Kirkine čarolije na pustom ostrvu

Oko šest stotina gledalaca zaneseno tri sata gleda predstavu sa uske a u nebo visoke konstrukcije fasadne skele pretvorene u tribinu. Mora se uložiti napor da se popne i nađe mesto na njoj, ali i da se zaboravi da se sedi na tvrdoj fosni. Publika čak uživa u provizorijumu i sedenju na colovačama umesto u ložama i foteljama oficijelnog pozorišta. Nije to samo čin kontemplativnog posmatranja događanja na sceni već i doživljaj, angažman, učestvovanje u neobičnom projektu. Na ostrvu su sučeljeni samo noć, dramski tekst, glumci i gledaoci.

Uzbuđenje počinje u 20 i 15 minuta na molu u Fažani prilikom ukrcavanja na baržu koja brekćući nekoliko stotina oduševljenih ljudi prebacuje preko fažanskog kanala, oko tri kilometara, do ostrva Mali Brion, gde će u austrougarskoj tvrđavi For Minor biti uronjeni u dramu Ive Štivičića Šekspir u Kremlju, koju multinacionalni glumački tim sa prostora bivše Jugoslavije izvodi pod snažnom rukom i imaginativnim zahvatom rediteljke Lenke Udovički.

Teretnjak plovi prema zalazećem suncu, prizor koji omamljuje putnike i svoju ganutost manifestuju sevanjem bliceva sa foto-aparata i mobilnih telefona u očaravajućem, romantičnom sumraku. Sačuvati, ako se može, sliku za večnost. Barža prolazi i pored velikobrionskog mola na kojem Duško Ljuština, direktor letnjeg teatarskog projekta Ulysses i pozorišta Kerempuh, alfa i omega zagrebačke kulture, oduševljeno posmatra natovarenu lađu – i ove večeri sva mesta su prodata, osim onih na koja će da sednu reprezentativni gosti okolnih vila iz establišmenta. Naravno, isplati se i njih uvući u projekat, uostalom tri ministarstva i vlada Hrvatske, Istarska županija, Nacionalni park Brioni te turističke organizacije podržale su realizaciju predstave Šekspir u Kremlju. Nedokučive su mađioničarske sposobnosti kojim korpulentni agilni menadžer namiče novac već trinaest godina za ovaj spektakularni dvomesečni (juli-avgust) ambijentalni teatar. Takođe zagonetno, Igor Mandić na konferenciji za štampu je rekao: Ambijentalno pozorište? To vam je veoma je..na stvar!

Dušan Ljuština ima običaj da na kraju sezone trupi podnese finansijski izveštaj i saopšti joj koliko su kilograma krompira, paradajza, mesa pojeli. Koliko sam primetio niko od njih se nije ugojio, ali je Denis Kuljiš u prolazu opomenuo Ljuštinu da ne bi trebalo da se kupa u moru jer bi bio sladak komad morskom psu. Ljuština, kojem je profesija da uzima meru i od oka, odgovorio mu je da bi morski pas pre izabrao Denisa jer ga tri puta više ima. Ne bi li nekako stabilizovao finansije Ulyssesa, Dušan Ljuština i Rade Šerbedžija jednog sunčanog julskog dana razgovarali su i sa Filipom Cepterom, koji je brodio brionskim vodama svojom jahtom JoyMe. Obišli su po podnevnoj vrućini For Minor i zatim na jednoj od paluba jahte okrepili se. Cepter je impresioniran projektom, a o svom učestvovanju razmisliće.

Umetnici i svi ostali realizatori pozorišnog projekta Ulysses nisu zahtevni – smešteni su u derutnom hotelu Franina i Jurina pored tzv Ribnjaka na Velikom Brionu. Komfor nije veliki, ali ga nadomešta lepota mesta.

U tom kampu jedino je rano jutro mirno, inače je celog dana i duboko u noć radna, vesela vreva. U umetničkoj misiji svako od njih se trudi da doprinese što više može. Ekspeditivna Zrinka Šamija, šef tima za medije, uvek je spremna da da informacije ili uspostavi kontakt. Neuhvatljivi su Rade Šerbedžija i Lenka Udovički. Šerbedžija se vidi da tu i tamo promiče pod belim, letnjim šeširom: ili se priprema za Kralja Lira, ili boća, ili je u pulskoj Areni, ili je u pripremama za rođendan sa mnogobrojnom porodicom ili zajedno sa ćerkama juri za unucima. Govori da je glumac samo ta četiri dana u godini kada igra Kralja Lira. A Lenka Udovički je potpuno koncentrisana da dramu i ekipu dovede do premijere. Sva joj je energija usmerena na pronalaženju najkreativnijih rešenja i usavršavanje detalja koji će se pretvoriti u čaroliju i omamiti gledaoce. U, kako ga nazivaju, pozorišnom prostoru Ulyssesu, nije ona čekajuća Penelopa, već Kirka koja ljude na mediteranskim otocima pretvara u putnike kroz drevnu komičnu i žalobnu igru u kojoj će se svako otrgnuti od zaslepljujućeg terora svakodnevnice i tragati za vlastitom Itakom, za vlastitim smislom, prepoznajući sve opasnosti koje ga vrebaju na tom putu.

