Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

KAPITALNA DELA

Spomenik staroruske poezije

Kapitalno delo staroruske književnosti Slovo o pohodu Igorovom sa ilustracijama i kaligrafskim listovima originalnog teksta u prevodu, prepevu i sa komentarima Vere Horvat, nedavno su objavile u divot-izdanju izdavačke kuće Štampar Makarije iz Beograda i Obodsko slovo iz Podgorice. Reč je o remek delu ruske poezije kraja XII veka, jednom od najdragocenijih pisanih spomenika autohtone staroruske poezije. Njegova izuzetna istorijska vrednost je u tome što predstavlja jedini i jedinstveni njen obrazac koji je stigao do nas.

Slovo o polku Igoreve, kako glasi originalni naziv speva, otkriveno je 1795. u drevnom srednjevekovnom rukopisu u moskovskoj biblioteci poznatog istoričara i arheografa, znalca i neumornog kolekcionara manuskripata A. Musina Puškina. Posle pet godina pojavilo se i prvo štampano izdanje, dok je za caricu Katarinu II, inicijatora sakupljanja retkih rukopisa, kopija urađena još ranije. Drevni original je netragom nestao tokom velikog požara u Moskvi 1812. Odsustvo originala izazivalo je žučne naučne rasprave tokom vekova, da bi danas, posle serije najnovijih naučnih ekspertiza (čiji okviri sežu daleko izvan istorijskih, književno-istorijskih i lingvističkih) problem bio konačno razrešen u korist apsolutne autentičnosti i potvrđene starosti Slova.

Ep o junačkom pohodu kneza Igora za osnovu ima realni istorijski događaj, kao što je to, uostalom, slučaj i sa svim ostalim književnim delima srednjeg veka. Događaj je unesen u letopis za godinu 1185, kao neuspeli pohod protiv Polovaca kneza Igora Svjatoslaviča, okončan krahom ruske vojske i zarobljavanjem samog kneza. Autor ovog izvanrednog speva ostaje nepoznat sve do danas, mada se broj pretpostavki ipak sve više smanjuje. Ono što je izvan sumnje je da se radi o izuzetno obrazovanoj i poetski nadarenoj ličnosti, osobi visokog ranga koja je bila veoma blizu, ako ne i učesnik, događaja opisanih u Slovu. Delo odlikuje zapanjujuća sažetost, svedenost i jezgrovitost; lapidarnosti i višeznačnosti gustog i višestruko isprepletenog teksta teško je naći pandan, sem, možda, u srednjevekovnom slikarstvu. I dok je letopisna povest, izložena na malom prostoru, smirenog toka, jednostavna i kratka, njena značenjska ravan i zona njenog zračenja su gotovo neobuhvatne. Slovo vrca od fascinantnog lirskog naboja, visoko je lirski intonirano i, iako prepuno poetskih epizoda (San Svjatoslava, Plač Jaroslavne), nikada ne gubi nit osnovne ideje, a ona je – jedinstvo zemlje Ruske.

Autor Slova ne skriva ogorčenost zbog kneževskih međusobica koje su dovele do slabljenja ruske zemlje, a što je, opet, pretilo njenim potpunim razaranjem. Da bi reljef epa učinio što efektnijim i koloritnijim, on poseže za najraznorodnijim sredstvima. Književna analiza epa pokazuje da, i pored autorovog dubokog hrišćanskog utemeljenja, postoji čitav sloj pojedinačnih i složenih paganskih simbola koji nisu bili tuđi njegovim savremenicima i stilu junačkih narodnih pesama, ali koji, kao figure sa fasada katedrala, ne samo da nisu ugrozili dominantnost hrišćanskog pogleda na svet, nego učinili da delo bude još zanimljivije u kulturološkom, istorijskom i književnom smislu.

Površni pogled na Slovo o pohodu Igorovom možda bi mogao dovesti do zaključka da ovo delo spada u prozna ostvarenja; ipak, istini za volju, treba reći da je zapravo napisano u takozvanom slobodnom ili belom stihu. NJegova kao u kamenu klesana kompozicija, unutrašnji ritam i naboj, pregnantnost i visoka intoniranost iskaza zaista su mnogo bliži poetskom nego proznom kazivanju.

Zato i nije neobično što su brojni prevodi, posebno na savremeni ruski i druge slovenske jezike, imali za cilj da tu poetičnost na različite načine izraze i podvuku. Kao primer mogu se istaći prevodi Gerbelja, Majkova, Bicina, Zabolockog (na ruski), Maksimoviča (na ukrajinski) i tako dalje.

