Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

ISTORIJA UMETNOSTI

Feniks iz pepela

U poznatom pismu svome prijatelju, rimskom istoričaru Tacitu, pisao je Plinije Mlađi o silovitoj erupciji Vezuva u godini 79. pre Hrista i, u maniru antitetične hiperbole, to nazvao „razaranjem najlepšeg krajolika na zemlji“. Ujedno, ističe Plinije Mlađi, ta će „užasna prirodna katastrofa“ pogođenim gradovima i njihovim žiteljima dati besmrtnu slavu.

I zapravo tako su gradovi u okolini Vezuva tek otkrićem Herkulaneuma i Pompeja na početku arheoloških iskopavanja, između 1738. i 1748, otkriveni pod debelim slojevima vulkanskog pepela, stupili na svetlost dana zapadne kulture. NJihova istorija recepcije pripada najintenzivnijim diskursima kulturne istorije koja je arhitekturu, istoriju umetnosti, književnost, film i muziku trajno obeležili. Kad su u 19. veku iskopavanja u Pompeji dobila u naučnom karakteru, tu su se našla braća Fausto i Feliče Nikolini sa tek, u tehničkom smislu, uznapredovalim postupkom litografija u boji. Tom prilikom su oni dokumentovali ruine Pompeja na 400 tabli – zgrade, freske, statue, kao i svakodnevne objekte koji su nakon katastrofalne erupcije Vezuva bili 1.600 godina konzervisani pod debelim slojem vulkanskog pepela.

Fausto i Feliče Nikolini tu su se našli kako bi život grada opsežno dokumentovali kroz slike. Tako je nastalo delo „Le case ed i monumenti di Pompei / The Houses and Monuments of Pompeii“ (između 1854. i 1896) sa više od 400 litografija u boji koje su bile objavljene u Napulju. Utisak o Pompeji mimo veduta pojačaće i „animirane“ predstave o antičkoj svakodnevici u tavernama, radionicama i prodavnicama, na javnim trgovima, u hramovima, pozorištu i termama (kupatilima).

Dva uvodna eseja ubacuju čitaoca u istorijske preduslove kao i protagoniste arheoloških iskopavanja. Kakvu je ulogu imala umetnost u Pompeji pokazuju u likovnoj umetnosti dela kao što su radovi Roberta Adama, Antona Rafaela Mengsa, Angelike Kaufman, Žan-Ogista Dominika Engra, Pabla Pikasa i Đorđa de Kirika.

Ove litografske table prikazuju više od hiljadu pronađenih objekata, koje su prvi put u ovoj knjizi detaljno lokalizovani i opisani, a koji istraživanjima o umetnosti u Pompeji daju referencijalni smisao.

Priređivači ove knjige su Valentin Kokel i Sebastijan Šice. Prvi je bio profesor klasične arheologije na univerzitetu u Augsburgu. On je rukovodio radovima u „Ostia Antica“ i na forumu u Pompeji. Sebastijan Šice je nekadašnji asistent pri „Bibliotheca Hertziana“ u Rimu, član je „Austrijske akademije nauka“. Od 2009. je profesor istorije umetnosti na univerzitetu u Beču.

Fascinirajuća knjiga koja oživljava jedan istiniti monument antičke istorije umetnosti.

Z. Andrić

****

PRONAĐENI U PREVODU

I roman i priče

Dve prozne knjige Lasla Blaškovića pojavile su se ovih dana u prevodu, saopšteno je iz „Arhipelaga“. NJegov roman „Posmrtna maska“ objavljen je u izdanju vodećeg slovačkog izdavača „Kaligram“ iz Bratislave. Roman je objavljen u prestižnoj ediciji „Pro Libris“, u prevodu Karola Hmela. Blaškovićeva knjiga priča „Priča o malaksalosti“ objavljena je na mađarskom jeziku u izdanju „Foruma“ iz Novog Sada. Knjigu je na mađarski jezik prevela Eva Glavinić Vekas. Ove dve knjige Lasla Blaškovića, objavljene na srpskom jeziku u izdanju „Arhipelaga“, već su prevedene na makedonski i bugarski jezik. Englesko izdanje Blaškovićevog romana „Madonin nakit“, objavljeno pre nekoliko meseci u ediciji „SLAWA“ koju je pokrenuo „Forum slovenskih kultura“, nominovano je za nagradu „Dablin Impakt“. Taj roman, koji je uvršćen u ediciji „100 slovenskih romana“, kao jedan od deset najboljih srpskih romana objavljenih posle pada „Berlinskog zida“, uskoro će biti objavljen na ruskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