Uostalom, ko bi ga znao, možda je kroz brionski arhipelag svojevremeno proplovio Odisej, kao što su verovatno i Argonauti u potrazi za zlatnim runom. Evo, tu odiseju nastavlja u smutnom i glupom balkanskom tranzicijskom vremenu sa svojim pozorištem Rade Šerbedžija i Lenka Udovički. Opredelili su se da rade lokalno, a misle globalno. Ističu da pripadaju vodnjansko-fažansko-brionsko-pulskoj regiji, ali se za 12 godina postojanja na For Minoru pojavilo 350 umetnika iz celog sveta, od Amerike i Kanade do Novog Zelanda, od Čečenije i Irana do Velike Britanije, Francuske, Italije, od Hrvatske do BiH, Slovenije, Srbije i Slovenije. A publika koja se prevozi baržom dolazi iz celog sveta, iako ne razume jezik sa uzbuđenjem prati predstave. Mada bi za njihov snažniji doživljaj trebalo obezbediti titlovanje.

Ovog leta repertoar na Malom Brionu sastavljen je od pet predstava: Kralj Lir, Odisej Gorana Stefanovskog, Šekspir u Kremlju, Pokojnik Branislava Nušića i Zadrživi uspon Artura Uija Bertolda Brehta. Pažnju medija najviše je privukao Šekspir u Kremlju. Već kako to biva novinari su prepisivali jedni druge te katalog za ovaj komad, tako da se predstava objašnjavala oveštalim kremljanskim stereotipima, poznatim još iz hladnog rata. A publika je posle predstave, a i sutradan, komentarisala Ozrena Grabarića (Lavrentije Berija) i njegov „pimpek“, pošto mu partnerka u jednom trenutku smakne široke, švalerske gaće i onda se go kao od majke rođen, ali samo u crvenkasto veselo šarenim čarapama, lagano u mestu kreće od istoka prema zapadu, omogućavajući tako celoj tribini da ima uvid u njegov ponos. Iako smo ogrezli u pornografiji, ovaj striptiz u pozorištu izaziva šok, a tim efikasnim sredstvom se ovog leta poslužio i Georgije Paro skidajući Vili Matulu u Timonu Atinjaninu na Splitskim ljetu. Pretpostavljao je Sveti Avgustin kakve se sve „nepodopštine“ mogu pojaviti u pozorištu pa je zato izričito zahtevao da se ono u hrišćanskom svetu zabrani. Na sreću nisu ga poslušali, a i kako bi kada prepodobna pastva najživlje reaguje i obavezno se smeje kada glumci sočno psuju.

Igor Mandić koji je rad trupe pratio na licu mesta, svakog dana, po ceo dan, po premijeri je prkosno obznanio:

– Šekspir u Kremlju je iznad onoga što se može videti u hrvatskom teatru. Glumačka trupa predvođena pozorišnim vizionarom Radom Šerbedžijom i Duškom Ljuštinom, najboljim kulturnim menadžerom u regiji, stvorili su u iznimno teškim materijalnim uslovima teatar iz prkosa koji će, nadam se, još dugo godina prkositi ljubomori i zavisti.

Tema komada je jednostavna: Nekoliko dana pred smrt Staljin se prisetio glumca koji ga je svojevremeno svojom zbunjenošću pred njegovom pojavom zabavio. Želi da ga ponovo vidi i da mu izvodi monologe iz Ivana Groznog, Ričarda Trećeg… Upravo zbog omaške u govoru pred Gospodarom, glumac je počišćen i zaturen negde u sibirskom radnom logoru. Svemoćni Berija dobija naređenje da ga za 24 sata nađe i dovede pred Gazdu i Centralni komitet. Svi se savijaju od straha pred tiraninom, pretvaraju u čankolize i ljudsko smeće. Ali umirući, Staljin traži da se i Berija likvidira, kao što je likvidirao i dva njegova prethodnika.

