Rezultati parlamentarnih izbora doveli su Britaniju u situaciju nalik onoj iz 1970-ih budući da nijedna od tri glavne političke partije nije osvojila apsolutnu većinu u parlamentu te je sada gotovo izvesna koaliciona vlada. Iako su osvojili veliki broj mesta u Donjem domu parlamenta, konzervativci Dejvida Kamerona daleko su od apsolutne većine. Laburisti su, s druge strane, izgubili gotovo 90 mesta u parlamentu, ali i dalje mogu da vladaju uz podršku liberalnih demokrata. Partija Nika Klega na iznenađenje mnogih nije uspela da kapitalizuje uspeh ostvaren tokom tri predizborne TV debate, ali i dalje drži bitne konce u svojim rukama. Njegova podrška sigurno će biti uslovljena obećanjem o izbornim reformama. Na osnovu prebrojana 622 od 650 mesta u parlamentu, konzervativci su osigurali 292 mandata, laburisti 251, liberalne demokrate 52 i manje partije 27. Izlaznost je bila 65.2 odsto, što je blago povećanje u odnosu na izbore 2005.
Kleg je rekao da bi Kameron trebalo da dobije prednost u formiranju vlade jer je njegova partija osvojila najviše glasova, što nagoveštava da su lideri dveju partija zaineteresovani za političku trgovinu u cilju eventualne koalicije. Braun je rekao da razume i prihvata odluku Klega iako on ima ustavnu dužnost da obezbedi parlamentarnu većinu.
Čini se da je nakon ovih izbora označen kraj većinske vladavine laburista koja je započela ubedljivom pobedom Tonija Blera na izborima 1997. Premijer Gordon Braun je ostavio mogućnost da se bori da ostane na funkciji ili da podnese ostavku i otvori vrata za drugog laburističkog lidera koji bi bio prihvatljiviji liberalima. On je čak ponudio reforme političkog sistema očigledno u pokušaju da se dodvori liberalima koji izborne reforme postavljaju kao ulov za partnerstvo sa drugim, većim partijama u cilju formiranja koalicije ili saveza.
„Ključno je što pre ispuniti ovaj politički vakuum“, smatra Majls Templmen, generalni direktor poslovne grupe Instituta direktora. „Zemlja jednostavno ne može da dozvoli duži period političke trgovine koji bi odložio rešenje gorućeg problema kao što je deficit budžeta“. Pojedini laburistički saveznici apelovali su na Brauna da podnese ostavku. „Gordon Braun bi trebalo da podnese ostavku“, izjavio je Lans Prajs, bivši medijski savetnik Tonija Blera. „Smatram da ako on pokuša da postigne neki dogovor to bi bilo kao da želimo da idemo protiv volje birača“.
Na osnovu nepisanog ustava Britanije, aktuelni premijer u situaciji kada niko u parlamentu nema većinu ima pravo da načini prvi korak u pravcu formiranja vladajuće koalicije. Britanski stručnjaci kažu da Gordon Braun ima pravo da ostane na mestu premijera sve dok druga partija ne dokaže da ima poverenje parlamenta i da ima dovoljno glasova za usvajanje zakona. No, ovakva situacija bila bi isuviše rizična kao što je bio slučaj sa konzervativnim premijerom Edvardom Hi nakon izbora 1974. Tada je konzervativna vlada izgubila izbore od laburističke opozicije, ali je pokušala da ostane u vladi tako što su pregovarali sa liberalima o koaliciji. Napori, međutim, nisu urodili plodom te je Hit bio prinuđen da podnese ostavku četiri dana kasnije čime je popločan put za Harolda Vilsona i njegovu manjinsku laburističku vladu koja se nije dugo održala na vlasti.
Pedi Ešdaun, uticajni član Liberalno-demokratske partije i bivši lider ove stranke, nazvao je trenutnu situaciju „zavrzlamom“. Piter Mendelson, bliski saveznik premijera Brauna, kaže da je narod okrenuo novi list, ali da nije jasno koje je poglavlje otvoreno. On smatra da laburisti ipak imaju pravo da traže da formiraju vladu uz podršku drugih partija ako već konzervativci nisu osvojili većinu.
Mogući scenariji
Postizborne mogućnosti su brojne iako nije poznato kako će funkcionisati ovaj za Britaniju relativno neobični scenario. Prvo, konzervativci, kojima su sva predizborna istraživanja predviđala da će osvojiti većinu mesta, mogli bi da formiraju koaliciju sa jednom ili više manjih partija. Vodeći pretendenti za koalicionog partnera mogli bi biti liberalne demokrate, treća najveća partija, koji bi na taj način dobili priliku da igraju ulogu glavne spone u vladi.
Alternativa ovome jeste da bi torijevci mogli da sklope dogovore sa pojedinačnim članovima manjih partija u parlamentu – Ulster Unionistima, škotskom Nacionalnom partijom, partija naroda Velsa Pleid Kumru i druge. Međutim, neke od ovih partija su tradicionalno ideološki oponenti torijevaca i na kraju krajeva nejasno je da li bi glasovi manjih partija zajedno bili dovoljni da omoguće konzervativcima da dostignu većinu od 326 mesta neophodnih za formiranje većine u parlamentu.
Postoji i treći scenario – koalicija laburista i liberalnih demokrata, no neizvesno je da li ove dve stranke zajedno imaju kapaciteta da formiraju većinu. U tom slučaju mogli bi da formiraju manjinsku koalicionu vladu. To se dogodilo 1976. kada je Džejms Kalagan postao premijer u manjinskoj laburističkoj vladi nakon ostavke njegovog prethodnika Harolda Vilsona. Laburisti su bili prinuđeni da sklapaju dogovore sa članovima različitih partija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
