Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

ZABORAVU UPRKOS

Potemkinovi potomci

U svojoj, čitaocima dobro poznatoj biblioteci Lađa, izdavačka kuća Gradac iz Čačka objavila je knjigu novinara, književnika, književnog i filmskog kritičara Milana Vlajčića, pod upozoravajućim naslovom Potemkinovi potomci. Za sve koji prate savremenu srpsku kulturnu scenu i dobro je poznaju, ali o njoj čitaju i Vlajčićeve tekstove koje godinama predano ispisuje u dnevnim novinama i svojim knjigama, ili o njoj govori na književnim tribinama ili u radio i televizijskim emisijama, ovaj je naslov ne samo istinit već i tužno adekvatan.

Priču o Potemkinu znaju već i vrapci na grani, smeštena je u prošlost, ali malo je onih koji razmišljaju o tome koliko je Potemkinovih potomaka u svetu; u našoj zemlji, na žalost, teško ih je prebrojati i prepoznati jer su njihove prevarantske konstrukcije zgusnuto premrežile čitav politički i privredni život, reperkutujući se poražavajuće na kulturu. Milan Vlajčić i ovom knjigom razbija same temelje onoga što zidaju Potemkinovi potomci, pokušavajući da skrene pažnju svima na neuka, nepismena licemerna glancanja krhkih fasadnih tvorevina iza kojih leži naša razrušena kulturna scena, ali i da podseti na prave vrednosti koje u gomili bezvrednih stvari oko sebe nenamerno zaboravljamo.

Vlajčićeva zbirka Potemkinovi potomci sazdana je od eseja i komentara o savremenoj kulturi u vremenu od 2014. do 2016. Ma koliko laskali sebi da nas sećanje na te samo dve godine nije zavaralo i da dobro znamo sve što se u tom periodu zbilo, bićemo zapanjeni do koje mere smo bili zatrpavani trešom koji nam se u toj našoj savremenoj kulturi nameće, bukvalno vređajući našu inteligenciju. A koji, opet na nesreću, uspeva da svoje pipke nesmetano širi i truje milje srpske kulture. U kratkom uvodu Vlajčić kaže da su Potemkinovi potomci doslovni i organski nastavak njegove prethodne knjige Pogled iz ogledala koja je, takođe u izdanju Gradca, doživela već dva izdanja. Ovdašnje kulturne prilike i neprilike neprekidno se suočavaju sa stamenim zidom nepostojanja konzistentnije kulturne politike, piše autor u uvodu, napominjući da iako se ipak pojavljuju nove knjige, pozorišne predstave, filmovi… „to je sve na nivou incidenta u društvu koje, sudeći po sve manjim sredstvima neophodnim da se autentična kultura ne bi utopila pod talasima populističke i tabloidne zabave, sve manje mari za sve što se izdiže iznad osrednjosti“.

Eseji i komentari Milana Vlajčića koji su sabrani u zbirci Potemkinovi potomci predstavljaju hroniku ovdašnje izmučene kulture i sve nas opominju. Oni su, međutim, zalog za onaj autentični entuzijazam pravih kulturnih poslenika koji – iako „živimo u vremenu olakog zaborava i krhkog pamćenja“ – još nije ugašen i koji će, za nadati se, ipak srušiti ono što su na prevarama podigli Potemkinovi potomci.

A. Cvijić

******************************************************************

ANALIZA

Čovek koji spaja generacije i kulture

Volt Dizni jedan je od najkreativnijih autora 20. veka koji je stvorio jedan singularni univerzum imaginacije. Kao malo klasika filma on je revolucionirao crtane (animirane) filmove i sineastičko pripovedanje. Dizni i danas spaja generacije i kulture.

Prva sveska opsežne serije albuma koje su dosad o Diznijevoj umetnosti animiranih filmova objavljeni, Volt Dizni filmski arhiv: Animirani filmovi 1921-1968. (Daniel Kotzhenschulte: Das Walt Disney Filmarchiv. Die Animationsfilme 1921-1968, Taschen Verlag 2016) sakuplja na jednom mestu 1.500 slika i eseja uglednih poznavalaca Diznijevog dela iz vremena zlatnog doba crtanih filmova. Ova knjiga prati Diznijev razvoj od početaka nemih filmova preko Pepeljuge i sedam patuljaka 1937. sve do Knjige o džungli iz 1967. godine.

Nakon iscrpnih ispitivanja u arhivu Diznijeve kompanije (Walt Disney Company), kao i u privatnim zbirkama, priređivač Danijel Kotenšulte izabrao je za ovu knjigu čitavu seriju retkih i precioznih primera takozvane Animation Art sa legendarnim filmskim scenama, kao i protokole sa sednica kreativnog Diznijevog tima koji omogućuje uvid u rad Diznijevog studija. Pinokio, Fantazija, Džumbo, Bambi, Pepeljuga, Petar Pan, Suzi i 101 Dalmatinac – svakome od ovih klasika posvećeno je jedno poglavlje. Pored njih predstavljeno je i dokumentovano i drugo manje poznato drago kamenje, kao i eksperimentalni filmovi i nedovršeni projekt o Dejvidu Kroketu.

Priloge su pisali Dizni-specijalisti kao što su Leonard Maltin, Dejv Smit, Čarls Solomon, J. B. Kaufman, Rasel Merit i Brajan Sibli, kao i kreativni saradnici iza kulisa, animatori i dizajneri koji su Diznijevom stilu dali neizbrisivi pečat, kao što su Albert Harter, Gustaf Tengren, Kej Nielsen, Karl Barks, Meri Bler, Silvija Holand, Tajrus Vong, Ken Anderson, Ejvind Erl i Wolt Peregoj.

