Knjiga Danas

Do Oba i Huangpua LJubomira Simovića, Tanesi, Beograd 2016.

Savezništvo pesnika i prozaiste

LJubomir Simović, jedan od najboljih savremenih srpskih književnika, pesnik, esejista, dramski pisac i autor proznih dela, sada se čitaocima prvi put predstavlja i kao putopisac.

Ovih dana objavljena je njegova knjiga Do Oba i Huangpua, u kojoj su dva putopisa, jedan o SSSR, a drugi o Kini. Tek je objavljena, a već i ovenčana priznanjem LJubomir P. Nenadović za najbolje putopisno delo na srpskom jeziku u 2016, koje od pre dve godine dodeljuje biblioteka LJubomir Nenadović iz Valjeva.

Nevelika knjiga, od nepunih 90 stranica, inspirisana je neposrednim susretom sa dve zemlje koje su izuzetne ne samo po svojoj veličini i po broju stanovnika već i po geografskim lepotama, tradicijama i običajima raznih naroda koji žive na njihovim teritorijama. Svojim društveno-političkim sistemima čije je vreme nekad duže nekad kraće bivalo obeleženo represijama, i SSSR kojeg više nema, i Kina koja se transformisala i otvorila prema svetu, takođe su i danas izazov za svakoga ko želi da se upusti u avanturu njihovog sveukupnog poznavanja.

Zanimljivost ovih putopisa jeste i u tome što Simović, naročito tekst o Sovjetskom Savezu koji je posetio u jesen 1982 (u Kini je boravio u leto i jesen 2006), prožima i razmišljanjima i asocijacijama koji su mu se naknadno, posle završenog putovanja i priličnog hoda vremena nametnuli, i kojima još plastičnije dočarava svoje prve utiske sa putovanja. Ove kasnije intervencije nimalo ne remete stvarno vreme boravka već, naprotiv, vrlo prirodno gipko urastaju i uspešno se ulivaju u glavni tok onoga što je prošlo, dopunjujući ga i darujući mu dodatnu svežinu svevremenosti.

Putopis Ruske crkve i reke obuhvata Simovićevo putovanje i obilazak Moskve, Zagorska i odlazak u Sibir, oduvek, pa i danas jednu od najzanimljivijih oblasti u svetu koja zahvata više od deset miliona kvadratnih kilometara. Sibir je reč “kojom počinje epilog Zločina i kazne, i početak Raskoljnikovog robijanja”. Reč koja Simovića podseća na Dostojevskog koji je tu robijao, u Omsku; i na Danila Harmsa koji je, “kako se pričalo, bio zatočen u Novosibirsku, u zatvoru NKVD”. I, najzad, reč koja u našem putopiscu budi i pitanje “da li je ovuda išao i transport kojim je, u septembru 1938, Osip Mandeljštam otpremljen u etapni logor u Vladivostoku, pre nego što će biti prebačen na Kolimu”.

Približavanje neobičnih lepota Sibira ne može, dakle, proći bez njegove ledene senke – one iz starije i nove istorije u kojoj su robijali milioni ljudi, a među njima ogroman broj njih koji je često, samo zbog greha slobodnog mišljenja u autokratskim vremenima, bio proterivan kao neprijatelj. Čudesnost tog Sibira u kojem su, u vreme carskih i staljinističkih progona, zapečaćene sudbine kako velikih umetnika tako i nepreglednog niza svetu nepoznatih ljudi, a što nikoga pod tim nebeskim beskrajem ne ostavlja ravnodušnim, ne snosi međutim krivicu za zlo koje ljudi nanose jedni drugima. Ipak, saosećanja prema patnjama nevinih i oteranih u logore leda ne smeju ostati nezapisana, jer su ona dokaz da se nepravda ne zaboravlja. A onda, u sadašnjosti, u gradu Novosibirsku na obali reke Ob, čija je dužina bezmalo četiri hiljade kilometara, te emocije u pozadini setno boje rečenice putopisa dok se rekom plovi “dugo, kroz mirno i sunčano sibirsko popodne” i dočaravaju ta prostranstva pred kojima je ljudski pogled nemoćan.