Pesnikinja Vera Horvat, u nameri da što svestranije predstavi sve fasete ovog grandioznog dela svetske književnosti, izabrala je pluralistički način koji bi se mogao nazvati i višedimenzionalnim. Naime, ona je, osim osnovnog teksta Slova predstavljenog u takozvanoj numerisanoj i nenumerisanoj verziji, načinila i dva izvrsna poetska prevoda – jedan u slobodnom, a drugi u rimovanom stihu. Izdanje je, takođe, opskrbljeno izuzetno obimnim komentarima koji predstavljaju dragoceni instrumentarij i putokaz za lakše kretanje kroz drevni tekst i njegovo sveobuhvatnije razumevanje.

Goran Đorđević

******

POEZIJA

Ecce Maja!

Šesta poetska knjiga Maje Daković, Elegija – o gladi, ljubavi i slobodi, pojavila se nedavno u izdanju IK MostArt (Beograd), koji je izdavač i njene prethodne knjige poezije Mesečeva lepeza. Njene ranije izašle knjige poezije su Razlika i Tišina (KOV, Vršac), Mozaik (Brankovo kolo, Srem. Karlovci) i Lekcija (autorsko izdanje).

Neke od njenih zbirki gorepotpisani je komentarisao ranije. Sada, povodom njenog najnovijeg romana, Elegija – o gladi, ljubavi i slobodi (autorka svoju poetsko-proznu tvorevinu naziva romanom), možemo konstatovati da njena poezija poseduje jednu izuzetnost i izvornost. Njenu ruku u pisanju vodi samo to neiskazivo, i u tome je samosvojnost njene poezije. Ova njena prozno-poetska tvorevina ima i izuzetnost i smelost i to najdalje udaljavanje. Maja Daković u njemu najdublje sama sa sobom, i sama sebe ispisuje, i sagledavajući se piše o tome.

Ova pesnikinja izvan je bučnog pesničkog dešavanja, izvan pesničkih slavljenja – zar ih još ima? Njoj se ne dodeljuju nagrade, ona nije miljenica pesničke javnosti i medija. O njenoj poeziji ne piše se mnogo. Ali se ipak i piše. Jovica Aćin je to možda činio najubedljivije, on je osetio to njeno stapanje sa svetom, i zato se sve što pogleda kod nje iskazuje poetski.

Ovde izdvajamo nekoliko uvida o Maji Daković i njenoj Elegiji.

* Ako bismo pitali za temu ove prozno-poetske tvorevine, moglo bi se reći: Kod Ničea imamo Ecce homo, kod Maje Ecce Maja! Kod Ničea Dionizije je protiv Raspetog… Maja Daković je i Dionizije i Hrist!

* U ovoj knjizi ima onog Najviše – bez isuvišnog. I to što je na ivici – to je ova njena elegija o gladi, ljubavi i slobodi…

* To je svet, to je ta medijalnost, to je stalno i, s tim, i uzbuđenje, i sva ta pitanja o slobodi i o tajanstvenom razlogu slobode. Ako nema nikog među vama, ko će /me/to/ razumeti – Maja to razume. Reč je o povišenosti slobode, o poletu slobode, i tom „po/st/o/a/janju dovedenom do kraja“.

* Već je u naslovu ove knjige jedna gradacija. Maja ide tim redom, prvo je glad, s tim ide ljubav, i onda se dosegne sloboda – to je unutrašnja struktura ove poetske proze: „Okorelo Sunce i pogled gladi i žeđi, moj čovek stajaše. I dok sam ja lomila vreli somun, gutala ćevape i pila koka-kolu, ja sam bila s njim, a ne pri sebi. Svaki zalogaj lomio se u meni, svaki gutljaj parao je grlo“.

* Na strani 63. ove knjige nalazi se najizuzetnija pesma u našoj poeziji:

LEPOTO Moja
Oči su ti poput hladne Lepeze
Poput Najlepšeg Izbrušenog Dijamanta
Poput Zelenila na Istoku.
Jer bol koja nas je snašla
Neminovno vodi do Kraja.
U moje Srce
U zvučni vapaj
U Hladnu i prečistu Zoru.

LEPOTO Moja
Sve će jednom Stati, baš sve
Samo će krvavo Nebo naše napisati jednu krvavu
prugu
I dan i smer, i putokaz i Greh
Greh koji nosim jer te te noći u Brezi nisam
potražila.

LEPOTO JEDINA
Oči su ti od meda, od sna, od ISTINE
Naša ljubav plovi zvezdanim putem
I neće imati svoj Kraj.

Luka Prošić