Klub u kome je počela da se kuva čorba raspada Jugoslavije

Razlog leži u tome što je i danas u pitanju klub koji nije otvoren za širu javnost, o kome se još od otvaranja (1961. godine) vrlo malo pisalo ili (javno) pričalo, a što je svojim novim dokumentarcem „Tolstojeva 2“ odlučio da demistifikuje reditelj Vuk Dapčević.

Klub je prvobitno bio građen za rekreaciju i odmor ljudi iz Ministarstva unutrašnjih poslova, ali je potom ipak dobio drugu namenu. U njemu su se družile i održavale poslovne sastanke elite iz perioda SFRJ, a kasnije i danas samo Srbije.

– Prvi put sam ušao u Klub narodnih poslanika sa svojih šest ili sedam godina. Išao sam sa drugarom, sinom (Miodraga) Dragog Stamenkovića, švercovali smo se unutra da bi gledali tenis, a usput smo otkrivali mistične stvari tog kluba. Svaki član je, inače, mogao da povede samo svoju ženu. I tačka. Nisi mogao da povedeš dete, niti bilo kog prijatelja, rođaka… Ja sam mogao da uđem jer su svi znali da sam sin Milene i Peka Dapčevića, pa su gledali kroz prste. Slično je bilo i sa drugom decom, iako je pravilo u suštini bilo drugačije – priča Dapčević.

Objašnjava da klub uopšte nije bio toliko elitan, kao što i danas mnogima sa strane izgleda.

– Nije tu dolazila elita nego ozbiljna gospoda. Uređen je bio na način socrealizma, a osim srebrnog escajga ništa tu nije bilo elitno. Čak se i taj srebrni escajg koristio samo za specijalne prilike. Tu su dolazili ljudi koji su imali pravo da budu u toj grupi, a bila je ozbiljna „tuča“ ko će biti vlasnik jedne od tih 150 članskih karata, koliko ih je samo bilo na raspolaganju. Istina je da to nije bio nikakav poseban luksuz. Tu ste jednostavno mogli da vidite neke političare ili generale ili umetnike kako u šortsu igraju tenis, odnosno u nekoj neformalnoj varijanti. I to je sve. Tu je Konstantin Koča Popović igrao vrhunski tenis i umeo masno da opsuje, a ja sam imao kao dete privilegiju da i mene nauči tom sportu. Dolazio je i Petar Lubarda, razni glumci, političari, ozbiljni generali… Moj otac je tamo odlazio da bi igrao tenis, a moja majka Milena je odlazila sa Nadom Gligorov (suprugom Kire Gligorova) da gleda filmove. Hrana u klubu je bila najobičnija, od ćevapa do standardnih stvari u meniju tog vremena. To ničemu nije mirisalo, a kamoli izgledalo na nobl, na nešto skupo. Jedino je elitno bilo što se znalo ko može tu da uđe.

Bioskopska sala u okviru Kluba je naknadno napravljena, a danas se veruje da se na premijerama upravo tamo odlučivalo koja ostvarenja smeju da se puste u redovnom bioskopskom repertoaru, a koja nikad neće biti prikazana jugoslovenskoj javnosti.

– Jedino drugačije u gradu u odnosu na bilo kakva druga slična mesta za druženje i rekreaciju bilo je to da su gosti Kluba prvi imali priliku da pogledaju filmove. Tu je na primer prvi put u Jugoslaviji prikazan kultni film „Poslednji tango u Parizu“. Mislim da je sigurno bio tu i neko ko je gledao i određivao šta može, a šta ne može da se dalje pušta na drugim mestima. Bioskopska projekcija je bila u 20.30 časova. Gosti se posluže kolačima i kafom, imaju svoju pepeljaru i po završetku projekcije idu kući. Znao se red i pravila ponašanja. Nije bilo ostajanja do na primer 2 ujutro. Bilo je s merom i svi su se ponašali kao velika gospoda.

Film se najviše bavi jugoslovenskim periodom, iako je dotakao i period od raspada bivše države do današnjih dana.

