Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

STVARNIJE OD STVARNOSTI

Juriš na rovove uspomena

Ana Stišović Milovanović

Po jednoj Hamvaševoj misli, istine i laži nisu svete, nego korumpirane, skrivene u sećanju, a ljudi upravo zbog toga, nisu privrženi istinskom životu, nego šećerlemi. Pisanje je juriš na rovove uspomena, kaže Vule Žurić, a pisac je, po pozvanju, vojni obveznik, u ratu u kojem se razotkrivaju šećerlemske zablude, ili se demistifikuju konstrukcije svetih istina. Žurić je često pohodio polja prošlog, analizirajući, kao paradigmu zabluda, i sopstveno vreme. Preispitujući poetike Rakića, Uskokovića, Stankovića, Kočića, Andrića, Crnjanskog ili Ćopića, tragajući za realijama njihovog života i vremena, pričajući njihove priče, eksplicira i svoj spisateljski naum: „Ne bih žalio da ne reknem ni riječ u toj njegovoj priči, samo kad bih sam sebi postao jasniji, dok stojim na ovom mjestu, kao na raskršću“ (Republika Ćopić). Žurićeva potraga za istinom o vremenima, koja do nas dopiru fragmentarno opisana, najčešće kao povest zabeležena perom pobednika, kazana je pričom, nalik na magični realizam. Ovaj termin je Pjetri upotrebio za latinoameričku literaturu, koja se opirala tumačima nesviklim na ravnopravni život fikcije i istine, ili fikcije, koja postaje stvarnija od stvarnosti.

Zbirka priča Tajna crvenog zamka (Laguna 2015), tematski raznorodna, u različita vremena i prostore zagledana, već u prvoj povesti (Mladići na Tasosu), relativizuje i vreme i datosti civilizacije koju, bar tako mislimo, poznajemo u njenom istorijskom hodu. Sve je heraklitovski jasno, tvrdi pisac: uzaludna su putovanja, fizička kretanja ili metafizička traganja. Na putu ka Tasosu, tamo negde kod Predejana, ustanoviće se da su na svim putovanjima izgleda jedino psi-psi. Među znamenite junake povesti, koji su je stvarali ili pisali (Broz, Rodoljub Čolaković, Lola Ribar, Ranković, Nazor, Krleža, Crnjanski, Stanković, Kočić), Žurić dovodi i ljude, koji su istoriji žrtvovani. A svi su oni, na kraju, kao Kronova deca, nestali u utrobi nezasitog Vremena, jer „fudbal se ne igra do smaka sveta… postoji sudija i on će uskoro odsvirati kraj“ (Pad Kolumbije).

U vreme rata, kad se zvižduk pištaljke sudnjega dana još nije oglasio, akteri životne igre su autentične istorijske ličnosti. U vrletima Bosne, na čelu kolone, Drug Stari. Za njim, dvanaest konjanika, dvanaest apostola ideje, koja menja svet. Zamak u kojem će zanoćiti, nadrealno je mesto – među relikvijama grofovske prošlosti, „dok je pun mesec tugovao nad porobljenom Evropom, u trpezariji crvenog zamka beše svečano i radno“, jer se drugovi spremaju za nove pobede (Tajna crvenog zamka). Među njima je i ostareli poeta, Vladimir Nazor, a njegova percepcija slavnog istorijskog trenutka, pomućena je banalnom fizičkom slabošću. (Poete su, dakle, nepouzdani svedoci) U zamku se, te noći, odigralo nešto, što je sublimat aktuelne istorijske zagonetke. Na zidu sobe, u kojoj je Drug Stari zanet ljubavnom igrom, ostaće njegov portret. Kao u Vajldovoj priči o Dorjanu Greju, neko drugi, večno mlad i bez ožiljaka zemaljskih poroka, nastaviće put kroz vreme.

Za njim će ići oni, koji veruju da je Drug Stari zapravo Onaj Koji Jeste, ni za trenutak ne dovodeći u pitanje autentičnost njegovog priziva. Rodoljub Čolaković je, sledstveno, ustanovio da je smislenost rata egzaktna, pa je iskazuje je kao matematičku jednačinu, a „u takvoj njegovoj računici, Nazor nije bio mrtav, već uopšte nije postojao. Ni on, ni njegove pesme, ni knjige. Nikad nije postojao ni jedan Vladimir Nazor, a svi revolucionari su bili živi“ (Đilasov broj). Istina, u tu računicu se, osim pesnika, ne uklapaju ni partizani umrli od gladi, ni engleski piloti, koji ne znaju svrhu sopstvene misije na Balkanu. Svaka praznina korespondira sa drugom ispraznošću, a Čolaković se uzalud teši mišlju da „ne postoji prazna tačka, čak i kad je imaginarna, a njena vrednost će zavisiti od ukupnog broja takvih tačaka“.

