Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

KRATKI ZAPISI

Autor koji je proširio horizonte aforistike

Aleksandar Baljak nije samo jedan od najboljih srpskih i evropskih savremenih satiričara, nego je, bez bilo kakve sumnje, u najužem krugu najboljih autora, počev od oca aforistike grčkog lekara Hipokrata do današnjih dana. Baljkovi Zidovi na horizontu (Arhipelag, Beograd 2016) verovatno je najsadržajnija, najmudrija, najoriginalnija i najostvarenija knjiga kratkih zapisa.

Postoje ljudi koji smatraju da knjige aforizama, zato što je aforizam kratka književna forma, nastaju brzo i lako. Razuverićemo ih na primeru knjige Aleksandra Baljka Zidovi na horizontu koja je nastajala punih devet godina. Za pomenuto vreme od nepune decenije neki naši poznati romanopisci napišu i desetak romana. Ako znamo da Baljak, po priznanju u jednom intervjuu, dnevno napiše dvadeset do trideset aforizama, dolazimo do zaključka da je za devet godina napisao neverovatnih 80 hiljada aforizama, a u knjigu je uvrstio 2.700, što čini tek oko tri posto stvorenog, odnosno u knjigu je ušao tek jedan dnevno napisani aforizam.

Baljak svakom aforizmu pristupa kao romanu. Samo što je za njega, da citiram ruskog autora Mihaila Genina, „aforizam roman iz koga je izbačeno sve nepotrebno“. Baljkov rad na rečenici liči na klesanje umetničke figure od cele planine. Ne samo da brižljivo oblikuje rečenice već i svaku reč u njima. Autor ponekad, verovali ili ne, na aforizmu radi i više godina. Zapiše misao, a onda je danima i sedmicama brusi, doteruje, popravlja, ostavi je, a onda joj se, zreliji, vrati posle nekoliko godina i tek tada je konačno uobliči i odluči da objavi. Nema kod Baljka, da se izrazim fudbalskim rečnikom, aforizama na prvu loptu, nego je svaki zaista dribling duha na malom prostoru.

Nekad vredi pročitati roman, ili neku drugu knjigu, zbog samo jedne blistave misli, a u knjizi Zidovi na horizontu nalaze se stotine takvih jarkih rečenica. U nekim knjigama teško je pronaći dobar aforizam, a u ovoj knjizi nemoguće je pronaći loš. Sentence iz ove knjige slične su Baljkovim najboljim aforizmima, a različite od svih drugih aforističara. Baljkove maksime od reči traže maksimum, a od pisca i više. Baljkovi aforizmi su kompleksni, alegorični, višeslojni, ali nisu hermetični ni apstraktni. Tematski su raznovrsni, a konzistentni. Leksički su bogati, značenjski razuđeni i stvaralački inventivni. NJegovi aforizmi proizvode misaonu senzaciju, emituju simboličke pouke, ozaruju čitaoca i čine ga imunijim na negativne spoljne uticaje. Snaga i lepota autorove reči je u metaforičnom humoru. Misli koje Baljak zapisuje nisu samo zrna razuma, već sadrže i pregršt emocija – diraju i u mozak, i u srce, i u stomak. Zbog ovakvih knjiga koje napišu najbolji pisci – i čitaoci postaju bolji. Jedno je sigurno, knjiga Zidovi na horizontu proširila je horizonte srpske i svetske aforistike.

Osim što ova knjiga sadrži, dosad, najviše aforizama, odlikuje se veoma širokim krugom tema (mentalitet našeg naroda, ratovi, istorija, političari, stranke, izbori, vođa, policija, kriminal, pravosuđe, siromaštvo, kriza, život u metropoli, zdravstvo, školstvo, mediji, književnost, sport…), raznovrsnim stilskim postupcima, velikim uzletima duha, suštastvenim, britkim i veoma duhovitim mislima. Baljak je ovom knjigom učinio nešto najteže – nadmašio je Aleksandra Baljka.

On je u aforistiku uneo i jednu suštinsku inovaciju, da se aforizmi svrstaju tematski i da se unutar svakog bloka nađe najprikladnije mesto svakom aforizmu. To je izuzetno zahtevan i dugotrajan posao, možda sličan onom kad forenzičari u bazi podataka traže identične papilarne linije. Ali takav postupak knjizi daje dodatni kvalitet i omogućava da se zbirka aforizama čita kao knjiga priča ili roman. Kao u savršenom pazlu ili mozaiku autor je svakoj rečenici pronašao idealno mesto i uklopio je u celinu.

