„Kina mi je pružila sve ono što sam u Srbiji bezuspešno pokušavao“

Predrag Nikić, nekada nastavnik srpskog jezika koji je sanjao o doktorskim studijama, jedan od onih koji su svoj put uspeha videli u sticanju formalnog obrazovanja, odavno je izgubio iluzije da bi mu ova titula donela život kakav zaslužuje.

Ovaj 39-godišnji master književnosti danas živi u zemlji o kojoj se može reći da je, za one odlazeće, već neko vreme „mejnstrim“. Pre pet godina otputovao je u glavni grad Kine da predaje engleski, iako mu ovaj jezik nije maternji, niti ga je studirao.

Srbija mu je, kaže, pružila sećanje na odrastanja, ali uz užasnu besparicu i ratove.

„Ipak, sećanja nekako uvek docrtavaju melanhonliju poput one bledo žute boje na starim slikama“, kaže Nikić.

Iz svoje zemlje je „počeo da odlazi“ sa 33 godine, „u trenutku kada su se sile mraka vratile na srpsku političku scenu“ i kada je Tomislav Nikolić postao predsednik Srbije.

„To je bio dan kada su sve moje nade da će Srbija da postane normalna zemlja nestale. Kao i uvek kad treba da donesem neku važnu i tešku odluku uzeo sam papir i olovku i zapisao sve moguće opcije za odlazak“, priseća se Nikić.

Kina mu, međutim, nije bila prva destinacija. Godine 2013. dobio je američku vizu i otišao u Njujork gde su ga, očekivano, čekali poslovi tipični za „naše“ ljude – nošenje nameštaja i konobarisanje – za koje u Americi nisu potrebni legalni papiri, te se bez problema može raditi i sa turističkom vizom.

„Da bi paradoks bio još veći sa mnom je u Njujork na toj istoj vizi išao i moj prijatelj Ljuba Maširević, mladi doktor sociologije iz Zrenjanina ( doktorirao u 29. godini), tako da su master književnosti i doktor sociologije sa turističkim vizama otišli da nose nameštaj u Njujorku“, priseća se Nikić.

Nakon Amerike, otputovao je kod brata u Berlin, gde je radio u restoranima, ali uz svakodnevno slanje CV-jeva raznim kompanijama, ne bi li našao „pristojan“ posao. Tako je, boravivši u Berlinu, našao posao u Pekingu.

Na aerodromu ga je, priseća se, čekala mlada Kineskinja iz jedne od agencija za zapošljavanje. Potom su ga odveli da „pokupuje neke osnovne stvari“ i rekli mu da će isto veče morati da vežba demo čas, jer ga već ujutru čeka prvi razgovor za posao.

Soba u kojoj je spavao u Tongzhou, istočnom delu Pekinga, bila je, seća se, prilično prljava i zapuštena. Po samom dolasku imao užasan košmar da je iz Berlina došao u prljavu Kinu.

„Naglo sam se trgao i sa osmehom konstatovao da je to bio samo san. A onda sam pogledao oko sebe, došao do prozora sobe na možda 18. spratu sa kojeg se videla ulica puna smeća i neke plastične kese koje su uz vetar letele kroz pekinški, zagađeni vazduh. Hladan dodir stvarnosti mi je šapnuo u uho da nije bio u pitanju san već da sam stvarno otišao iz prelepog, umetničkog Berlina u Kinu. To je bio 24. maj 2014. Danas, 19. maja 2019, ja sam i dalje u Kini“, kaže Nikić.

Od tada do danas u ovu zemlju, njegovom „krivicom“, došlo je 368 Srba, a taj broj je, kako tvrdi, u stalnom porastu.

„U poslednjih godinu dana, sem u vreme kineske Nove godine kada se svi biznisi ovde uspore skoro do zaustavljanja, nije bio nijedan mesec da nisam doveo barem 10 ljudi. Prošlog decembra sam imao novi rekord, za 31 dan sam doveo 19 ljudi!“, priča Nikić.

On više nije „samo“ nastavnik. Sada je menadžer jedne privatne škole za učenje engleskog jezika, a želja mu je da napravi najveću mrežu škola ovog tipa koja je ikad postojala.

„Kina je trenutno najneverovatnije tržište na svetu, već 30 godina se ovde sve neverovatnom brzinom širi, i u tom širenju otvaraju se silne nove privatne škole“, objašnjava naš sagovornik.

Te škole, u 90 odsto slučajeva, pohađaju deca uzrasta od 3 do 7 godina čiji roditelji žele da im deca već na najnižim uzrastima uče engleski kako bi kasnije, kad odrastu, bili fluentni. Tu je, kaže Nikić, najveća potražnja za strancima u Kini.

„Čuo sam statistiku za koju nisam siguran da li je naučno proverena da 95 odsto stranaca koji žive i rade u Kini rade kao nastavnici engleskog (tu možemo kao podvrstu da stavimo i košarkaške i fudbalske trenere gde klinci uz sport takođe imaju kontakte sa strancima i uz njih, ponovo, uče engleski), a da su ovih ostalih 5 odsto građevinski inženjeri i arhitekte“, objašnjava on.

Ono što mu se, u mentalitetu kineskog naroda, ne dopada jeste želja da postanu nova Amerika, da voze luksuzna kola i da imaju američki hiperkapitalistički način života.

„Mislim da je to potpuna greška, naročito kad je ljudska rasa stvorila takve društvene sisteme kao što su npr. u skandinavskim državama, koje su najbliže savršenstvu“, smatra Nikić.

I te 2013, kada je otišao, u Kini je bilo ljudi iz Srbije ali ne mnogo, dok u poslednje vreme, kako kaže, možete prolaziti pekinšim ulicama i najnormalnije čuti srpski jezik.

„Neki ljudi dolaze na nekoliko meseci da bi osetili drugačiji život i zaradili neki novac, neki dolaze na godinu, dve, a imam i prijatelje koji su doveli svoju ženu i decu i koji žele da se trajno nasele u Kini. Možda najinteresantnije priče dolaze od ljudi koji su se venčali sa Kinezima, tako da dolaze nova pokolenja srpsko-kineske dečice“, kaže naš sagovornik.