Knjiga Danas

UMETNIK I TEROR

Ko upre prst…

Anđelka Cvijić

Svake dvanaeste godine, 1936, 1948. i 1960, Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič imao je neočekivan, i neželjeni susret sa vlašću SSSR. Vlast ga je prizivala, a poznati joj se ruski kompozitor približavao iz straha za sebe, svoju umetnost i porodicu. U vreme prvog datuma Staljinov teror se uveliko zahuktao, a Šostakovič je već bio slavan. No, večiti rivali slučaj i sudbina udružili su se: posle uspešnih izvođenja Šostakovičeve opere Ledi Makbet Mcenskog okruga u SSSR, i hvaljene premijere u njujorškom Metropolitenu, Staljin je poželeo da je čuje. Nije je odslušao do kraja, ali jeste sasvim dovoljno da život umetnika krene nizbrdo.

Taj trenutak, kad je partijski list Pravda, u januaru 1936. objavio nepotpisani komentar na Šostakovičevu operu u kojem su dominirale reči “muzika koja gače i grokće i reži”, centralna je tačka od koje kreće najnoviji roman Džulijana Barnsa Šum vremena koji je objavila Geopoetika u prevodu Zorana Paunovića. Zračeći ka prošlosti, od rođenja, detinjstva i mladosti, i ka budućnosti, preko zrelosti, starosti i do smrti umetnika (1906-1975), ovo delo nije romansirana Šostakovičeva biografija mada se zasniva na istinitim momentima iz njegovog života. Kompozitor Barnsu zapravo služi kao metafora za razmatranje dve ključne teme, sukoba pojedinca i umetnosti s jedne, i tiranina s druge strane, pa roman prerasta u filozofsku raspravu o etici u sudbonosnim, strašnim vremenima kada dići glavu znači najčešće i ostati bez nje.

Tema diktatōrā i njihovog terora postojaće dok je sveta i veka jer, iako se veruje da ih zbog zla koje su nanosili nikada više neće biti, oni uvek odnekud izniknu dokazujući da istorija nije učiteljica života. I zato o njima treba pisati. U Šumu vremena, kroz tri poglavlja, prikazane su tri faze tiranije i tri faze moralnog pada čoveka. Prva počinje1936. kad posle teksta u Pravdi prestrašeni Šostakovič noćima, u odelu i sa neseserom u ruci, bdije pored lifta u svojoj zgradi očekujući agenta NKVD da ga uhapsi. Druge, od 1948. kad, rezigniran, pristaje da služi vlasti, i treće, od 1960. kad slomljen, već prihvativši privilegije, igra ulogu u poslednjem činu sopstvenog urušavanja i ulazi u Komunističku partiju. Šostakovičev sin svedoči da je, posle smrti kompozitorove supruge, to jedini put kad je video svog oca kako plače.

Iako se oslanja na detalje iz životopisa, umetnički domet ove knjige ne treba tražiti u preciznom predstavljanju Šostakovičeve sudbine. Da, ona jeste takva kakva je bila, ali to je sudbina i miliona drugih čija su nam imena nepoznata, a koji su prolazili kroz iste muke kao i slavni umetnik; njegova je nesreća što je poznat i što svako u njega, slomljenog duhom, može uperiti prst a da se pritom i ne osvrne na sopstvene grehove i moralna pokleknuća. Upravo zbog toga Barns Šostakovičevom liku prilazi sa puno delikatnosti i razumevanja – nevolja ovog kompozitora, kome je usud namenio da živi u strašnim vremenima, zadivljujućim piščevim darom pretvara se u obrazac svojevrsnog stradanja Čoveka pred Silom, pasije na putu ka raspeću koje je podignuto na njegovom uzaludnom otporu, i krajnjem porazu.

Priču o tome iznosi nepoznati pripovedač, potanko braneći Šostakovičeve nemire, dileme i mučne odluke, strasno ih objašnjavajući otvorenim neprijateljskim stavom prema sovjetskom silniku koji je celu jednu zemlju okovao neviđenim strahom. Takav pripovedač ne može da bude nikako drugačije doživljen nego kao Šostakovičev (čitaočev) superego, jedini sposoban da pronikne u najtananije niti psihe koje su u pripravnosti da ispletu neverovatno suptilnu mrežu u odbrani od krivice i stida kako bi opravdavale pokleknuća pred egzistencijalnim strahom.