Drugi putopis, Kina: Čitanje spaljenih knjiga, obuhvata trasu kretanja od Pekinga (u kojem su obavezne posete Zabranjenom gradu, Pekinškoj operi i Badalingu, delu Velikog zida na 80-ak km od Pekinga) do Šangaja i reke Huangpu, sa deltom širom od 20 kilometara, i njihovih okolina. I ovde su širina, veličina zemlje, bogatstvo različitosti kultura naroda i plemena na tako ogromnom prostoru živopisno predočeni uz mnoštvo sitnih detalja koji precizno oslikavaju ne samo doživljaj što je autoru ostao u uspomenama, već sugerišu i rutu kojom bi i čitaoca, ko zna, jednog dana mogao da krene.

Nema dobrog putopisa bez sjajnog poznavanja ogromne putopisne karte u rukama, ali one karte na kojoj nisu ucrtana samo mesta, reke, planine, već i niz bisera sveopšteg civilizacijskog iskustva, umetnosti, filozofije i nauke koji nas povezuju sa svakom daljinom ka kojoj se upućujemo. Pravo je uživanje ići sa LJubomirom Simovićem kroz SSSR i Kinu i usput se podsećati na stihove i citate, na misli ili slike niza najpoznatijih svetskih i domaćih, srpskih, umetnika bilo da su slikari, pesnici, prozni pisci, filozofi i naučnici. Svi su oni utkani u staze i puteve kojima je Simović išao, nadahnjujući ga i upućujući ga na one potajne i raskošne trezore svetske duhovnosti. Za SSSR putokazi su Mandeljštam, i Brodski, i Šolohov, i Zbignjev Herbert, i Čehov, i Dostojevski, naravno. Od slikara tu je, pre svih, Maljevič ali i slikari koje svet vrlo malo poznaje a čiji je uzlet presečen ustoličenjem socijalističkog realizma u umetnost SSSR…

Kinu, pak, približavaju Konfucije, Čuang Ce, Lao Ce, ali i Ezra Paund, Anri Mišo, kao i prevodioci i antologičari kineske poezije Miloš Crnjanski, Dragoslav Andrić, Zlatko Gorjan, Mirjana Đorđević i Ada Zečević.

U pisanju putopisa, onih koji se dugo ne zaboravljaju a često se ponovo pročitavaju, stvaraju se savezništva pesnika i prozaiste, znalca umetnosti i filozofije. U takvim se putopisima osluškuju, i u letu hvataju iskustva i razmišljanja drugih, a potom se među njima razaznaje eho sopstvenih misli. U uspešnim putopisima probijanjem kroz prošlost i tradiciju ne zanemaruje se sadašnjost: zajednički imenitelj i jednih i druge jeste prolaznost čija svetlosna brzina – nakratko zaustavljena u Lenjinovom mauzoleju ili u grobnici dinastije Ming – poručuje da je svaki započeti korak u nepoznato čist dobitak svakog čoveka. Takvi putopisi odlikuju se i stilom koji iza svoje naoko jednostavnosti krije one ljupke zamke što nam, kad se savladaju, nude vidike, tako široke i svetle, i tako omamljujuće privlačne. LJubomir Simović otvorio je nesebično takva dva vidika svojom knjigom Do Oba i Huangpua. Ostaje samo da se pred njima širom otvore oči.

Anđelka Cvijić

PRIZNANJA: Jakub Kornhauzer, jedan od ovogosišnjih dobitnika nagrade Vislava Šimborska

Rekonstrukciji sveta koji više ne postoji

Jakub Kornhauzer (1984), pesnik je, prevodilac, književni kritičar i istoričar književnosti, predavač na Jagielonjskom univerzitetu i član redakcije časopisa Literatura na švjeće. Osim stručnih knjiga Status predmeta u poeziji evropskog nadrealizma (2015) i Prljavi koncept. Antologija manifesta avangardi Srednje Evrope (2014), objavio je i knjige poezije Opasan paragraf (2007), Nejasna postojanja (2009), kao i malu knjigu pesama u prozi Fabrika kvasca (2015), za koju je nedavno dobio prestižnu nagradu Vislava Šimborska za 2016. Dela su mu prevođena na nekoliko jezika.