Izdavačka kuća „Rudomino“ iz Moskve objavila je knjigu izabranih priča Mihajla Pantića „Staromodni način udvaranja“ na ruskom jeziku, takođe saopštava „Arhipelag“. Knjiga je izbor iz nekoliko Pantićevih pripovedačkih knjiga, od „Novobeogradskih priča“ preko „Sedmog dana košave“ i priča iz celine „Ako je to ljubav“, do knjiga „Ovoga puta o bolu“ i „Hodanje po oblacima“, a objedinjujuća tema je život parova. Najavljujući ruskim čitaocima Pantićeve izabrane priče, „Rudomino“ naglašava da su te priče „čak i kad su pune književnih aluzija, uvek plod neposrednog iskustva urbanog života, gde se u obezličnoj svakodnevici javljaju nastojanja junaka da prepoznaju i razumeju znake viših pitanja ljubavi i smrti, bola i praštanja, prirode i duhovnosti. Upravo tako – kroz iskušenja ljubavi – on iskupljuje svoje postojanje, izdvajajući ga iz prosečnosti mnoštva“. Pantićeve priče na ruski su preveli Larisa Saveljeva, Vasilij Sokolov, Žana Perkovskaja, Elena Sagalovič, Anastasija Plotnikova, Olga Sarajkina i Evgenija Šatko, dok je urednica izdanja Julija Sozina. Pre dve godine na ruski jezik prevedena je i Pantićeva knjiga „Ako je to ljubav“.

****

GOODREADS

Elokventna meditacija o životu i smrti

Najposećeniji sajt na svetu za ljubitelje knjige „goodreads.com“ proglasio je najbolje knjige po mišljenu čitalaca za 2016. godinu. U kategoriji memoari/autobiografija, knjiga „Dah života“ Pola Kalanitija proglašena je za najbolju, saopšteno je iz „Lagune“, koja je tu knjigu objavila tokom 2016. Ovaj bestseler broj jedan „NJujork tajmsa“ elokventna je meditacija o izborima koji životu daju vrednost kad se nad njim nadvije smrt.

Sa svojih trideset šest godina, na pragu svršetka desetogodišnjeg školovanja za neurohirurga, Pol Kalaniti je otkrio da ima neizlečiv rak pluća. Jednoga dana bio je doktor koji leči umiruće, već sledećeg pacijent koji se bori za život. Šta životu daje vrednost kada se smrti svakodnevno gleda u oči? Šta da činimo kada nam se život u potpunosti preokrene? Šta znači dobiti dete dok ti se sopstveni život gasi? Pol Kalaniti je umro dok je još radio na ovoj duboko dirljivoj knjizi, pa ipak njegove reči i dalje žive da bi svima poslužile kao vodič. „Dah života“ slavi život kroz duboka razmišljanja o suočenju sa smrću i o odnosu između doktora i pacijenta, a njen autor je nadaren pisac koji je bio i jedno i drugo. Bilo da nam je ostao dan života, bilo da nam predstoji čitav jedan dug ljudski vek, „Dah života“ značiće jednu od onih nezamenljivih smernica koje će nam pomoći da svoj život proživimo valjano.

