Kina širi granice

Direktor Seng Hasan Sering, iz grada Skadru u regionu Gilgit Baltisatn inače šef tamošnjeg nacionalnog kongresa, veruje da bi broj vojnika kineske Oslobodilačke armije (PLA) mogao biti 11.000 plus dodatni građevinski korpus. Kina je inače u region investirala milijarde dolara u megaprojekte kao što su autoputevi, tuneli, gasovodi. To, prema rečima Seringa, nije na račun preteranog altruizma.

Kinezi navode drugi razlog za prisustvo jednog dela njihovih vojnih snaga u Pakistanu – poplave, koje pogađaju ovaj deo Kašmira i ostatak Pakistana. Ovogodišnje monsunske kiše izazvale su pravi haos u oblasti – naneta je šteta putevima, srušeni su mostovi, pola miliona ljudi ostalo je bez krova nad glavom, zemljišta, pokretne imovine i grobnica. Hiljade ljudi u regionu Hunca u januaru su izgubili sve budući da je zbrisano nekoliko naselja, a obilne kiše stvorile su veštačko jezero.

Radjard Kiplingova „Velika igra“ sada ima nove takmičare. Umesto ekspanzionističkog ruskog carstva i njegove borbe sa imperijalističkom Britanijom, Kina gladna za zemljom, vodom i sirovim materijalima sada pokazuje svoje mišiće, doseže do himalajskog regiona i time direktno izaziva Indiju.

Kineski nalet potvrđuje stari strateški aksiom da je „geografija odlučujući faktor istorije“, i kao rezultat toga spoljne i bezbednosne politike takođe. Mudri Robert Kaplan primećuje da je „indijska geografija priča o invaziji sa severozapada“ te da je „indijski strateški izazov još bitan“ što je razlog zašto je Avganistan u indijskim očima povezan sa istorijom potkontinenta i stoga našom budućnošću.

To je takođe razlog zašto postoji „organska veza od Indije ka Centralnoj Aziji“, te da su Himalaji, oko kojih je trenutno usredsređeno rivalstvo Indije i Kine, ključ za tu vezu. Srećom, barem za sada, ovo rivalstvo je daleko manje emotivno od indijsko-pakistanskih odnosa.

Kinezi navaljuju da se probiju iza granica istorije svoje zemlje a stoga i iza svoje geografije. Pouzdana i relativno stabilna Kina, čini se, mora da se širi. Jaka i stabilna Indija u drugu ruku želela bi da zauvek ostane status kvo sila. Sve se ovo mora uzeti u obzir kada se razmatra najnovije takmičenje između Indije i Kine. Nekoliko hiljada vojnika PLA su nerazdvojivo stacionirani u Kunjerabu Pasu na granici Ksinjiang u cilju zaštite autoputa Karakoram, koji vojnici renoviraju. Taj put je iznad svega vitalna veza u kineskoj potrazi za direktnim pristupom Arabijskom moru. Ali, to je takođe indijska teritorija, u čemu leže teškoće, te je region sada žrtva kineskih pretenzija uz pristanak Pakistana kao voljnog saučesnika.

Uprkos indijskim istorijskim teritorijalnim potraživanjima u regionu, kineski termin „sporan“ za oblasti sada je počeo da se proteže na širu indijsku državu Džamu i Kašmir. Ove vrste verbalnih lukavstava da se sakrije strateški cilj viđane su i ranije. I zaista, ako se vratimo nekoliko godina unazad, planirana poseta komandanta PLA za vojni region Lanzou indijskom Ladaku je otkazana sa obrazloženjem da su Pakistanci protestovali, što ukazuje da Pakistan ima legitimno pravo na oblast.

Bilo bi pogrešno pretpostaviti da ogromna ekspanzija trgovine između Indije i Kine, koja trenutno iznosi više od 60 milijardi dolara godišnje (Kina je sada najveći trgovinski partner Indije“ mora da dovede do poboljšanja bilateralnih donosa. Iako trgovinski odnosi napreduju, Kina pokušava da zatvori Indiju unutar dela kopna i mora kroz takozvanu politiku „niza bisera“.

Takvi napori da se opkoli Indija preko mora sa strateški pozicioniranom pomorskom bazom od Hainana na istoku ka Gvadaru na zapadu i preko kopna promovisanjem veštačkih tvrdnji da Pakistan pokušava da potkopa indijski teritorijalni integritet, podižu „Veliku igru“ na novi i opasniji nivo. I zaista Avganistan i Gilgit Baltistan predstavljaju najveći izazov Indiji od sticanja nezavisnosti. I više od toga, borba koja je u toku odrediće da li je pred nama „azijski“ ili „kineski“ vek.

Autor je bivši šef diplomatije, ministar finansija i odbrane Indije. Član je opozicije u indijskom parlamentu