U svakom od tri poglavlja u romanu Barns se približava kolevci ljudske duše, prepuštajući superegu da uvežbava da je brani od sovjetskog (i svakog drugog) termidora. Tako nastaju sjajne mini-rasprave o tome šta je lakše: biti kukavica ili heroj, izvršiti samoubistvo ili ostati u životu, pristati na poniženja ili se suprotstaviti istinom i suočiti sa mučenjem i smrću. Da li je hrabrost odupreti se vlasti, a ćutanje izdaja, pita Barns.

O ovim dilemama govori nezaboravna scena koju Barns opisuje u svega dve rečenice: to je scena kad maršal Tuhačevski pristaje da u odbranu Šostakoviča napiše Staljinu pismo. Trenutak kasnije, kad seda za sto i kreće da piše pismo, taj mali Napoleon kako ga je Staljin zvao pretvara se u oznojenu grašku straha da će zalažući se za jednog kompozitora založiti sopstveni život. Strah nije bio bez osnova: Tuhačevski će vrlo brzo, 1937, stradati u prvim čistkama ali tome nije doprinela njegova reč u korist Šostakoviča već njegova sposobnost koja je u budućnosti mogla da zaseni Staljina. Kakva ironija: i diktatori koji seju užas oko sebe umeju da se uplaše, možda više od onih koje tiranišu.

U nizu nastojanja da odbrani pravo čoveka na strah Barns maestralno nudi superegu argumente da suptilno zameni teze tako što će Šostakovičevu klonulost pred sopstvenim moralnim padom pokušati da olakša kritikom intelektualaca i humanitarnih aktivista sa Zapada, koji su u vreme najstrašnijih čistki dolazili da se uvere u njih a odlazili sa džepovima punim para i srcem ispunjenim simpatijama za Staljina. Da li su Marlo, Sartr, Romen Rolan, Bernard Šo… znali, da li su hteli da znaju o mučenjima, o lažiranim političkim procesima na kojima leti glava, o sibirskim logorima, o gladi? Daleko od toga da je Barns prvi pisac koji je progovorio o licemerju zapadnjačkih intelektualaca i njihovom izboru da ne vide istinu o Staljinovoj diktaturi, ali je kao retko ko na ovakav način, sa ogorčenjem, njihovo samozadovoljstvo pretvorio u sramotu pred budućim generacijama, a savest svom silovitošću opteretio krivicom.

Ako u romanu Šum vremena treba tražiti slabost onda je ona na stranicama o Šostakovičevom intimnom životu, koje više liče na prepričavanje podataka nego na literarno oživljene čežnju, strast i ljubav. NJihova bezbojnost potpuno odudara od ovog žestokog dela i teško je spojiva sa nadahnućem kojim su ispisane reči o tiranskoj vlasti i o bespomoćnoj jedinki.

A umetnost, gde je tu ona? I pored eskiviranja da ne služi režimu Šostakovič je na kraju posustao odlučivši se na drastičnu podelu sopstvene ličnosti. Jedna njena strana je ravnodušno služila diktatoru i postala poštansko sanduče vlasti: primala je govore i članke napisane tuđom rukom i potpisivala ih imenom D. Šostakovič. Druga strana se odsekla od sveta sa zadatkom da odbrani muziku, da kroz nju kaže šta misli o tiraniji i zagluši taj zloguki šum vremena. Umetnost joj je, tako, bila i utočište i uteha. A danas je i dokaz da je pobedila silnika.

BORBA SA ČUDOVIŠTIMA

Povest beščašća

Ana Stišović Milovanović

U romanu Ep o vodi Enes Halilović ograničio je hronotop na vek i na grad, ali je mitološki diskurs otvorio kapije zaumne prošlosti, u kojoj se, nužno, krije klica budućeg vremena i integralnog sveta. Roman počinje epilogom, jer dobar pripovedač bira homerovski postupak pripovedanja, večnu formulu uzbudljive naracije: najvažnije se kaže na početku.

I kako to biva kod pisaca sa ozbiljnom intencijom i definisanom poetikom, Halilovićev Ep o vodi je jedna od karika ulančanih ideja, koje autor ispisuje, u različitim formama, u prethodnim i budućim delima. U središtu romana, u skrivnici povesti o Gradu i odbrani gradskog bedema (jedna od četiri moguće literarne teme, reći će Borhes), Halilović anticipira i svoju buduću priču: “Gledahu Pazarci s Bedema – a ni slutili nisu da će, na tom Bedemu, na kome su mnogi živote dali, mnogo godina kasnije biti kuća imenom javna…” (Ep o vodi) Na svetlim mestima negdašnje plemenitosti, pojavljuje se skrama beščašća; iz lepog će nići rugobno, a čovek se, uronjen u sveopštu efemernost, trudi da shvati smisao, koji mu uporno izmiče.