K. L. D.

****

BIOGRAFIJE

Knjiga o jednom filmskom pokoljenju

Nikola Lorencin

Utisci i želje, sećanja i sentimentalna prebiranja uzburkala se dok listam knjigu „Godard, biografija“ filmskog istoričara i kritičara Antoana de Beka (Antoine de Baecque), vrsnog znalca novotalasovske epohe u francuskom filmu i vremena slavnog časopisa „Filmske sveske“ („Les cahies du cinema“), u trojeručnom prevodu Marka Gregorića, Srećka Ivaniševića i Julijana Štroka (izdavač „Sandorf“, Zagreb 2016).

JLG, Žan Lik Godar nije više nunošno čedo francuskoga novog vala, do kraja 50-ih, pa tokom 60-ih i rastalasanih 70-ih, u vremenima kada se filmska umetnost hvali delima Čeha, Engleza, Sovjeta, Poljaka, Italijana, Šveda… dakako – i samih Francuza, ali i veoma impulsivnih buronosaca iz domaćega filma, tj. dela jugoslovenskih stvaralaca s početka 60-ih i tokom 70-ih godina… JLG je prevršio svako vremensko određenje i ograničenje: njegov rani i prevratni film „Do poslednjeg daha“ („Au bout de soufle“) iz 1959-60, podigao je glas i na delu pokazao kakvi će to valovi potresati evropski (takođe i svetski) filmski okean. A sve oluje potrajale su – jačim ili slabijim udarima – u nizu od stotinu i pedeset snimljenih filmova (!), gotovo do dana današnjeg, tj. posle 2000. kada JLG snima i ove prikrajne filmove: „Socijalizam“ (2010), „3 D“, „Devojka za sve“ (2006), „Pravi lažni pasoš“, „Trenuci izabrani iz istorije filma“ (2004) itd. sve duži ili kraći filmovi-radovi, izvedeni u elektronskih, tj. video, tj. digitalizovanoj tehnici gde autor često postaje i snimatelj-montažer, priređivač zvučne dimenzije dela… Nije JLG više korifej nouvelvagueovskih talasanja i razlamanja valova (udara po oveštalim estetskim i dramskim, umetničkim, političkim, društvenim, etičkim… kakvim sve – ne, povodima); odavno je već JLG filmski univerzum koji jezdi beskrajem kinematografskih staza u ratu sa mnogim svetovima filma…

Odavna je već ovaj nepoćudni izdanak kinematografske gerile odapeo svoje plamene filmske strele iz svetova svojih osobenih tj. osobnih kinematografsko-filmskih namera. Svoj filmopis već dugo vremena vodi dramskim česticama koje gradi uz pomoć novih alatljika za stvaranje kakvoće i sadržajnosti filmske slike video postupka, zvukova (glasa i govora, muzike i „šumećih“ prostranstava – Galebovi kod mosta Austerlic, iz filma „Ja vas pozdravljam, Marijo“, 1984).

„Napisati Godardov životopis (i uz taj primarni i višnji zadatak: razgledati njegovo filmsko delo poput skulpture, u vremenu i prostoru nastajanja) jedan je od onih nemogućih projekata za koje sam sebi uvek govorio: ‘Odvažiću se jednog dana’. A za tako što – veli pisac Antoan de Bek – treba vremena, tvrdoglavosti i mnogo energije“.

To je isto kao i da u mesec dana prohodate alpsku stazu „GR 5“, pređete Alpe od jezera Leman do Nice, ili pročitate svih šest stotina brojeva „Cahiers du Cinema“… Ipak, hrabri Antoan našao je i snage i odvažnosti. Ako mogu da nađem dodire i odbljeske ove knjige i niza srodnih dela nastalih povodom stvaralaštva značajnih filmskih autora (osobito dela štampana u izdavačkoj radionici negdanjeg „Instituta za film“ – sada preraslog u „Filmski centar Srbije“) u kolekciji monografija o najznačajnijim autorima (tada i vazda) savremenog filma, od Bunjuela i Felinija, do Kurosave i Tarkovskog… knjigu „Godard, biografija“, povezujem s prvom monografijskom knjigom posvećenom jednom autoru: bila je to senzacionalna, analitička i rediteljskom metijeu odana, istraživačka knjiga o Alfredu Hičkoku, iz filmskoga „pera“ i znatiželje za otkrićem umeća filmske režije, zavodno delo Fransoa Trifoa „Hičkok, njim samim“. Autor nove monografske knjige „Godard, biografija“, svojim jednotomnim delom sasvim je dospeo do vrhunca još jednog srodnog – istraživačkog i povesnog rada, do kapitalnoga, čudesnog dela, do knjige posvećene jednako životu kao i književnom radu DŽejmsa DŽojsa: to je ona takođe u velikom zbiru stranica zakoričena knjiga Ričarda Elmana takođe prikladno i jednostavno nazvana – „James Joyce…“ Unutar tog skiciranog prostora – trouglaste forme koju čine ove tri knjige, sažima se i opstaje moje ushićenje delom „Godard, biografija“.

