Knez Miloš Obrenović – prvi ili drugi „otac” moderne Srbije

Na početku tribine, Graovac je rekao da titula „oca moderne Srbije”, nastala u Srpskoj revoluciji, pripada Đorđu Petroviću Karađorđu koji je na Sretenje Gospodnje 1804. godine poneo barjak slobode kao vođa Prvog srpskog ustanka i sve do kraja bio ključna ličnost u donošenju gotovo svih odluka važnih za sudbinu ustanka.

Međutim, izbor Miloša Obrenovića za vođu Drugog srpskog ustanka bio je logičan potez, pogotovo ako se uzme u obzir njegov uticaj među srpskim starešinama koji pred osmanskom opasnošću nisu napustili Srbiju.

Miloš je rođen 1783. godine u selu Srednja Dobrinja u Užičkoj nahiji, od majke Višnje i oca Teodora. Posle očeve smrti, Miloš odlazi da radi kod svog polubrata Milana, koji je u to vreme već stekao ugled bogatog trgovca stokom. Godine 1805. oženio se LJubicom Vukomanović i sa njom je imao sedmoro dece.

Na samom početku Prvog srpskog ustanka Miloš, zajedno sa Milanom, koji je bio komandant i vojvoda, učestvuje u oslobođenju Beograda 1806. godine i Užica 1807. godine. Prilikom borbi kod Užica, Miloš je bio teže ranjen, ali se oporavio. Posle Milanove  smrti 1810. godine u Bukureštu, gde je boravio kao narodni deputat, njegov brat Miloš je postavljen za vojvodu Užičke i Rudničke nahije.

U Takovu 1815. odlučeno je da se borba protiv Turaka nastavi, doneta je odluka o podizanju Drugog srpskog ustanka, Miloš je predložen za vođu. LJute borbe su trajale četiri meseca, a Turcima je bilo važno da se ovaj ustanak što pre uguši, jer su Rusi u međuvremenu „završili posao sa Napoleonom” i počeli pažnju da usmeravaju na Balkan.

Miloš i Marašli Ali-paša postigli su dogovor o srpskoj autonomiji. Ta borba za autonomiju trajala je od 1816. do 1833. godine uz veliku podršku Rusije, te je Miloš uz tu podršku, bez oružja, ostvario sve svoje diplomatske pobede uključujući široku, međunarodno priznatu autonomiju i teritorijalno proširenje. Na tim temeljima se gradila moderna srpska država.

Međutim, na unutrašnjem planu imao je velike protivnike. Godine 1817., Milošev kum Karađorđe vratio se u Srbiju da podigne ustanak, što Milošu nije išlo u prilog. On je procenio da Karađorđe nije došao uz podršku velikih sila. Karađorđe je ubijen po Miloševoj naredbi 1817. godine.

Danas često postavljamo pitanje čija je uloga važnija od ove dve nesporno najznamenitije ličnosti Srpske revolucije.

– Odgovor je jasan: da nije bilo Karađorđeve pokretačke snage, ne bi bilo ni Miloša koji je svoju političku ličnost izgradio već u toku Prvog srpskog ustanka. A da nije bilo Miloša, koga s pravom možemo nazvati drugim ocem Srbije, da ne beše njegove mudrosti i strpljenja, možda bi sve što je pokrenuo Karađorđe ostalo samo u domenu brojnih propuštenih šansi srpskog naroda – zaključio je Graovac na kraju svog predavanja.

Još vesti iz ovog grada

Savet roditelja Jovine gimnazije izglasao podršku učenicima u blokadi

FTN u Novom Sadu: Do petka uspostaviti minimum procesa rada

„Deci koja spavaju i sanjaju u žutoj zgradi“: Otvoreno pismo profesorke Jovine gimnazije

Učenici Tehničke škole „Mileva Marić Ajnštajn“ pridružili se blokadama