Novi roman Enesa Halilovića, Ako dugo gledaš u ponor (Albatros Plus), krenuo je ovim davno osmišljenim putem potrage. Ponovo je fenomen prostora i vremena sveden na grad i na pola veka, a otvoren ka univerzalnom. U svetu ojađenom, beketovski ogoljenom do kosti, u naselju Erozija, gde nema ni travke, ni drveta, gde se greh nosi kao talog predačke krvi, ili se udiše kroz kužni vazduh gramzivosti i samoljublja, stasavaju ljudi determinisanih sudbina. Pripovedaju o tom svetu, naizmenično, Nejra Bugarin i Sipac, profesor filozofije. “Profesor Sipac govori o sebi, kratko govori, i ja kucam njegove riječi, a ja govorim o sebi – moje kazivanje je duže, i profesor kuca ovo što kazujem. On govori o sebi on, ja govorim o sebi ja”.

Nejra Bugarin, ni za šta kriva, nosiće prokletstvo predaka: zlomisli i kletve, kojom je davno oduzet razum netom dovedenoj nevesti, a Nejrina majka će se, edipovski otečenih gležnjeva, nakazno kretati kroz život. Otac Nejrin, začet u ratu, u nedoba, u grehu, kad su vojske ostavljale tragove rušenja i krvi, brani se od jalovog i na banalnost svedenog življenja, čitajući Platona i Lajbnica, Kanta i Aristotela.

Otac bez ruku, mati gotovo bez nogu – ta okrnjenost bića, minus-prisustvo celine, paradigma je svekolike patnje Halilovićevih junaka. Nejra će zauvek ostati galadna: i hleba, i ljubavi, i smislenosti. Biće u priči, ipak, ponajviše onih, koji su, u sticanju materijalnog, izgubili integralnost ljudskosti: nemaju duše ni uma, a ionako smutna vremena, pretvorili su u čarstvo beščašća. U njemu će najpre i najviše stradati slabi i nezaštićeni; u njemu je sebe izgubila i Nejra Bugarin.

Nejrin sagovornik, profesor Sipac, sa dubokom egzistencijalnom jezom, posmatra ljude, koji jedu zeleni, a bacaju crveni paradajz, smatrajući ga trulim: “on je vođen saznanjem da se u njegovom narodu supstanca prekrasnog ukusa i mirisa vodi kao trulež”; da se sve ljudsko, nedovršeno i nepotpuno, lišava dozrevanja u logosu i smislu, da sveopšta trulež obesmišljenih duša, postaje mera stvari. Svake godine sa svojim učenicima, profesor odlazi na groblje i kopa sebi raku. Da bi bio siguran, da će, za mnoštvo njegovih umnih ili duhovnih umiranja, biti dovoljno grobova.

Profesor brine o Nejri, sklanjajući je od Grada, od zlih ljudi, koji su joj poništavali biće. Nejra će profesoru darovati povest o sebi, a on će sve što je ona ispričala, zaodenuti u sopstvenu kontemplativnost. Sučeljavaju se, tako, dve istine – srodne, ali i oponentne: “Priča profesora Sipca je rasuta, a moja je priča prosuta”, kaže Nejra. Životna priča, Nejrina, pisana proživljenom patnjom, naturalistička je i zastrašujuća slika jednog doba, jednog Grada (i svih gradova), povest zločina, nasilja, beščašća; vremena kad se sve moglo kupiti, a ništa se nije moglo stvoriti; faustovskog doba, kad su se duše i životi prodavali iz nužde, ili obesti. Ta priča jeste prosuta, dirljiva kao bistra voda, koju netom zamuti blatna bujica jalove egzistencije.

Profesor kazuje rasutu priču, jer se njegova percepcija života oslanja na razgranato, pouzdano stablo vekovima građene filozofske smislenosti. Škrta, precizna i metaforična, filozofska istina se kreće u jednakim okvirima, kao i ova prva, pragmatična. I Nejrina i Profesorova misao hodaju po istoj stazi, u istom žilištu su se ukorenile, pokušavajući da objasne sve što oko i um sagledavaju. Ali, filozofija nije život sam, niti se čulnim i telesnim može nadomestiti beskrajni prostor ljudske misli.

Halilovićeva intencija nije u zagovaranju ili odbrani jedne od ovih koncepcija. U tome je vrednost autorskog postupka: Enes Halilović je odlučio “da se apstrakcija odene u meso, u dobar provodnik bola”, po lepoj reči I. V. Lalića.