Baljak je svojim celokupnim radom oplemenio aforizam, vratio mu sjaj i uzdigao ga u rang cenjene književne vrste. Istorija srpske aforistike pisaće se do i od Aleksandra Baljka. Aforizmi su ga učinili poznatim, a on im je uzvratio istom merom. Svojom pojavom na satiričarskoj sceni uticao je i na od sebe mlađe i na starije autore. Nastavljač je najboljeg u tradiciji srpskog satiričnog aforizma koju su inaugurisali i trasirali – lucidni Brana Crnčević, filozofski nastrojeni Pavle Kovačević i britki Rastko Zakić, u prvom redu, a zatim i sarkastični Vladimir Bulatović Vib, mudri i dobronamerni Dušan Radović, te lirski Milovan Vitezović. U odnosu na danas aktivne kolege, da parafraziram jednog književnog kritičara, Baljak je za zamah krila ispred aforističarskog jata.

Moramo istaći da je Baljak sve ove decenije ostao veran aforizmu i da nije zapostavio ovaj oblik književnog iskaza ili prestao potpuno da piše. Nije dozvolio da padne pod uticaj one škole mišljenja koja potcenjuje najkraću književnu formu. Naprotiv, Baljak je svojim uredničkim radom u Studentu, Književnoj reči, Ninu, Dangi, Beogradskim novinama, Večernjim novostima i drugim časopisima i novinama izuzetno mnogo doprineo većoj čitanosti, boljem razumevanju, afirmaciji i popularizaciji aforistike, kao i njenom kritičkom vrednovanju. Ponekad mu zameraju da je prestrog u ocenjivanju drugih, pri čemu se zaboravlja da je najstroži prema sebi.

Veoma važno je da istaknemo da je život Aleksandra Baljka u saglasju s njegovim književnim delom koje odlikuju poštenje, moralnost, hrabrost, iskrenost, doslednost, nepotkupljivost, otvorenost i solidarnost. NJegovo stvaralaštvo pretapa se i prožima s njegovim životnim načelima, a njegov egzistencijalni stav ugrađen je u svaki redak koji je ispisao. O Baljku je upravo zato nezahvalno pisati, jer sve što se se napiše bledo je u odnosu na to što on stvara. Baljka treba, naravno, tumačiti, ali ga treba pod jedan – čitati, pod dva – čitati, i pod tri – pročitati od početka do kraja.

Aleksandar Čotrić

 ******************************************************************

VOJNA ISTORIJA

Avijatika u Palanci

Odlukom Vrhovne komande Srbije, nevelika pomoravska varoš Palanka (danas Smederevska Palanka) postala je, u godinama uoči Prvog svetskog rata centar srpske avijatike. Po naređenju generala Radomira Putnika, prvi školovani vazduhoplovac Srbije, major Kosta Miletić izabrao je ovu lokaciju za izgradnju piste, depoa, hangara i pratećih objekata koji bi bili u službi vazduhoplovnih oružanih snaga Srbije. Planirani radovi nisu do kraja izvedeni ali je Palanka postala značajan toponim srpskog vazduhoplovstva na početku Prvog svetskog rata.

Posebno poglavlje u priči o Palanci i avijatici je dolazak elitne francuske vazduhoplovne jedinice u ovaj grad. Novembra 1914. kad je već bilo potpuno jasno da je u toku svetski sukob pogubnih razmera, srpska vrhovna komanda je uputila molbu Vladi Republike Francuske da dodeli pomoć srpskoj avijatici. I Francuska je uputila u Srbiju, tačnije u Palanku, eskadrilu potpuno novih aviona MF99S (Moris Ferman 99 Srbija), grupu vrhunskih pilota, izviđača, mehaničara, fotografa, lekara, vozača… Eskadrila je krenula marta 1915. brodom iz Marseja i stigla do Soluna, a zatim vozom u Srbiju do Palanke. Francuzi su ostali u Pomoravlju do kraja 1916, odnosno do vojnog sloma Srbije. Francuski vazduhoplovni oficiri i vojnici povlačili su se, kao i srpska vojska, pešice preko Albanije.

