Kjoto, grad sa 2.000 hramova i palata

Aleksej Kišjuhas: Japan na prvi pogled (27)

Redovni kolumnista Danasa, sociolog iz Novog Sada Aleksej Kišjuhas (1983), bio je jedan od učesnika desetodnevnog studijskog putovanja u Japan za mlade iz jugoistočne i istočne Evrope u organizaciji japanskog ministarstva inostranih poslova. Preporučila ga je ambasada te zemlje u Beogradu, upravo na osnovu njegove saradnje u našem listu.

Objavljujemo izvode iz dnevnika koji je vodio na tom putovanju.

 Na fakultet odlazi blistavih 45 odsto učenika, polažući izuzetno stresan prijemni ispit. Kada se jednom dočepa fakulteta, studentski život nije toliko naporan, pošto studentska razonoda često dolazi ispred učenja, i mnogi Japanci se ovog perioda života sećaju sa zadovoljstvom i melanholijom. Kao i posvud, uostalom.

Prema državnom istraživanju javnog mnjenja iz 1998. godine, „izvori japanskog ponosa“ su, redom: javni red i mir, duga istorija i tradicija, izuzetna prirodna lepota Japana, izuzetna kultura i umetnost, marljivost i sposobnost, visoki standardi obrazovanja, slobodno i miroljubivo društvo, smisao za pravdu i humanost.

Nekoliko činjenica doprinelo je slici o Japanu i Japancima kao ljudima koji su bitno različiti od ostatka sveta. Prvo, sam Japan je ostrvo, odnosno mnoštvo dotičnih. Zatim, sve do Drugog svetskog rata, Japan nikada nije bio pod kontrolom neke druge zemlje, niti je bio pod značajnim uticajem hrišćanstva i hrišćanskih misionara. Istovremeno, do sredine 19. veka, većina Japanaca živela je u veoma bliskim porodičnim poljoprivrednim zajednicama, poput porodičnih zadruga u Srbiji. Zbog specifične geografije – strmih planina tik do morskih obala – Japanci su bili prinuđeni da žive dosta zbijeno na onih nekoliko ravnih površina. Na kraju, dobar deo japanske istorije beleži duge periode u kojima je ovo društvo bilo gotovo kastinski podeljeno. Sve ovo doprinosi formaciji društva koje visoko ceni kolektivizam i konsenzus, dok individualizam ne ceni onoliko koliko se to na Zapadu radi ili barem priča o tome. Neke od navedenih socioloških, istorijskih i geografskih činjenica upućuju na kreiranje društva koje je izolovano, idiosinkratično i okrenuto samo sebi. Ili, u današnjem slučaju, kreiranju predrasuda o japanskom društvu kao takvom. Posetiti Japan znači pre svega priliku da se ove predrasude razbiju. U najboljem slučaju, u nekoj od japanskih kafana dok vas, strastveno pričajući o fudbalu, časte turama pića.

Sa stanice u Hirošimi danas krećemo ka Kjotu. Standardno već, ultrabrzim Šinkansen. Tradicionalno, Kjoto je prestonica Japana: bio je to više od hiljadu godina, do modernizatorskog Meiđi perioda 1868. Danas je on svakako japanska kulturna prestonica, dom za više od 2.000 hramova i palata. Od toga, neverovatnih 17 je na listi svetske kulturne baštine od strane UNESCO. Dakle, rečje o jednom od kulturno najbogatijih gradova planete. Kako stoji u vodiču, Kjoto je u rangu Pariza, Londona ili Rima kao jedan od onih gradova koje svako mora posetiti tokom svog života. Ovde je onaj Japan iz romantične mašte: japanski vrtovi, zlatni hramovi, mirna voda, šareno jesenje lišće, drvene kolibe, gejše i samuraji. Većina ovih slika zasigurno nastaje u Kjotu. Još od devetog veka, carska porodica je obitavala u Kjotu, relativno izolovana i ograničene moći. Stvarna moći upravljanje državom ležala je u rukama šoguna. Međutim, ovo je dvoru omogućilo da podržava ili se bavi razonodama koje danas smatramo lepim umetnostima, te artefaktima tradicionalnog Japana.

Stižemo na stanicu u Kjotu, i mene dočekuje slika koja se ne razlikuje od onih koje sam do sada sa radošću upijao: beton, staklo i neoni. Međutim, vremenom saznajem da treba biti pažljiv. Ovaj romantični tradicionalni Japan zaista obitava u Kjotu, ali iza ugla, pažljivo i vešto sakriven, poput džepova otpora modernom urbanom mejnstrimu. Primera radi, sam arhitektonski koncept stanice u Kjotu je onaj koji karakteriše japanske vrtove: poenta je da se, kako se osoba kreće, menja pejzaž. S tim u skladu, i na samoj stanici, kako se pomeram pokretnim stepenicama time menjajući ugao gledanja, doslovce se menjaju urbani pejzaži. Neverovatno.

Odlazimo baciti pogled i prošetati po Kijomizu-dera iliti „hramu bistre vode“, jednom od najpoznatijih i najpopularnijih budističkih hramova u Japanu. Istovremeno, jednim od mnoštva objekata na svetskoj listi kulturne baštine iz Kjota. Prvobitno, ovaj hram je izgrađen 798, a današnja rekonstrukcija je iz 1633.

Nastavlja se