Knjiga jeste, kao i JLG u svome životu i radu, posvećena i njegovim sadruzima iz doba kajeovske borbe za novi film, sa drugarima i vršnjacima, kriticima koji stoje jedan drugome rame do ramena, i – potom – jurišaju da snime svoj film: pre svih bio je to Fransoa Trifo, blizak JLG iz početnih godina njihova nastupanja, dobošar iz „Kaje di sinema“, koji je prvi kročio na kanski crveni tepih 1959. sa dirljivim „Četiri stotine udaraca“. Tu su, zatim, druzi po peru i filmu: Žak Rivet, Klod Šabrol, Erik Romer, inspirator Žan-Pjer Melvil, ili „Godarov“ snimatelj, Raul Kutar… u knjizi o jednom filmskom pokolenju, kinematografskoj gardi „En avvant!“) koja se pojavila u dramatičnoj borbi za – novi film i istakla svoje zastave na frontu za film autora. Valjalo je slomiti dojučerašnje klasike doratne i posleratne kinematografije (najpre u Francuskoj), okoštale i oveštale dramske i estetske „radne navike“, i nametnuti nove estetske i izražajne postupke – za film novoga talasa.

Malo je velikih reditelja čiji je prvi film ujedno bio i njihov najslavniji i komercijalno najuspešniji. Ući u povest sa svojim prvencem, prava je retkost. Upravo je to bi slučaj s Godarom i njegovim filmom „Do poslednjeg daha“. Godar je već 1960-e svojim dahom uznemirenog filma (drame, etike, kinematografskog izraza, kadra, montažnog reza, glumačke ekspresije – Belmondo i Sibergova, Mišel Pikoli, Ana Karina, Brižit Bardo) zadahnuo gledalište, mlade i valima podatne sledbenike – bilo u odeždi gledalaca, bilo pod krinkom stvaralaca. Od takvih je „godardologa“ najizdržljiviji i „najzadrtiji“ bio, u to vreme student filmske režije na beogradskoj „Akademiji“, Jovan Joca Jovanović, izrazito „On“ u dosluhu s JLG (diplomski film „Izrazito ja“). Ali i Jocin profesor – Aleksandar Saša Petrović (filmovi „Dvoje“, „Dani“ – kušnje novotalasovske); zatim Matjaž Klopčić (prilagođavanje estetike, etike i izraza novog filma našim povodima: „Na papirnatim avionima“, „Priča koje nema“). Na svoj način ove talase prate i u njih se naglavačke bacaju delatnici „preobraženog“ kinoklubaškog, alternativno-amaterskog filma zapaćenog u mnogim centrima slobodnog i nekonvencionalnog: u Zagrebu, Beogradu, Splitu, LJubljani, Sarajevu… i, takođe, na svoj način prisutni Vatre Mimica (osobito „Prometej sa otoka Viševica“ i „Kaja, ubit ću te“,“ Ponedjeljak ili utorak“… felinijevsko-podtalasni porivi…), Lordan Zafranović (kratki „Poslije podne – puška“; „LJudi, u prolazu“; diplomski „Nedjelja“…), ili – kao poseban „Slučaj“ službenika nekonvencionalnog filma – Dušan Makavejev. Najposle i nestrpljivi i hiroviti kinoklubaši beogradski – Marko Babac, Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović (sa dva „promotivna“ filma: dva dugometražna omnibusa, sa skupnim potpisom, „Kapi, vode, ratnici“ i „Grad“*).

