„Kikindske“ uz objavljivanje 1001. broja otpočele kampanju za opstanak

„Kikindske“ su sa ovim brojem zvanično otpočele i bitku za opstanak kroz kampanju  “Branim Kikindske – za narednih 1000 brojeva Kikindskih”, uz pomoć Grupe za slobodu medija.

Ideja „crownfunding“ kampanje, koja je otpočela večeras u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, je da se privuče što veći broj novih pretplatnika i donatora, kako bi se obezbedilo nesmetano štampanje novina i rad redakcije. 

Nakon dve decenije rada i hiljadu brojeva lokalni nedeljnik Kikindske, kao svojevrsni rekorder u plaćanju kazni zbog objavljenih tekstova i kritičkog pogleda na društvo i vlast, odlučio je da se okrene čitaocima za pomoć protiv pritisaka i cenzure. 

U CZKD su se, organizaciji Novog Optimizma okupili prijatelji i poštovaoci Kikindskih, predstavnici lokalnih medija i pokreta, koji su u podjednako nezavidnom položaju kao i taj nedeljnik da bi poslali poruku skupa “NIKAD ROBOM!”.

Iako je redakcija ovog lista razmatrala mogućnost da posle ovog broja prestanu sa objavljivanjem, kako je objasnio Željko Bodrožić, glavni urednik, pritisci koje u poslednjih godinu dana lokalna vlast vrši na njihove novine izazvali su imat i želju da objave još barem hiljadu brojeva. 

– Pomislili da je dosta od nas jer su pritisci ove vlasti postali nesnosni. Od prvog dana svog rada suočeni sa govorom mržnje, fašizmom, javni diskurs je postao toliko zatrovan ružnim rečima koje čujemo sa televizije i od političara i taj govor preti da postane još jači. Ipak u nama se rodila potreba i inat da se broim protiv teške reči – naveo je Bodrožić.

O politici i teškoj reči svedočila je novinarka Tamara Skroza, koja objašnjava da bi „samo lud čovek“ mogao očekivati da ćr doći do nekalve promene kada se promene nisu desile ni među onima na vlasti. 

– Kontituitet one vlasti sa ovom se vidi u teškoj reči, ne samo na naslovnima stranama koje ispisuju „đubrad, stoka, izdajnici“, već i u suptilnoj manipulaciji rečima koju je imala i ona i ova vlast. Tako je ognjište nekad bila lepa reč a danas dobija konotaciju rata, borbe, mržnje, a obraćanje je predstavljalo čast ali sada ukazuje na vanredno stanje, pripravnost – ukazuje Skroza. Na pitanje kako odgovoriti na tako teške reči Skroza objašnjava su načini različiti, da neko smatra da treba uzvratiti istom merom, dok drugi pozivaju na mirniji ton, ali da je jedino sigurno da ne smemo biti ravnodušni. 

– Ja ne mogu da kažem da neko govori neistinu ako je se radi o apsolutnoj laži, ja na to mora da ukažem. Ali jedino što sigurno ne smemo jeste da zaćutimo koje god reči da biramo. Moramo da se borimo, juče za Vranjske, danas za Kikindske a ustvari se borimo za opstanak i život, poručila je Skroza. 

O brobi rečima ali i delima govorio je i advokat Vlatko Sekulović, nazivajući borbu Kikindskih herojskom i značajnom jer će dovesti do promena. 

– Jezik je najjače ljudsko oružje, reč ima svoju težinu u zavisnosti od toga kakve ideje izražava, a ako je zasnovana na objektivnoj analizi i oštra pre će izazvati lavinu društvenih promena. Nažalost mi smo izgubili heroje koji sus e borili za te promene onog trenutka tokom devedestih godina kada je trebalo da stvorimo građanskog društvo ali smo otišli u pogršnom pravcu i dobili spoj izvitoperenog socijalizma i nacionalizma – fašizma. Redakcija Kikindskih je primer modernih heroja koji se bore protiv toga, oni su spremni da se žrtvuju za opšti interes, naveo je Sekulović. 

O teškim rečima govorio je i Slaviša Lekić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, poručujući da će Kikindske opstati jer „onog trenutka kada mislite da je kraj, pravi borci se podignu i idu dalje protiv bande“. 

O tome kako će se ova redakciji boriti na dalje govorila je Gordana Perunović Fiat, novinarka Kikindskih, navodeći da oni nemaju drugog izbora nego da prave dobre novine. 