– To je priča o periodu Aleksandra Leke Rankovića i Slobodana Penezića Krcuna koji su u suštini napravili taj klub, do Koče Popovića, Dragog Stamenkovića, pa i do Peka Dapčevića, Kire Gligorova… Sve se u životu menja, pa se tako i klub menjao zajedno sa Jugoslavijom i posle nje. Mislim da je tamo počela da se kuva ta čorba od Staneta Dolanca i ekipe o raspadu Jugoslavije. Tu je bio nagoveštaj Brionskog plenuma. Izjava čoveka koji je u tom klubu služio te ljude da se znalo da su Slovenci sedeli ovde, a Crnogorci onde, i tako svako imao svoje mesto, nagoveštavala je stanje stvari i ono što nam dolazi. Bitno je reći i to da se niko u klubu nije iživljavao. Možda su se bahatili Bogoljub Karić i Jezdimir Vasiljević, mada verovatno bahatili nije odgovarajuća reč. Jednostavno su došle devedesete i neka druga ekipa ljudi, kao što i u drugim restoranima dođe neki drugi soj ljudi. To je jednostavno neizbežan momenat tog vremena. To je život.

Iako je bio u komšiluku, Josip Broz Tito nije bio gost Kluba poslanika.

– Tito je po mojim saznanjima jednom trebalo da slavi Novu godinu, ali do toga nije došlo. NJega jednostavno nije interesovao taj, nazovimo ga, „sošl lajf“, takav vid druženja. On je imao svoj bioskop u Užičkoj i nije imao potrebu da sa društvom dolazi tu da bi pogledao film. On je imao svoje projekcije samo za njega i Jovanku, a i poznato je da je više bio ljubitelj vesterna nego drugih filmova.

Dapčevića, Popovića, Dolanca, Gligorova, kasnije su nasledili neki drugi ljudi. Dapčević objašnjava da mu nije bio cilj da politika izbije u prvi plan, ali da se ona nekako sama nametnula kao jedna od tema.

– Zahvaljujući sestri Vicana Vicanovića došli smo do fotografija koje su prikazane u filmu, a jedna u njih je i Slobodan Milošević u trenerci. Moja prvobitna ideja je bila da napravim hronologiju kluba i dočaram ambijent. Međutim, ne mojom krivicom, film je otišao u drugu krajnost, dobio je miris istorije i politike, čime nisam hteo da se bavim. Međutim, sagovornici su jednostavno svojom pričom doveli do toga da film dobije miris politike uz emotivnu priču koju kroz njega pričam. Zato u njemu ima i Milševića, pa i Zorana Đinđića koji je tamo dolazio uglavnom samo na redne doručke. Što se Aleksandra Vučića tiče, on je prilično skroman što se tiče dolazaka u Klub, iako stanuje u blizini (vila Bokeljka).

Iako film obiluje svedočanstvima ljudi iz bivšeg i sadašnjeg vremena kluba, upečatljivo je da nema velikog broja fotografija.

– Kad je klub počinjao da radi bilo je analogno vreme, potpuno drugačije u odnosu na današnje digitalno u kome tamo sada razne devojke prave selfije. Tamo ranije nije bilo dozvoljeno unošenje foto aparata, ni kamere, a ne postoje čak ni snimci, niti fotografije sa otvaranja. Nigde u celoj bivšoj Jugoslaviji nisam uspeo da ih pronađem. To je na neki način i logično, jer su tu ljudi dolazili da se opuste i uživaju, a ne da ih slikaju. Veliku pomoć na filmu imao sam u Filmskim novostima jer bez njihovog materijala ovaj dokumentarac ne bi bio to što jeste – zaključuje Dapčević.

Film Klub poslanika imao je premijeru tokom septembra, a u narednim mesecima će započeti svoj festivalski život. Šira domaća publika moraće da sačeka još neko vreme na njegovu televizijsku premijeru, koja je po rečima Dapčevića svakako u planu.

Film o Branku Pešiću po ideji Gorana Vesića

Vuk Dapčević privodi kraju i rad na filmu o čuvenom gradonačelniku Beograda Branku Pešiću.

– Film o Branku Pešiću „Gradonačelnik.“ je skoro završen. Ideja za film je Gorana Vesića. Ne Skupštine grada, već baš zamenika gradonačelnika Beograda. Prezadovoljan sam što je izbor za pravljene filma pao na mene, verovatno sam to zaslužio svojim prethodnim radom, a Branko Pešić je sigurno zaslužio više i od spomenika, i od ulice, pa i od filma koji će dobiti. Scenario je kao i za „Tolstojeva 2“ napisala Duška Jovanić, a premijera će biti 28. oktobra u Kombank dvorani, odnosno Domu sindikata – priča Dapčević.