Pisci, svedoci vremena, nisu od velike koristi, kad se ide ka suštinskoj spoznaji istine, autoironično primećuje Žurić. Zagledani u sebe, mučeni sećanjem na večno, oni se rasipaju, kao likovi u razbijenom ogledalu. Andrić i Krleža razgovaraju, a u rasplinutom biću piščevom, uobličava se Put Alije Đerzeleza, prva ozbiljna priča o heraklitovskoj ojađenosti budućeg nobelovca (Agramerski domino).

Ni Veljko Petrović, ni Crnjanski, nisu uspeli da se spasu od dualnosti bića i vremena. U snobovskom Berlinu, na skupu Pen kluba, skrajnuti Balkanci „liče na dvojicu od onih mađioničara, koji umeju da izvedu tek po neki trik, s kartama, ali veštinu prolaska s one strane ogledala, jasno im je, nikad neće savladati“ (Odlazak u kilenc).

U Prvom ratu, Kočić dotrajava zemaljsko bitisanje u Guberevcu, tvrdeći da je osnivač Mlade Bosne i atentator na Ferdinanda (Gavrilov princip). Treba pustiti Gavrila, nesuđenog pesnika, kome bi još „Skerlić presudio, samo da je objavio stihove u Glasniku„. Kočić volterovski obrađuje bolnički vrt, jer ništa za piscem ne ostaje, sve je u činu delanja, a promišljanje je efemernost. Dok pati zbog izgubljenog rukopisa Tašane, spremajući se u posetu Kočiću, Stanković oseća kako, „od kako je počeo rat, nije doživeo ni jedan trenutak svog života. Kao da je rentirao svoje telo, odelo, lice, pogled, glas (Gavrilov princip). I tako Stanković pristaje da piše za Beogradske novine, prelama svoju egzistenciju na delatno i prokaženo, ne usuđujući se da okuša strahotnu moć vremena i zaborava.

I druga se Kronova deca batrgaju po bespućima smisla. Šaban Bajramović, zatočenik Golog otoka, dospeo je tamo, jer je pobegao iz vojske. A iz vojske je pobegao, jer je hteo da vidi devojku. No, devojka nije bila tamo, gde je trebalo da bude… I kad ga pošalju na kopno, da bi odigrao utakmicu, on se na Otok vraća pevajući. I u čamcu, „Šaban htede da pita kapetana, kako ume da stigne tamo, kuda je krenuo“ (Pelno me sam). Jer je u vremenu Otoka, Golog ili bilo kog njemu podobnog, odista teško poverovati u svrsishodnost i smislenost egzistencije.

Mnogo godina docnije, kroz beogradske ulice će se probijati neznatan čovek, koji će se takođe pitati kako da stigne tamo, kud je krenuo. Tražeći ljubav, zalutali će stići do tuđe smrti i besmislenih kauzalnosti života (Bluz za rikverc). Dva prijatelja hodaju Kosovskom Mitrovicom, sa osećanjem da su „na pravom mestu, ali u pogrešno vreme“ (Paranoja u Las Mitrovici), kao što su mogli osećati osamdesetih: „Beograd je ličio na podgrejani bućkuriš, u ekspres restoranu, nije bio pokvaren da bi te otrovao, ali si morao da ga žvaćeš, pre negoo ga progutaš“ (Poslednji čovek). A onog Čengu će, u završnoj priči, pojesti krokodil (Čengina smrt), jer tako apsurd dobija punoću opšteg načela egzistencije.

Jedna od percepcija Žurićeve zbirke može biti i preispitivanje opšteprihvaćenih fenomena svete (ili šećerlemske) istorijske istine, ali je njegov naum bliži Bartovom određenju, da za pisca nema drugog vremena, osim vremena iskazivanja priče, i svaka je pisana tu i sada. Za onog koji postavlja univerzalna pitanja, nema bivših i budućih vremena, pređašnjih ni potonjih ljudi i istina.

****
INTEGRALNO IZDANJE

Arhitektura i priroda kao jedinstvo u različitosti

Borka Božović

Izdavaštvo, s vremena na vreme, čini i poduhvate, bez obzira na poraznu situaciju u svim segmentima ovdašnje kulture, pa i u toj oblasti. Tako je ove godine, između ostalog, objavljeno integralno izdanje Antologija kuća, uglednog arhitekte, profesora, neprevaziđenog istraživača Ranka Radovića, u izdanju Orion Arta i RTS, pod uredničkim palicama Dragorada Kovačevića i Dragana Inđića, s predgovorima Stanka Crnobrnje i Ibrahima Hadžića i pogovornim tekstom, portretom Ranka Radovića koji je upriličio Živojin Kara Pešić.