– Nekad smo se i pitali da li imamo dovoljno kritičke javnosti koja bi cenila naše napore, čak i ako su oni ti koje kritikujemo, li kada ne bi bilo tako ljudi, prvenstveno čitaoci, nas ne bi cenili, vlast bi nas ukinula a ni opoziciji se baš ne sviđamo. Neki nisu zadovoljni kako su ispali na fotografiji, a pogotovo kad su tema kritike ali mi nemamo drugog izbora nego da pravimo dobre novine. Ako to ne radimo, mi ćemo se ugasiti i onda će ostati da vladaju samo žabe i komarci a to nećemo dozvoliti  – navela je ona. Perunović Fiat je podsetila i da su lokalni mediji važni jer „iz malih mesta dolaze veliki ljudi“. 

O radu lokalnih medija i teškoćama sa kojima se susreću, svedočio je i Predrag Blagojević, urednik Južnih vesti, govoreći o poreskim inspekcijama koje neprestano opsedaju taj list. 

– Danas sam dobio rešenje poreske uprave da u kontroli rada moje preduzetničke radnje nema nepravilnosti, a sa Južnim vestima još nisu završili. Već šest meseci su kod nas, ali od decembra 2013. godine su skoro sve vreme tun ali kod novinara to više izaziva inat i prkos. Zbog toga mi svaki dan imamo barem jedan tekst sa novim, „jakim“ informacijama o svim propustima lokalne vlasti, rekao je Blagojević. Ipak on je redakciji Kikindskih otkrio i da se sam suočava sa nedostatkom motivacije u toj borbi jer ga napušta uverenje da se nešto može promeniti. 

Sa druge strane, promene na lokalu se ipak naziru, tvrdi Aleksandar Dimović, iz lokalne inicijative „Protesti u Požegi“, dodajući da su za takve promene neophodne upravo lokalne novine. 

– Rezultat torture i diskriminacije koju prolaze uredništva lokalnih medija su upravo neočekivane promene. Oni se bore protiv, uzurbacije ustavnog prava na slobodu misli i javne reči koju vlast vrši kroz, sa jedne strane potpune osetljivosti na bilo kakavu kritiku do, sa druge strane, potpune neodgovornosti nosilaca javnih funkcija za ono što izgovaraju – ukazao je on, dodajući da razloga za optimizam ima i da je Požega pravi primer za to.

Novinar Teofil Pančić objašnjavao je da se sistem vrednosti i orjentacija jednih novina najbolje oslikava na stranicama kulturne rubrike u tom mediju. 

– Kulturna rubrika je zapravo srž novina, ona predstavlja ono dobro ili loše u novinarstvu. Svaka dobra kulturna rubrika bi mogla da se zove kao i ovaj prostor – centar za kulturnu dekontaminaciju“ naveo je Pančić i poručio Kikindskim da nastave da se bore kulturom protiv pritisaka. 

Kikindske su se u protekle  dve decenije otvoreno suprostavljale ratu, nacionalizmu i ksenofobiji, objavljivali tekstove o zloupotrebama političkih i privrednih moćnika, policijskih i vojnih službenika, kao i o poslovima i nasilju lokalnih kriminalnih grupa i uz to bili hronika Kikinde i okoline, a veruju da će i u budućnosti biti pouzdan izvor o svemu što je bilo u centru pažnje javnosti na severu Banata.

Najkažnjavaniji lokalni medij devedestih

Prvi broj Kindskih na kioscima pojavio se 9. oktobra 1998. godine, te da su od tada do danas novine su preživele zloglasni Zakonu o javnom informisanju Vlade SPS-a, JUL-a i radikala, postale, pored “Vranjskih”, najkažnjavaniji lokalni štampani medij krajem devedesetih. Zbog objavljenih tekstova osuđivani su pred domaćim sudovima i drakonski novčano kažnjavani, ali su novinari “Kikindskih” prvi koji su zbog takvih sudskih odluka dobili spor protiv države pred Komitetom Ujedinjenih nacija za ljudska prava u NJujorku (2005.), kao i dva spora pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu (2009.).

Najjači udar vlasti 2014. godine

Nekoliko meseci krajem 2004. i početkom 2005. godine bili su bez stalne redakcije, okupljajući se povremeno i funkcionišući zahvaljujući internetu. Nesebično su tada u pomoć pritekle kolege iz Radio televizije VK, a kao spasitelj se pojavio Vukašin Obradović, čije su Vranjske u tom periodu bile izdavač Kikindskih. Najteže im je bilo 2014. i 2015. godine, kada su ih poreznici “masakrirali”, te od marta do maja 2015. godine novine nisu izlazile u štampanom izdanju, i to je jedini period od 1998. godine kada na kioscima u Kikindi i okolini nije bilo Kikindskih.