Izvesno, ovaj roman će dati slobodu svakom čitaocu, da ga percepira u željenom ključu: kao crnoproznu, naturalističku povest jednog nedoba; kao hroniku varoši, koja prerasta u sveopštu sliku aktuelne društvene dekadencije; kao autentičnu, ličnu povest žene u muškom svetu; najposle, kao filozofski bedeker kroz ontološka traganja.

Ne treba, ipak, izgubiti iz vida najvažniju ideju: potraga za smislenim bitisanjem je, kako to ničeovski kaže autor, borba sa čudovištima, divovima i demonima; ishod borbe je uvek neizvestan, ali se u zasluge broji svaka stopa savladane praznine.

PUBLICISTIKA

Beleške Vetona Suroia

Napisan stilom koji odiše simbolikom, Ambasador i druge jeretičke beleške Vetona Suroia (Samizdat B92, preveo Đorđe Božović) predstavlja čitavu filozofiju istorijskih i političkih promena koje su se desile na albanskim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Kao pisac koji široko posmatra i analizira njihov kontekst, Suroi ističe opasnosti političkog islamizma koje prete onima poput Kosova ili Albanije. Ako dosad nije postojao pravi uvid u odnose Albanaca i religije, Suroi ga u ovoj knjizi donosi, sa svim činjenicama i manje poznatim detaljima, kao u slučaju Al Albanija, Albanca koji je uneo zbrku u islam. Suroi pri tome uspeva ne samo da analizira, već i da izgradi narativ o istoriji, o kojoj se ovde nikada nije pisalo onako kako bi trebalo. Za ovu knjigu dobio je nagradu Ardijan Kljosi, za najbolju knjigu u oblasti publicistike u 2015. Veton Suroi rođen je 1961. u Prištini. Novinar je, publicista i pisac. Tokom 90-ih godina prošlog veka bio je istaknuta ličnost civilnog društva na Kosovu. Utemeljivač je najvećeg dnevnog lista na albanskom KOHA Ditore i nezavisne televizije KTV. Bio je jedan od političkih lidera Albanaca na Kosovu i učestvovao je u mirovnim pregovorima u Rambujeu (1999) i pregovorima o statusu Kosova u Beču (2005-2007). Srpsko izdanje njegovog romana Milijarder obajvljeno je 2015, a publicistika Zmijske noge 2016. u izdanju Samizdata B92.

K. S. D.

ZBORNICI

Narativna polifonija Janka Vujinovića

Za više od četiri decenije stvaranja, Janko Vujinović je brojnim romanima, knjigama pripovedaka, ušao u najveće hvale dostojno područje srpske književnosti. NJegov poslednji bogato razgranat i užiljen roman Knjiga o hrastu naišao je na znatnu pažnju kulturne javnosti, pa je i bio povod da se sjeseni prošle godine organizuje multidisciplinarni okrugli sto pod nazivom Književno delo Janka Vujinovića Organizovali su ga IP Filip Višnjić i Udruženje književnika Srbije i na njemu su o brojnim aspektima – od jezičko-semantičkih do književnih i dramaturških – ovog dela govorili kolege i književni kritičari.

U začetku rođena ideja da ova značajna rasprava postane sadržaj i zbornika ostvarila se, ali se i obogatila još nizom članaka, prikaza, kritika i drugih Vujinovićevih knjiga. Tako je ove godine on i izašao na bezmalo 500 strana u izdanju Filipa Višnjića, pod naslovom Narativna polifonija Janka Vujinovića. Osim izlaganja na pomenutom okruglom stolu, ova kritička retrospektiva Vujinovićevog opusa obuhvata i radove nekoliko desetina novinara, književnika i kritičara (pa i redove objavljene na ovim stranama) koji su tokom decenija analizirali njegovo delo. Zbornik je priredio dr Marko Nedić, a sadrži i dve nepotpune bibliografije, jednu o delu Janka Vujinovića i drugu o radovima o njegovom radu.

B. Andrejić

ZA DECU I OMLADINU

Slon koji leti iz Agore

Svoju novu biblioteku posvećenu knjigama za decu i omladinu – Slon koji leti, zrenjaninska Agora otvorili je romanom za decu irskog pisca Rodija Dojla Sjajno (u prevodu Igora Cvijanovića) koji je ilustrovao Kris Džadž i tinejdžerskom knjigom makedonske autorke Natali Spasove Prva ljubav u Ružičastoj ulici (u prevodu Uroša Pajića). Reč je o neobičnim i izuzetno uspešnim autorima, ne samo u svojim zemljama već i u brojnim prevodima. Izdavač najavljuje i treći naslov, pred Beogradski sajam knjiga, roman Đorđa Pisareva Pozna večera za gospodju Fibi.