Na čelu francuske ekspedicije bio je major Rože Vitra. U arhivama i sve bleđim sećanjima ostala su imena još dvadesetak francuskih vazduhoplovaca u Palanci. Ostale su fotografije, službena prepiska i druga dokumenta koja je na svetlost dana izvukao publicista Predrag Torbica u knjizi Eskadrila MF99C u Palanci (Starprint plus, Smed. Palanka 2016). Koliko je Palanka u to vreme bila ozbiljan vazduhoplovni centar pokazuje i podatak da su Francuzi u ovom gradu sklopili osam aviona tipa Moris Ferman 11 šort horn.

Autor publikacije o srpskoj avijatici u Palanci sa žaljenjem piše da su materijalni tragovi događanja o kojima govori uglavnom nestali, jer je hangar izgrađen početkom veka srušen 1983. i prodat u staro gvožđe. Svojom knjigom Predrag Torbica želi da spreči da kompletna istorija o avijatici u Palanci ode u staro gvožđe.

N. D.

 **************************************************************

TWIIT KUVANJE

Recepti za razmišljanje

Kaži mi šta jedeš da ti kažem ko si, kuša nas Slobodan J. Ž. Stojićević, novinar i pisac, u svojoj najnovijoj knjizi Prvi srpski twiit kuvar u izdanju Službenog glasnika. Pa, ne sačekavši odgovor, zaključuje da smo, sudeći po tome šta sada jede Srbija, niko i ništa, jer umesto proje naručujemo picu, umesto glave u škembetu giros, umesto pijane svinjske kolenice hot-dog. Suština leži u našem zaboravu, i zato je Stojićević odlučio da uredi Prvi srpski twiit kuvar u nadi da naša nepca još predački reaguju na pomen pite od kupusa, mama-Jelinih ćufti od pasulja, janije od koprive, zeljanika, starinskog somuna od celog zrna, gurabija… Stvar je samo u tome da se prisetimo, i začas eto tih jela na našem stolu.

Stojićevićev twiit kuvar knjiga je za sladokusce. Posluživši se tviterom, čedom IT industrije koje ograničava pisca na 140 slova, spremio nam je 67 recepata iz naše baštine. Jednostavna, ukusna, laka za pravljenje – od predjela i čorbi, do glavnih jela, salata, dodataka i poslastica. Čak je za otvaranje apetita i pesmicu spevao: „Pečeni šećerac, tučeni prebranac, secavac / i tandara-mandara, cicvara i popara / i čorbica tamburica. / Sve to vrca kad se čalabrca“.

O tome kako su nastali, recepti su dopričani zgodama iz dremljive ali i budne istorije, pa su u te sage ušli junaci iz drevnog do doba hajduka, četnika, partizana, ali i ljudi slavnih imena kao što su Branislav Nušić, Čiča Ilija Stanojević, Vladimir Bulatović Vib, Zuko DŽumhur. Po mnogima od njih smišljena su, i kulinarskom maštom slasno obogaćena mnoga srpska jela kao što su partizanska mućkalica, Karađorđev utučeni prebranac ili papula, Hajduk Stankove prokule, Titova zapekanka, Vibova salata od ništa, Salata trkalica ali i duhovnički skroman a prste da poližeš Hilandarski krompir.

Jela u Prvom srpskom twiit kuvaru ne mogu se jesti tek tako; da bi se u njima potpuno uživalo potrebna je i prijatna atmosfera, a Stojićević za nju preporučuje muziku, klasičnu i narodnu, kako ko voli, ali ona mora biti vrhunska. Tako belmuž traži Bumbarov let Rimski-Korsakova, gurabije se sjajno slažu sa Enrikom Karuzom, a na muzičkom jelovniku su još i Mila moja Kata Cicvarića, Konjuh planinom DŽonija Štulića, Mesečina Kloda Debisija ali i pojanje Pavla Aksentijevića.

Slobodan Stojićević Prvi srpski twiit kuvar napisao je za sve koji uživaju u finom jelu i umilnom zvuku, a i sam se pokazao kao vešt kulinar. Uz brojne začine knjigu je zamešao izvornom reči, i podario joj ukus i aromu bezvremenosti. Za naraštaje tviteraša to može biti, nada se, čarobna pilula da uz Prvi srpski twiit kuvar postanu radoznali, osmele se i u restoranu zatraže kačamak sa sirom ili mlekom, pečenu jabuku iz rerne, poparu. A možda da sami pokušaju da ta jela spreme, pa pozovu prijatelje da ih zajedno probaju. Stojićevićevi recepti za razmišljanje, koje je crtežima opremio Kosta Milovanović, svemu ovome služe.