Najnoviju knjigu Fabrika kvasca (Drożdżownia) teško je klasifikovati, nalazi se na granici proze i poezije. NJena dela imaju zajedničku odliku – služe rekonstrukciji sveta koji više ne postoji. NJihovi junaci su poznati umetnici, ali i ljudi koji žive na periferiji Krakova, u ulicama Smolenja, Danilufka, Zamlinje… Prisutan je i svet Jevreja sa krakovskih periferija, za koji otac autora kaže da ga više nema. Ali, u Kornhauzerovim pesmama on je tu, sa svim svojim običajima, navikama, jelima… Slike koje stvara Kornhauzer bude u čitaocu čežnju za nečim što je nepovratno izgubljeno, ali i daju mogućnost za poetsko rekonstruisanje sveta.

Period kraja 19. i početka 20. veka Kornhauzera posebno interesuje, ne samo u poeziji već i slikarstvu. Otuda sličnost (ako ne i uticaj) sa ranim Bodlerom, Maksom Žakobom, Remboom… Od sedam delova knjige, četiri se nadovezuju na imena pet slikara (Haim Sutin, Kazimir Maljevič, Egon Šile, Paul Kle i Džems Ensor). Pomenuti slikari u svom opusu imaju slike kuća, a to je značajna metafora i ove zbirke. Osim slikarske inspiracije postoje i konkretne autorove impresije sa putovanja biciklom po periferiji Krakova. S jedne strane, to su kuće koje propadaju, ruševine, koje gube na materijalnosti, ali dobijaju na slikovitosti. Na toj matrici pesnik stvara savremenu viziju, meša stvarno sa fiktivnim. Jedna od tih pesama je i razgovor sa ocem (Kuća u Kvapinki).

Fabrika kvasca je stvaranje potpuno alternativne stvarnosti. Za pesnika su važne prošlost, uspomene iz detinjstva, snovi i maštanja, scene zapamćene s planinarenja, iz filmova i slika. Važno je takođe kolektivno sećanje, zasnovano, kako na iskustvu, tako i na različitim verzijama istorije. Tek na toj matrici javlja se sadašnjost. Staro izgleda realnije od sadašnjeg, omogućava slabljenje uzročno-posledične logike, dopušta jezički eksperiment.

Za tu stvarnost, naizgled napuštenu i neinteresantnu za savremenike, autor kaže da je “najbliža čoveku”, a da je savremenost „bespomoćna u odnosu na autonomnost oniričko-memoarske oblasti”.

Ovo delo odlikuju antropomorfizacija prostora i dečja mašta: Zvezde su bile mokre kao bare i nisu uopšte padale. Odlazile su rano ujutru zajedno s kloparanjem dezorijentisanih vozova (Zamlinje) Jer, kako kaže autor, „u književnosti me interesuje da stignem do tačke, u kojoj ne mogu da odvojim istinu od fikcije”.

Svet predstava, uspomena, priča koje je čuo, snova i neostvarenih planova Kornhauzer opisuje minimalističkim jezikom, škrtim rečima, sve izgleda konkretno, a istovremeno je nerealno.

LJubica Rosić

Poljak i Slovenac

Nagrada Vislava Šimborska dodeljuje se četvrti put iz Fondacije Vislave Šimborske (osnovane 2012) i treba da služi popularizaciji poezije. Prvi put nagradu dobijaju knjiga poljskog (pesnika Jakuba Kornhauzera) i prevod stranog autora (Uroš Zupan iz Slovenije).