Ko se Diznijevim kosmosom bude bavio, ubuduće će sa korišću imati rašta da poteže za ovom prvorazrednom referencijalnom knjigom o geniju imaginacije koji je decu ovoga sveta činio i čini srećnijom.

Z. Andrić

 ***********************************************************************

ISTORIJSKA DRAMA

Predivne priče sa portugalskog sela

Porodična saga koja obuhvata gotovo čitav 20. vek u Portugaliji, uključujući i karanfil revoluciju 1974, kada je posle četiri decenije srušena diktatura i uspostavljen demokratski sistem u zemlji, tema je romana Stoleće u Alentežu Žozea Saramaga, koji se nedavno pojavio u izdanju Lagune, u prevodu Tatjane Manojlović. Duboko ličan, roman objavljen 1980, prvo je Saramagovo delo s piščevim prepoznatljivim rukopisom, blistavim stilom koji zanemaruje pravopisne norme i specifičnim glasom i humorom koji uzdižu njegove romane do najviših ostvarenja savremene svetske književnosti. „Iz poglavlja u poglavlje ređaju se u ovom romanu predivne priče sa portugalskog sela, o kojima povremeno pisac kao da ćaska sa čitaocem, što će u kasnijim romanima postati zaštitni znak njegovog pripovedačkog postupka“, zabeležio je svojevremeno Bob Korbet o ovom romanu.

Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem. Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama.

K. L. D.

 **********************************************************************

KRATKA PROZA

Nešto somborsko, a vanvremensko

Prva knjiga Duška P. Sekulića, naslovljena Blogov kolac, pojavila se nedavno u izdanju somborske Gradske biblioteke Karlo Bijelicki. Reč je o četrdesetak priča objavljivanim u minule tri godine na somborskom portalu So info. „U peru Duška Sekulića iskričavo i vrcavo izviru čitavi naramci reči kojima opisuje ljude i događaje, tražeći nešto somborsko, a vanvremensko. Udahnjuje rečima život ulicama, istoriji grada Ravangrada koji još uvek miriše na Veljka, Isidoru, Lazu, Milana… ali i na nove generacije lica koja postaju arhitektura ovog novog Sombora. Otvorenim sarkazmom često, ali i skrivenim iglicama, Sekulić gađa svoje mete koje su vidljive oku pažljivog posmatrača. Opšta mesta ljudskog bitisanja pronalazimo i u Somboru, ali ima tu i nečega samosvojstvenog, autentičnog, koje pisac bloga otkriva najčešće kroz pitanja. Silna zapitanost, u stvari, daje odgovore pre nego što oni postanu pitanje u čitaočevom poimanju. Čini se da je sve savršeno jasno. Toliko, da su pitanja samo retorička i upitnik naglašava tu opšteljudsku potrebu da gradu u kome živi i radi, podari deo tog tananog tkanja, koje ko pletilja ona stara postaje neraskidiva veza za ceo život“, beleži, između ostalog, o knjizi dr Milanke Stantić.

Sekulić (Sombor, 1977) široj javnosti postao je poznat 2013, kao pobednik 80. ciklusa popularnog kviza Slagalica na RTS.

Đ. K.

 ***********************************************************************

KRATKA PROZA

Prvi deo dvotomne antologije

Antologija savremene slovačke priče, Crna boja radosti, nedavno se pojavila u izdanju zrenjaninske Agore, u prevodu Mihala Harpanja (Kisač, 1944).

Oksimoronski naslovljena, Crna boja radosti predstavlja dvadeset dva slovačka pisca sa dvadeset jednom pričom iz druge polovine 20. veka. Od Jaroslave Blaškove, preko Jana Johanidesa, Vincenta Šikule, Rudolfa Slobode, Alte Vašove, Stanislava Rakusa, Petera Jaroša, Ladislava Baleka, Pavela Hruza, Pavela Vilikovskog, Milana Zelinke, Ivana Habaja, Martina Butore, Dušana Dušeka, Dušana Mitane, Jozefa Puškaša, Milke Zimkove, Jane Juranjove, Andreja Ferka, Igora Otčenaša, sve do Petera Pišćaneka i Dušana Taragela, ova knjiga je uvod u za nas još uvek neotkriven svet kratke savremene slovačke proze. Stvaralaštvo odabranih pisaca posebno je obeleženo preplitanjem njihovih poetika sa društvenim okolnostima u kojima su stvarali. Tako su političke stege u Čehoslovačkoj ali i oslobađanje od njih duboko utisnute u samo jezgro svake od ponuđenih priča. Zamišljena kao prvi deo dvotomnog antologijskog izbora, Crna boja radosti pored neosporne literarne vrednosti ima i druge kvalitete, s obzirom da je namera njenog sastavljača i prevodioca, Mihala Harpanja bila da objedini strujanja koja se mimoilaze ali sabrana formiraju šarenolik mozaik što na najbolji način oslikava razvoj ne samo novije slovačke priče, već i jedne kulture prikazane u prelomnim trenucima a otelovljene u jeziku postmoderne naracije. U tom smislu, ona je prvi pouzdan putokaz ka savremenom slovačkom proznom stvaralaštvu kraće forme.

K. A. D.

 *************************************************************************

POEZIJA

Ana Ristović na makedinskom

Nedavno je u uglednoj izdavačkoj kući Antolog iz Skopja objavljena zbirka izabranih pesama Ane Ristović P.S., u prevodu na makedonski jezik. Prevodilac pesama je pesnik Nikola Madžirov, a knjiga obuhvata izbor iz šest pesnikinjinih zbirki. Osim na makedonski jezik, knjige Ane Ristović prevedene su dosad na nemački, slovački, slovenački i mađarski jezik, a uskoro će biti objavljena i knjiga izabranih pesama na engleskom jeziku.

K. D.