Treba se uputiti bulevarom, sve do Ktitora i Cvijićeve, preći put, proći pored velike i duge zgrade u kojoj je stanovao Miodrag Pavlović, koji me je jednom davno primio u kratku posetu.

Doneo sam mu banatsko vino, čuveni bečejski Krokanj sa Srebrnog ostrva. Skrenem Vidinskom ulicom i desno prema trgu gde su kafana i bašta „Stara Hercegovina“. Zatim se levo uputim do fensi pekare, duhovitog naziva Lebovski. Prođem kroz dveru od stakla i nikla i suočim se sa preobraženim semenjem žitarica. Jestivo jeste, mirisno takođe ali i raznobojno. Priznajem, izgleda mi poetski neubedljivo ali kupim mali ražani hleb i vratim se istim putem. Vraća se popodne ili predveče i ćerka LJudmila sa snimanja filma Razbojnici Banata. Kaže, ovo dodatno sunce miholjsko omogućilo im je uspešno snimanje u prirodi. Lepo, samo nek se vratila. Razbojništvo je isplativo samo ako je sponzorisano a one lepe stare priče gde se na sud išlo zbog krađe gospodskog lustera, nekoliko pari gusaka, ždrebeta ili opaklije samo kao cirkon donese osmeh kroz istoriju.

Žao nam je Carske bare, znamo da to nije hajdučija, to je drugi žanr borbe za opstanak, podjednako sumnjiv kao i bavljenje poezijom. Paori pale strnjišta odvajkada, vetar duva odvajkada, poezija se piše skoro odvajkada.

Država donosi zakone i uredbe. Istraga je u toku.

Sin Uglješa javlja da će i on navratiti kad mi oslobodimo zetov i ćerkin spavaći kutak. Stiže iz Zagreba sa premijere Hadersfilda. Sutra se mi vraćamo u Banat. Doviđenja pekare i hale, knjižare i krošnje, trole i supermarketi.

Ako ste pročitali, šta da dodam?! Ništa. Od autora knjige pesama Nepoznavanje prirode, toliko. Ako bismo se igrali nametnutim komparativom – čitanje prokrijumčarene poezije je besplatno, besplatnije od njenog pisanja. Sada ću da pomilujem mačku, Tufnicu, od koje sam učio najnovije strpljenje.

Autor je književnik iz Zrenjanina