Klub za statistiku

U normalnim, košarkaškim okolnostima, ove dve stvari funkcionisale bi po principu „spojenih sudova“, jer za razvoj igrača, ali i vraćanje u košarkaški život iskusnijih, nema bolje stvari od težnje da se postignu visoki rezultati, odnosno da se osvoji po koji trofej. Igranje dva finala Kupa Radivoja Koraća u poslednje dve sezone, spada u kategoriju dobrih rezultata, ali je ostvaren zahvaljujući povoljnom žrebu, činjenici da su u polufinalu izbegnuti Partizan i Crvena zvezda, a pritom su na oba turnira izabranici Dejana Milojevića došli bez ikakvog rezultatskog imperativa, po principu – šta god uradili, dobro je.

U odnosu na prošlu, debitantsku sezonu u ABA ligi, Mega je rezultatski lošije prošla, s obzirom da je 2014. završila na osmom mestu sa 12 pobeda i 14 poraza, dok je ove takmičarske godine njen skor 11-15, što je bilo dovoljno za 10. mesto na tabeli. U toku ove sezone Mega je uspela da pobedi jednu Cedevitu i to u Zagrebu, ali ne treba zaboraviti da je i doživela poraz od Levskog, ubedljivo najlošijeg tima na „Jadranu“, koji je sezonu završio sa svega dva trijumfa.

Ovosezonske oscilacije najlakše je podvesti pod mladost i neiskustvo ekipe, međutim trener Dejan Milojević u rotaciji koristi trojicu dvadesetogodišnjaka, koji jesu mladi (Jokić, Zagorac i Jaramaz), ali i šestoricu koji svakako nisu „golobradi“ mladići. Miljenović, Nikolić, Krstić sa 22 godine svoje partije ne mogu pravdati „krštenicom“, njihove karijere nalaze se u fazi kada talenat moraju da pretoče u kvalitet ili će u suprotnom ostati prosek. Preostala trojica (Kešelj, Musli, Šulović) su poznata imena u srpskoj klupskoj košarci, koji su u Megi pronašli sredinu da se vrate u košarkaški život.

ega se sve više pretvara u tim u kojem je individualna statistika mnogo važnija od timskog učinka i rezultata. Nikola Jokić i Nenad Miljenović završili su regularni deo ABA lige na prvom, odnosno drugom mestu kada je indeks korisnosti u pitanju, dok je Dejan Musli na trećoj poziciji, ali je od mogućih 26 odigrao svega 10 utakmica. To je još jedan dokaz da se nakon utakmice u svlačionici Mege više pažnje posvećuje individualnim učincima, nego samom timskom rezultatu. Statistika ne može u potpunosti da oslika kvalitet pojedinaca, broj ubačenih poena, skokova ili asistencija nije dokaz da je neko odličan šuter, dobar plejmejker ili da poseduje odličnu centarsku tehniku, smisao za igru jedan na jedan. U ekipi bez rezultatskog opterećenja sloboda igrača je izuzetno velika, u poređenju sa timovima koji imaju za cilj osvajanje trofeja to ponekad liči i na blagu anarhiju i jurnjavu po terenu. Česte su situacije u kojima se šutira nerezonski, osetno zabušava u odbrani, jer spuštanje u stav nema statističku ilustraciju. Odgovornost postoji, ali je ona svačija i ničija kada je nevažno da li ste sezonu završili na trećem, drugom ili desetom mestu, važno je samo da se učešćem u domaćem takmičenju obezbedi mesto u ABA ligi sledeće sezone, što i nije pretežak zadatak. Zagovornici takve ideje smatraju da se na taj način najbolje stvaraju igrači za reprezentaciju, međutim stvarnost je ipak drukčija, do poziva selektora Aleksandra Đorđevića ili nekog drugog, dolazi se nakon nastupa u utakmicama za trofej, kada je svaki detalj bitan, svaki šut od presudne važnosti, spuštanje u stav imperativ, skok obaveza, a individualna statistika manje bitna – dok je za one koji stvaraju igrače za inostranstvo izgleda najvažnija.