A. Cvijić

 ********************************************************

BIĆE ILI NIŠTA

Istraživanja Samjuela Beketa i Helderlina

Samjuel Beket visoko je cenio delo Fridriha Helderlina. Diter Henrih, jedan od najprofilisanijih nemačkih filozofa, u knjizi Biće ili ništa: Istraživanja Samjuela Beketa i Helderlina (Dieter Henrich: Sein oder Nichts. Erkundungen um Samuel Beckett und H�lderln, C. H. Beck 2016) spaja dva različita puta kroz analizu dvaju dela ujedinjenih kroz filozofsku refleksiju. Beketov odnos prema Helderlinu sasvim je drugačiji, recimo, od onoga koji je u 20. veku bio između Štefana Georgea i Martina Hajdegera. Kako valja razumeti osnovne pojmove bića i ničega? Pitanje geneze njihovog značenja je centralno za filozofsko razumevanje ljudskog razmišljanja. Od ranih vremena grčke filozofije ti su pojmovi bili tamni i neprozirni. Već dva stoleća oni su izrasli u centralne pojmove – u mišljenju od Hegela do Hajdegera i počev od iskustva kojim se ništa smatra osnovom moderne. Na osnovama tog problema razvija Diter Henrih svoju sopstvenu poziciju.

Pojavom Helderlinovog dela u izdanju koje je pripremio Norbert fon Helingrat, pre više od 100 godina, otpočela je raširena recepcija Helderlinovg dela u Evropi. Posebno je pozna lirika Fridriha Helderlina postigla svetsku slavu i literarno-istorijsku valorizaciju kao filozofski i poetološki signum hermetičnog ali i kao nepatvorerni izraz originalnog i autentičnog.

Georg Trakl, Rajner Marija Rilke ili Paul Celan primili su Helderinove himne u svetlosti tumačenja Štefana Georgea i Hajdegra, koji su se njime intenzivno bavili. U centru je stajala produktivna recepcija pesničkog entuzijazma i Pindarovih formi u preobraženom i otuđenom bivstvu Nemačke.

Filozof i tumač Helderlina, Diter Henrih koncentriše se na dihotomijski par Biće i Ništa u delima Beketa i Helderlina. Pri tome je iznenađujuća činjenica da Beket nije naprosto moderni poznavalac Helderlina, već da poznaje i njegove filozofske početke posvećene ontološkim pitanjima, o kojime je Henrih pre trideset godina, u okviru jednog istraživačkog projekta o nastanku idealističke filozofije, duboko zaronio. Sa intelektualnom oštrinom i briljantnom filozofskom analitičnošću Henrih se koristi tekstualnim univerzumom Helderlina i osvetljava, u bočnim pogledima, interesantna mesta Beketovog pogrešnog tumačenja Helderlinovih pesama. Grandiozna studija koja iziskuje minuciozno poznavanje i Helderlinovog i Beketovog dela.

Z. Andrić

 ************************************************************

SLIKE IZ ŽIVOTA

Bez ulepšavanja

Nova zbirka priča LJiljane Đurđić Silva Jugoslovenka nedavno se pojavila u izdanju zrenjaninske Agore. „Izmišljanje svetova i ljudi meni ne pomaže“, piše LJiljana Đurđić, jedan od najjačih glasova savremene srpske proze. U njenoj novoj zbirci od osam priča, dakle, svega nekoliko slika iz života, dominira upravo realistička perspektiva s fokusom na zbilju, bez ulepšavanja. Na zbijenom prostoru u banalnoj kolotečini autorka uspeva da uhvati ono značajno, kako lično tako i univerzalno. Kratka proza pokazuje se kao pogodna forma koja omogućava karakterizaciju likova u oštrim pokretima. Uz dominaciju femininog ugla posmatranja, bilo kroz pripovedanje u ženskom licu, bilo kroz nizanje sudbina različitih junakinja, ova zbirka pristupa svakodnevnim temama istovremeno zabavljajući čitaoca neposrednim, razgovornim jezikom ali i nagnajući ga na razmišljanje povodom teških situacija. Zbirka Silva Jugoslovenka obiluje narativnim strategijama dok se stvarnost pronalazi u vrcavom jeziku nenametljivog humora. Pažnja se usmerava ka uobičajenim situacijama, uz duboko poznavanje ljudske psihe. Književnost LJiljane Đurđić izdvaja se osećajem za detalj i hrabrošću da se istaknu čovekove slabosti. A samim tim i stvari nazovu njihovim imenom. LJiljana Đurđić, rođena u Beogradu 1946, diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa za Svetsku književnost. Objavila je zbirke poezije Švedska gimnastika(1977), Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli (1980) i Preobilje/Nula (1991), zbirke pripovedaka Kako sam ljubila Franca Kaspara (1986), Slike iz prethodnog života (1997) i Stadijum ogledala (2004), za knjigu Svi na kraju kažu mama iz 2009. nagrađena je priznanjem Stevan Sremav 201. Objavila je i dve zbirke eseja, kao i eksperimentalni kolumn-roman Udri kravicu (2001)… Živi u Beogradu.

