Američka politika angažovanja sa Iranom nije ni zaživela, a Hilari Klinton je već pribegla Bušovoj praksi „zveckanja oružjem“. Nazivajući iranski režim „vojnom diktaturom“ američka državna sekretarka otvorila je novo i čini se konfrontirajuće poglavlje u odnosima Obamine administracije prema Iranu, što ukazuje na neuspeh 12 meseci vrednih pokušaja da se sa Teheranom uspostave bolji odnosi. „Iznenadni volej Klintonove u pravcu Irana označava kraj politike angažovanja. Ona nastoji da ubedi svet da je režim u Teheranu protiv ozbiljnih pregovora sa Zapadom.
Možda je to istina, ali činjenica je da se to nikada neće saznati jer niko nije ni ponudio takve razgovore“, piše kolumnista Gardijana Stefan Kincer, inače bivši reporter Njujork tajmsa i autor dela „Pad: američki vek promena režima od Havaja do Iraka“.
Analitička javnost gotovo je saglasna u oceni da je Klintonova pokazala da se američka spoljna politika vrlo malo promenila u odnosu na Bušovu administraciju. Čuveno je objašnjenje bivšeg američkog lidera da neće pregovarati sa neprijateljskim režimima jer ne želi da „nagrađuje loša ponašanja“. Želeo je da države poput Irana promene ponašanje ne kao rezultat pregovora već kao preduslov za početak pregovora.
Klintonova zagovara istu ideju, navodi Kincer. Odbacila je projekciju da dok Iran postaje sve veća pretnja i nuklearno jači, diplomatski angažman postaje urgentniji. Umesto toga, tvrde poznavaoci prilika u regionu, ona zastupa dijametralno suprotan stav. „Ne želimo da se obavezujemo sa nekim ko pravi bombu“, izjavila je Klintonova tokom posete po zalivskim zemljama.
Obamina administracija, kao i prethodna, jasno stavlja do znanja da je zainteresovana za pregovore samo uz jedan uslov: da Iran odstupi od svojih nuklearnih aktivnosti. Nema zemlje, međutim, kako navode stručnjaci, koja bi pristala na pregovore pod uslovom svojih protivnika bez prilike da iznese svoje stavove koje smatra podjednako važnim.
Istoričari navode da bi najobećavajući pristup bio reći Iranu ono što je rekao bivši predsednik SAD Ričard Nikson pre 35 godina: Ukoliko razmotrite sve naše primedbe, mi ćemo razmotriti vaše. Postupci Klintonove pokazuju da SAD neće to ponuditi. Analitičari primećuju da je pribegla decenijama staroj politici Amerike prema Iranu: iznošenje zahteva pred režimom, pretnja, pritisak, sankcije, pokušaj izolacije i nada u pozitivne rezultate.
S druge strane, Bela kuća tvrdi da Obamina administracija i dalje zagovara opciju: „pružiti ruku“ diplomatije Iranu. Američki zvaničnici brane svoju politiku navodeći da je svetu jasno da je Iran, a ne SAD, problem. Obamini liberalni kritičari kažu da se nije dovoljno potrudio da napravi proboj te da se čak udaljio od svojih diplomatskih ponuda. Obama i njegovi pomoćnici, međutim, osećaju se odgurnuti jer nisu dobili odgovor na pismo upućeno vrhovnom lideru ajatolahu Hamneiju i takođe jer je Teharan odbacio nuklearni dogovor prema kojem bi veći deo slabo obogaćenog urana bio prerađivan izvan granica Irana.
Pojedine vrlo iskusne američke diplomate željni su da vide koja vrsta „velike pogodbe“ može da se postigne sa Iranom. Po njima, idealno bi bilo da Iran odustane od nuklearnog programa, garantuje mere zaštite Irancima koji su pretrpeli grubosti zbog odbrane demokratskih ideala, dobije garancije da će izaći iz izolacije čime bi se položili temelji za novu bezbednosnu arhitekturu na Bliskom istoku. Umesto toga, kako piše Gardijan, SAD su se vratile politici „zveckanja oružjem“ , što zadovoljava Izrael, ratne huškače u Vašingtonu, takozvane američke saveznike poput Saudijske Arabije, i na kraju predsednika Irana Mahmuda Ahmadinedžada i njegove revolucionarne drugare. Jer, Iran poentira na konfrontacijama i čine sve što može da namami SAD da ih napadaju. Takva strategija efikasna je isto koliko je i opasna, upozoravaju stručnjaci.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