Iz FABRIKE KVASCA

Smolenja 50

Vila je izgrađena pre sto godina. U njoj je živeo debeli rabin s porodicom. Mačke su lupale u prozore i tražile mleko. Rabinova žena nosila je periku, ispod koje su strčale žičice i perje. U ulici su rasle tri smreke, visoke i nepoverljive. Kuća je bila bleda, umela je da se čuva od sunca. Na reci su se pojavili dabrovi. Kolonije dabrova akumulirale su vodu i pokvarile precizne konstrukcije septičkih jama. Tim putem su prolazili i krezubi dečaci iz hedera (jevrejska osnovna škola, prim LJ.R), gospodin Peerbaum koji je pušio lulu i kašljao, a takođe grbavac koji je čuvao sreću mladenaca. Međutim, staru menoru (svećnjak sa sedam sveća u jednom nizu, prim LJ.R) pronašli smo mnogo kasnije, negde na dnu ormara u velikoj sobi.

Fabrika kvasca

U staroj zgradi, koja se gnezdila ispod dimnjaka, živeo je zeleni detlić, gluv k’o top. Kroz razbijeni prozor bacali smo mu hleb i mrave. Svuda se valjalo drvo, a malter je podsećao na svitke Tore. Nismo još znali da se u ruševinama kraj reke skriva mala bogomolja. Trulo lišće imalo je miris kvasca. Posmatrali smo kako vlaži vrhove naših cipela. Otac nikada nije hteo da poveruje da se detlić smeje kao čovek. Uostalom, tamo su živele i druge ptice, koje nisu bile veće od palca. Bila je jesen, a sneg je pao tek u martu.

Kuća u Kvapinki

Kroz prozore izbacuju guščje vratove! Jurimo jedan pored drugoga. Prodavac viljušaka hvata se za glavu: gurkanja i psovke, sakupljamo s trave ostatke raskuvanog krompira. U sinagogi koncert, poklopac na klaviru odsekao je nekome dva prsta – tako je bar pričao otac, kome se ne može uvek verovati. Nismo ušli unutra, jer kraj stare ciglane je utakmica četvrte lige. Ispod izbledelog zmaja na transparentu – čika K, s brkovima i megafonom, onaj koji nam je doneo jednom koverat s banknotama. Bio je debeo i spadale su mu naočare. Osim novca, poklonio mi je i zlatni lančić s priveskom jarac. Upravo tada otac je konstatovao da Jevreja više nema. Čika K. mu je nešto odgovorio, ali na jidišu, svi smo jeli jaja i maces s pekmezom.

Crni kvadrat na beloj osnovi II (Maljevič)

Mogu da biram: šešir, emajlirani lonac ili sviralu iz Bugarske. Automobil se zaustavlja ispred radnje, u prtljažniku gomila motornih testera. Čovek s cipelama klovna, malog rasta, hvali robu. Drugi svira na harmonici, smeje se, ništa ne čujem. Sviraju na raznim instrumentima, čitav narodni orkestar. Prolaznici nemaju na nogama cipele, neko baca kofer u reku. U automobilu je vrelo, testere ne spadaju, maramica briše znoj i vreme. Obilazim stazu (čujem zavijanje pasa, skretanje tamo nije dozvoljeno). Gde je drvena sinagoga? Kupujem higijenske maramice, papir se lepi za čelo, bicikl stoji kraj radnje.

(Kazimir Maljevič, ruski slikar i teoretičar umetnosti, pionir geometrijske apstraktne forme, 1878-1935)