Na početku ove knjige-monumenta ispisani su stihovi koje je kao u ogledalu, „povodom sebe“, sam JLG zapisao, a ganuti hroničar Godarove biografije i filmskog dela – zavodne knjige „Godard, biografija“, stavio na pročelje svoje knjige filmskog hrama posvećenog jednome filmskom bogočoveku, skladnog Partenona sa uklesanim pismenima navrh zabata: JLG.

Okus Godarove kave

Ja sam onaj koji je rekao

hladno mi je

ali nisam onaj

kojega ste čuli

nestao sam

između ta dva trenutka

Ja sam

legenda

od mene ostaje

tek čovjek kojemu je hladno

a taj čovjek

pripada svima.

„(JLG, Autoportrait de decembre, 1995)“

Jer, upozorava nas autor knjige-hrama, Antoan de Bek – Ova biografija je potraga za okusom Godardove kave.

Srknite. Molim vas.
****

TREĆA SREĆA

Kormoraj Strajk ponovo napada

Treći roman Roberta Galbrajta, autora svetskih bestselera „Zov kukavice“ i „Svilena buba“ – „Uspon zla“ pojavio se ovih dana u izdanju beogradske IK „Evro Book“, u prevodu Gordane Subotić. Reč je o nastavku sjajne priče o privatnom detektivu Kormoranu Strajku koja je oduševila čitaoce širom sveta. Robert Galbrajt je ime iza koga stoji DŽoana K. Rouling, autorka knjiga o Hariju Poteru. „“Uspon zla“ uzbudljiva je priča o životnoj prekretnici glavnih junaka, knjiga od koje nećete moći da se odvojite. Delo vrhunskog pripovedača“, zabeleženo je, između ostalog, u „Dejli telegrafu“.

Robert Galbrajt je pseudonim DŽ. K. Roling, autorke bestseler serijala o Hariju Poteru i romana „Upražnjeno mesto“. Treći nastavak „Uspon zla“ objavljen je 2015, „Svilena buba“ 2014, „Zov kukavice“ 2013. godine. Televizijski kanal „BBC One“ snimiće seriju po Galbrajtovim romanima o Kormoranu Strajku, u produkciji kuće „Bront Film and Television“.

K. D. E.

****

BOOKA

Razobličavanje savremenog društva

Polubraći Mišelu i Brunu samo je jedno zajedničko: majka. Mimo toga, teško da imaju dodirnih tačaka. Mišel je molekularni biolog, mislilac i idealista, čovek bez pravog ljubavnog života, uvek pomalo izmešten iz uobičajenih tokova ljudskog sveta. Bruno je pak čovek slobodouman i raskalašan, istina više u teoriji nego u praksi. Obojica su, međutim, tipični primerci našeg atomizovanog društva, u kome je religija ustuknula pred plitkim new age filozofijama, a ljubav pred površnim seksualnim vezama.

„Elementarne čestice“, novi roman Mišela Uelbeka, koji je nedavno objavila beogradska IK „Booka“, u prevodu s francuskog Vladimira D. Jankovića, priča je o dvojici braće, ali prava tema ovog romana zapravo je razobličavanje savremenog društva i pretpostavki na kojima ono počiva, i to politički krajnje nekorektno, uz mnogo jetkih i prodornih opaski o svemu i svačemu, od antropologije do sadržaja ženskih magazina. Štivo čas zabavno, čas oporo, štivo razgnevljujuće, potresno i duboko, koje se doživljava stomakom. „Vrlo dirljivo, blistavo, izvanredno prljavo, i veoma zabavno“, zabeleženo je, između ostalog, u londonskom „Indipendentu“.

K. B. D.