Tema je situirana u Kremlj i mada je ta njena „istoriografičnost“ naglašena u medijskim izveštajima, ona ipak prevazilazi mizanscen u kojem se događa. Večita je to priča o tiraniji koja je moguća u svim društvima, od Balkana do Egipta, Nemačke ili Amerike. Da ne pominjemo Latinoameričke države, a upravo je Markes u svojim delima bio opsednut tom tragičnom usamljenošću despota, koji je odeljen od sveta u svojoj palati i svojim fantazmagorijama, a sa infantilno podatnim beskičmenim rukovodiocima koji pred njim osećaju užas. Najopasniji čovek u diktaturi nije sam diktator, već njegov prvi policajac. Jer on je apsolutni vlasnik svih informacija i sa mogućnošću da manipuliše sa svima, pa i sa samim diktatorom. Iz diktatorove senke, vladaoci su zapravo „berije“. U svetu u kojem nam se sloboda sve više ograničava iz „bezbedonosnih“ razloga, a jedan Snouden ili Asanž stavljaju živote na kocku da bi svet alarmirali pred opasnostima od novog, globalnog Berije, upravo je Šekspir u Kremlju dobra opomena.

– Pozorište je danas jedini pravi korektivni faktor društva. Pozorište je graditelj svesti. Crkva to nije. Politika to nije. Brak to nije… Političari bi kao i glumci trebali biti pronositelji istine. Ali, oni se moraju dodvoravati narodu kako bi ih izabrao. Kod nas ima više neobrazovanih ljudi negoli obrazovanih. Neobrazovani odlučuju kako će obrazovani živeti. To je demokratija, ali to takođe znači da su jedino u šta treba ulagati obrazovanje i kultura. Tako ćemo postati sretno savremeno društvo.

Ovo ubeđenje izgovara 33-godišnji glumac Ozren Grabarić, neverovatnog raspona performansi, od kabarea do slipstik komedija i dijabolično tragičnih uloga. Upravo svoj raskošni talenat realizuje u Ulyssesu, u veštim režijama Lenke Udovički. Da li je prepredeni i okrutni Brehtov mafijaš, ili je lukavi i povodljivi Odisej Stefanovskog, koga Lenka u njegovim raznim transformacijama na povratku domu pretvara i u Džemsa Džojsa ili je mefistofelovski Berija Štivičića – u svim tim ulogama pokazuje majstorstvo zanata i snažnu sugestivnu energiju koja gledaoce ostavlja bez daha. Zvezda je rođena. Veliki glumac je u usponu.

Čovek ne sme potonuti u tugu i uvući se u još dublji očaj, smatra Grabarić, naglašavajući da se trudi da i u tragične uloge unese humor. Tokom cele predstave Odisej putujući od nemila do nedraga izjavljuje da jedva čeka da se vrati kući, jer „kuća je tamo gde te svi vole“. Kada je na kraju stigao kući, na Itaku, našao je da njegova Penelopa nije odolela proscima i da je spavala sa svih 108, Telemah, njegov sin je podlegao propagandi rivala da je on loš čovek, ubica i zločinac, te beži od oca, kao što i svi ostali beže od njega, pošto su ga zaboravili i sa povratkom predstavlja smetnju u njihovim aktuelnim životima. Odisej zaključuje da je kuća tamo gde te ne vole. Atmosfera teške rezignacije preplavljuje stejdž i publiku, ali Odisej (Ozren Grabarić) dolazi do proscenijuma i sa jednim posebno intoniranim „Pa ništa, hajdemo dalje“ izaziva smeh kod publike. Smeh kroz suze.

Moglo bi se dugo pričati i pisati o onome što je uradio i što radi Ulysses. Ali je teško opisati taj neposredni doživljaj u susretu sa njima, u letnjoj noći, na pustom ostrvu, u kazamatskim zidinama masivne austrougarske tvrđave, sa tako dobro probranim predstavama, u čarobnom spektaklu svetla, pokreta i kostima, u dinamičnoj i maštovitoj režiji koja vas stalno drži na ivici iznenađenja. Bez obzira što noćnim zvezdanim nebom putuju neke svetle tačke (sateliti, avioni, šta li?) ono je moćna kulisa, trijumfalni luk pod kojim se odvija drama buke i besa, što život znače. Gledajući kremaljske zastrašujuće i opominjuće (ne)etičke prizore setio sam se Kantovog moralnog imperativa, da ga na ovom svetu ispunjavaju dva čuda – zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u srcu.