Roman Prva ljubav u Ružičastoj ulici napisala je makedonska autorka Natali Spasova (1989) kao četrnaestogodišnjakinja i namenila ga svojim vršnjacima. Knjiga je već prevedena na nekoliko svetskih jezika, a u Makedoniji je ušla u lektiru za osnovnu školu. Rodi Dojl (1958) poznati je irski pisacm dobitnik Bukerove nagrade za knjigu Padi Klark ha ha ha. Napisao je deset romana za odrasle, osam za decu, sedam drama i scenarija, kao i desetine kratkih priča. Po nekoliko njegovih knjiga snimljeni su i filmovi. Za svoja dela dobio je ugledne nagrade. Sjajno je dečiji roman o Crnom Psu Depresije koji pohodi Dablin.

K. A. D.

EDUKACIJA

Sinergija glume i pisanja

Nakon deset godina uspešnog rada, Studio Centar, mesto kulturne, pre svega dramske edukacije za mlade, koje vodi glumac Nenad Radović, ove sezone proširiće ponudu programa na polje kreativnog pisanja (Studio pisanja Pisac u meni) i umetničke edukacije u različitim sferama: projekcije kultnih filmova, debate, književne večeri. Biće to prvi pokušaj (u Srbiji) sprovođenja sinergije glume i pisanja, što se već vrlo uspešno primenjuje u svetu. Mladi pisci i glumci sarađivaće baveći se stvaranjem i izvođenjem kratkih dramskih formi, dramatizaciom proznih tekstova, jedni će drugima biti publika i kritika, što se u svetu pokazalalo kao najproduktivnija motivacija u radu sa mladima. Naravno, imaće i svoje odvojene časove i zadatke gde će se fokusirati na konkretnu veštinu za koju su talentovani (glumu ili kreativno pisanje). Pored već poznatih naslova Mi deca sa stanice Zoo i Dnevnik Ane Frank, glumačke grupe pripremaće i predstave Škola po tekstu Jasminke Petrović, Znakovi pored puta prema Andrićevom delu i jedan Ex-Yu Rock mjuzikl 80-ih. Radionica Pisac u meni, pod kreativnom kontrolom mlade spisateljice Jovane Ristić, baviće se kratkom pričom, dijalozima i dramskim formama, a ideja je da polaznici dobiju i prvu šansu za objavljivanje, tj. da se najbolji radovi sakupe u zbirku koja bi bila izdata i javno promovisana. Studio pisanja nudi programe prilagođene osnovcima, kao i srednjoškolcima. Detaljnije na www.studiocentar.com.

K. J. D.

POEZIJA

Izabrane haiku pesme

Zbirka izabranih haiku pesama japanskog pesnika Macuo Bašoa (1644-1694), Oblak svetova pojavila se nedavno u izdanju beogradske IK Tanesi. U njoj je osamdeset i jedna pesma velikog majstora, koje je Hiroši Jamasaki Vukelić svrstao u četiri godišnja doba, s Novom godinom kao posebnim delom, onako kako se to obično radi u Japanu prilikom sastavljana zbirke haiku pesama. On je izabrao i preveo s japanskog po dvadeset pesama za svaki od navedenih segmenata. U okviru svakog godišnjeg doba, pesme je poređao hronološki, kako bi mogao da se prati razvoj Bašoovog stvaralaštva. Haiku majstor iz Edo perioda, ili haiku pesnik, kako ga danas zovemo, Macuo Bašo privlači veliku pažnju ne samo svojim stvaralaštvom, već i svojom izuzetnom ličnošću. Najveći je japanski klasik, a njegovu poetsko-putopisnu knjigu Uska staza ka Dalekom Severu isti izdavač je već objavio na srpskom.

Knjiga Oblak cvetova, dragocena je ne samo zbog odličnih prevoda, već i zbog kpmentara koje je Jamasaki Vukelić, kao veliki znalac, sastavio za svaku pesmu. Naslov zbirke prvi je stih pesme koju je Bašo napisao 1687, u svojoj kolibi u predgrađu japanske prestonice, odakle je pogledom mogao da obuhvati veličanstveni krov budističkog hrama u Asakusi. Ueno je još jedno mesto čuveno po trešnji i budističkom hramu, zadužbini šogunata. Efektno su korišćena dva toponima, imena svakom Japancu dobro poznatih svetilišta i izletišta.

Oblak cvetova./ Zvoni li Ueno, il Asakusi?

K. T. D.