K. A. D.

 *******************************************************************

BOOKA

Detinje upoznavanje sveta

Četvoročlana porodica – majka, otac i dva dečaka – sele se na južnu obalu Norveške, u novu kuću, u kraj koji se tek razvija. To su rane 1970-e, i čini se da porodica materijalno bolje stoji i da sve ide nabolje: budućnost se čini vrlo svetlom. Neverovatno brižljivo, izrazito lično i gotovo razdiruće detaljno, Karl Uve Knausgor slika svet blizak svakome ko je kadar da u sećanje prizove svu onu intenzivnost i novinu detinjeg upoznavanja sveta, sveta u kome deca i odrasli vode paralelne živote koji se nikada i nigde ne ukrštaju.

Treći deo knjige Moja borba (IK Booka, prevod Radoš Kosović), možda najviše prustovski, donosi Knausgorovo vrlo živopisno prisećanje na detinjstvo, na spoznavanje sebe, kao i svu slojevitost proticanja vremena, življenja i sećanja kao takvog. Karl Uve Knausgor rođen je 1968. u Oslu, a odrastao je na Trumeji i u Kristijansandu. Kao devetnaestogodišnjak pohađa Akademiju za umetničko pisanje u Hordalandu. U Bergenu je studirao istoriju umetnosti i književnost. U periodu 1999-2002 radi kao urednik književnog časopisa Vagant, u kojem, pored ostalog, piše eseje o Prustu i DeLilu. Knausgor je 1998. debitovao romanom Van sveta, postigao veliki uspeh i postao prvi debitant koji je dobio prestižnu nagradu norveške kritike Kritikerprisen. NJegov sledeći roman Vreme za sve izlazi 2004, i nominovan je za nekoliko nagrada, između ostalih i IMPAC Dublin Literary Award. Šestotomni autobiografski roman Moja borba izlazi u periodu 2009-2011, postiže veliki uspeh u Skandinaviji i u svetu, dobija nekoliko nagrada i nominacija, a samo u Norveškoj prodato je 600.000 primeraka ovog dela. Zbirku eseja Amerika duše objavljuje 2013. NJegova dela dosad su prevedena na više od dvadeset jezika, a osim pisanjem, Knausgor se bavi i izdavačkom delatnošću.

K. B. D.

 *****************************************************************

BIOGRAFIJE

Jedna od najvažnijih ličnosti iz srpske istorije

Luka Mičeta knjigom Kralj Milutin – biografija svetog srpskog kralja (Laguna) podseća na ovog izuzetnog vladara koji je na prestolu srpske srednjovekovne države proveo gotovo pune četiri decenije (1282-1321), duže od bilo kog Nemanjića. Oslikavajući presudne događaje, ličnosti i istorijske procese balkanske i mediteranske istorije toga vremena, autor podseća i da je u velikoj meri, upravo zahvaljujući Milutinovim državničkim sposobnostima, Srbija tada izrasla u najmoćniju državu na Balkanu. „Ova biografija namenjena je svima onima koji žele da se upoznaju sa jednom od najvažnijih ličnosti iz srpske istorije i davno prošlim uzbudljivim dobom u kojem je kralj Milutin živeo i stvarao“, smatra istoričar Aleksandar Uzelac, dodajući da je zbog raznih istorijskih okolnosti možda najnezahvalnije bilo tražiti građu za ovu knjigu, ali je Mičeta uspeo da to uradi tako da sve bude razumljivo široj čitalačkoj publici.

Luka Mičeta novinarstvom se bavi od 1980. Bio je komentator i urednik lista Student, urednik prvog mesečnika na engleskom jeziku The Drum (B92), komentator i urednik Nina, generalni direktor Tanjuga… Osim knjiga o Nemanjićima u izdanju Lagune objavio je i knjige Povratak kralja, Sulejman, Hurem i Srbi i Duh pobune.