PRONAĐENI U PREVODU

Ljudima koji ne prihvataju poraz humanizma

Roman Entre Orient et Occident (Između Istoka i Zapada) autora Dragana Kotarca, pojavio se s proleća ove godine u Francuskoj, u izdanju Noemamundi. Prve kritike čitalačke publike su pozitivne, i na sadržaj, i na jezički stil. Priča vodi od požeške kotline i okolnih brda pa do francuskih gradova i sela, a ispunjena je susretima, životnim sudbinama, utiscima o ljudima susretanim na tom putu. Početak je od dedinih ratnih priča sa Solunskog fronta, iz kojih se rodila ljubav za Francusku, pa do današnje, sve teže borbe za mesto pod nebeskom kapom, kako na Balkanu tako i u Francuskoj. Kroz humanitarnu angažovanost sa francuskim prijateljima, pripovest se vraća u rodni kraj, uz teške ljudske sudbine, iskrivljene, ili prekinute ljudske puteve, patnju, beznađe, pa opet na Zapad, a na Zapadu ništa novo, ili bar tako izgleda. Ali onaj koga put vodi malo dalje od neonskih lampi, nailazi na drugu sliku, druge priče… I ovde se za treptaj oka čovek nađe na marginama francuskog društva, izbačen na sporedni kolosek koji vodi u beznađe, direktno, brzo, bez usputnih stanica. Prema mišljenju autora, “francusko društvo, kao i mnoga druga, nije našlo adekvatan odgovor da bi se odbranilo od liberalne globalizacije, a ona ne mari za ljudske norme, humanost, ne vidi ljudsku patnju, ne poznaje grižu savesti, pušta niz vodu na hiljade građana po receptu nehumanog globalizma”. Ipak, u romanu upoznajemo ljude koji ne prihvataju poraz humanizma, koji se bore da humanost ne bude izbrisana iz repertoara ljudskih vrednosti.

Dragan Kotarac rođen je u Požegi. Veći deo svog životnog puta proveo je u Francuskoj. Po zanimanju je profesor, angažovan u humanitarnoj organizaciji Secours Populaire Francais, sekretar dijaspore Srbije u Južnoj Francuskoj. Objavio je niz članaka u francuskoj i švajcarskoj štampi. Ovo mu je prvi roman. U toku je prevod na srpski jezik.

M. S.

EDUKACIJA

Sinergija glume i pisanja

Nakon deset godina uspešnog rada, Studio Centar, mesto kulturne, pre svega dramske edukacije za mlade, koje vodi glumac Nenad Radović, ove sezone proširiće ponudu programa na polje kreativnog pisanja (Studio pisanja Pisac u meni) i umetničke edukacije u različitim sferama: projekcije kultnih filmova, debate, književne večeri. Biće to prvi pokušaj (u Srbiji) sprovođenja sinergije glume i pisanja, što se već vrlo uspešno primenjuje u svetu. Mladi pisci i glumci sarađivaće baveći se stvaranjem i izvođenjem kratkih dramskih formi, dramatizaciom proznih tekstova, jedni će drugima biti publika i kritika, što se u svetu pokazalalo kao najproduktivnija motivacija u radu sa mladima. Naravno, imaće i svoje odvojene časove i zadatke gde će se fokusirati na konkretnu veštinu za koju su talentovani (glumu ili kreativno pisanje). Pored već poznatih naslova Mi deca sa stanice Zoo i Dnevnik Ane Frank, glumačke grupe pripremaće i predstave Škola po tekstu Jasminke Petrović, Znakovi pored puta prema Andrićevom delu i jedan Ex-Yu Rock mjuzikl 80-ih. Radionica Pisac u meni, pod kreativnom kontrolom mlade spisateljice Jovane Ristić, baviće se kratkom pričom, dijalozima i dramskim formama, a ideja je da polaznici dobiju i prvu šansu za objavljivanje, tj. da se najbolji radovi sakupe u zbirku koja bi bila izdata i javno promovisana. Studio pisanja nudi programe prilagođene osnovcima, kao i srednjoškolcima. Detaljnije na www.studiocentar.com.

K. J. D.

SAJMOVI

Evro Book u Moskvi

Izdavačka kuća Evro Book iz Beograda i ove godine jedini je samostalni izlagač iz Srbije na Međunarodnom sajmu knjiga u Moskvi. Štand ove kuće, koja godinama održava dobre odnose sa izdavačima iz Rusije, ponovo je okupio veliki broj građana Moskve, izdavača iz Rusije, kao i ostalih istočnoevropskih i azijskih zemalja. Osim predstavljanja na Sajmu u Moskvi, glavni cilj beogradskog izdavača je prodaja autorskih prava na knjige srpskih autora i ilustratora, koja su već prodata u više od 20 zemalja sveta. Ove godine dogovoreno je potpisivanje novih ugovora sa izdavačima iz Rusije, a Evro Book ističe da će knjige iz edicije Zaboravljene priče, kao i Bebin spomenar uskoro biti objavljene i u Jermeniji. Posebnu pažnju posetilaca Sajma privlači dvojezična monografija Srbija i Rusija u Velikom ratu Dušana Babca, zbog koje se mnogi duže zadržavaju na štandu izdavačke kuće Evro Book.

Međunarodni sajam knjiga u Moskvi 29. put je održan ove godine od 7. do 11. septembra. Učestvovalo je oko 500 izdavačkih kuća iz 35 zemalja, uključujući Srbiju. Počasni gost ove godine bila je Grčka.

K. E. D.

ISTORIOGRAFIJA

Tri milenijuma tajnih službi

Uzbudljiv prikaz istorije tajnih službi tokom tri hiljade godina, od faraona do NSA, Istorija tajnih službi Volfganga Krigera, pojavila se ovih dana u izdanju beogradske Lagune.

Uloga špijuna na terenu iz doba Aleksandra Velikog teško se može svesti na zajednički imenilac sa radom savremenih obaveštajaca, koji se oslanjaju na satelite i kompjutere. Ali osnovni principi politike, a u izvesnom smislu čak i vojnog delovanja u visoko razvijenim antičkim državama ipak se sasvim mogu uporediti s onima u savremenom dobu. Nepoverenje i osećaj ugroženosti od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja – bilo da njihovo postojanje predstavlja nepobitnu realnost ili puki proizvod političke paranoje – osnovne su konstante državne vlasti. Potreba da se potencijalni protivnik špijunira kako bi se doznale njegove namere, planovi i sposobnosti i da bi na njih moglo da se reaguje pre nego što on s tim računa, neposredno proizilazi iz takve vrste nesigurnosti. Na toj političko-psihološkoj podlozi nicale su i rasle tajne službe i špijuni u svim epohama. Volfgang Kriger u svojoj knjizi nudi stručan i zanimljiv pregled ove velike teme svetske istorije.

K. L. D.

OKSIMORON

O čoveku bez osobina

Zbornik LJudi bez osobina, koji čine ga najuspeliji radovi pristigli na regionalni konkurs sa temom čovek bez osobina, objavilo je nedavno Udruženje Oksimoron. Književno polaziše bio je istoimeni Muzilov roman. Bio je to treći konkurs u okviru projekta Preispitivanja – prvi je organizovan 2014, na temu preobražaj, dok je tema prošlogodišnjeg bila stranac. Kroz dvadeset šest priloga (dvadeset pet priča i jedan esej) zbornika LJudi bez osobina autori su, na književno ubedljiv i samosvojan način, tematizovali, preispitivali, uobličavali temu konkursa. U zborniku se nalaze priče Ispovijed Dee Paljević, X89AS37 Dunje Obajdin, Samica Andree Žigić Dolenec, Čovjek koji je zaboravio umrijeti Vedrana Volarića, Na pravom mestu, u pravo vreme Aleksandra Petrovića, Imitator Tamare Lujak, Crtač priča Ervina Mujabašića, Svetište Nevenke Pupek, Pero Mirjane Kiževski, Čovek kao ja Mihajla Palića, Dijagnoza: b. o. Marte Glowatzky Novosel, Statistička greška Miloša Jarakovića, Čovek sa instinktom preživljavanja Vitomira Ćurčina, Čovjek bez osobina Maje Krilić, Brutto cane Stevana Šarčevića, Bilješka o pizdcu Denisa Giljevića, Jean Pierre Marina Pelaića, Lucky strike za čoveka bez osobina Danijela Aproa, Suputnik Petra Ćorića, Čovek bez osobina ili kako promeniti sebe Ružice Borišev, Zarijino samotno i klecavo vreme Stamena Milovanovića, Biram, dakle jesam Lukrecije Perišić, Oličenje Jelene Kerkez, Anastasion Bojane Nikoletić i Kleka Katarine Kukuruzović, kao i esej O naučnom optimiznu i trudnoj smrti Arnele Fazlić. Projekat Preispitivanja nastavlja se i naredne godine, sa novom temom.

K. O. D.