Pored tekstova/eseja o 23 odabrana antologijska zdanja, čiji značaj i posebnost komentariše prof. Ranko Radović, uz publikaciju su sačinjena i 2CD sa snimcima televizijskih emisija, rađenih za Školski program TV Beograd (prva serija emitovana 1984), u kojima se može čuti i videti kako je znalački, poetično, jezgrovito, razložno i nadasve inspirativno umeo da govori ovaj daroviti pedagog, radoznali istraživač, kompetentni urbanista.

Knjiga Antologija kuća pojavila se prvi put 1985. i doživela šest izdanja, a vremenom je postala i nezaobilazna literatura, ne samo za studente arhitekture, već i drugih fakulteta, za umetničke akademije, katedru za istoriju umetnosti, pa i kao literatura za najširu publiku. Najpre su antologiju sačinjavali tekstovi, crteži i snimci 16 građevina iz istorije čovekovog civilizacijskog razvoja kroz četiri milenijuma, od kolibe do savremenih urbanističkih kompleksa. Naknadno je autor dodao još sedam odabranih građevina da bi upotpunio svoj izbor i predstavio najimpresivnije tipove gradnje, sve ono što je, prema njegovom uverenju nezaobilazno, kanonsko, izuzetno po ideji, konceptu, višestrukoj nameni, položaju, izgledu, lepoti, grandioznosti ili novim rešenjima. Uticaj ove knjige, uz serijal, bio je tako značajan da se ona vremenom izborila za kultni status, pored toga što je doživljavana kao svojevrsni artefakt, kao reprezent pop kulture i duha jednog vremena.

Ranko Radović uspostavljao je važan i neminovan dijalog između struke, eksperata i najširih masa. Remek dela graditeljstva i savremene arhitekture preko njegovih emisija i tekstova doživljavala su se sa razumevanjem i drugačijom vizurom. Primeri koje je nudio ili su upućivali na nova istraživanja ili opominjali na neke ishode u budućim vremenima, na opasnosti ukoliko se remete arhitektonski principi, iznevere ljudske dimenzije graditeljstva ili poremeti okruženje, naruši duh mesta. Odnos između građevine i okoline ovaj ugledni arhiteksta smatrao je ključnom tačkom svakog neimarstva. Arhitektura i priroda su tretirani kao jedinstvo u različitosti.

Svestan nepoštovanja mnogih regula u samoj struci i van nje, pisao je o cvetanju haosizma, kako je engleski teoretičar arhitekture Čarls DŽenks naslovio današnje vreme i situaciju u građevinarstvu, govorio o preziru etike i gaženju principa. Zalagao se protiv haosa misli čije su posledice mnogo ozbiljnije i dalekosežnije. Šta bi danas Ranko Radović rekao povodom tzv. Beograda na vodi?

„… Mora se dići, ma kako nejak bio, glas protiv hitrih proglašavanja svake visoke zgrade u Beogradu, za njegovu suštinu, simbol Beograda… Ma kako korektna bila neka poslovna zgrada, ona nema daha da nas označi… Kako će arhitektonska forma govoriti u ime korisnika? Na koji će se način zdanje odnositi prema okolnim kućama, gradskom ambijentu, starim objektima, okolini? Je li forma otvorena ili je zatvorena i konačna? Na koji se način razvija konstrukcija, prirodno, logično, smelo, vidljivo, ili se muči, krije i podvrgava? Hoće li na građevini biti dekoracija, kojeg tipa, vrste, kako ćemo se odnositi prema tradiciji, prošlosti, kako prema budućnosti, bliskoj, dalekoj? Da li će društveni kontekst, vreme, duh vremena – i veliki ciljevi i obične ljudske težnje – ostaviti otisaka u formi arhitekture, ili je ona sebi dovoljna? Sve je to stvar etike. A Etika u arhitekturi – stav je prema ljudima i prema svetu“, zaključuje Ranko Radović i još krajem 1980-ih piše kako „takvi predlozi moraju imati široke provere zajednice i građana, stručnih organizacija i sekcija, potencijalnih investitora i svih zainteresovanih. Ne smeju se donositi brze odluke i iznuđena rešenja. Projekat mora biti iznad svake grupe, firme pa i autorskog rada ili pojedinaca“. Šta još dodati a da uvaženi profesor nije percipirao? Kao da je ispred sebe imao projekat koji se nasilno nameće i predstavlja, projekat koji je silovanje i davljenje prestonog grada.

„Kuće govore i onda kada nestanu ljudi i predanja“ – umeo je da podvuče ovaj pasionirani pedagog, koji je svoju antologiju smatrao segmentom nekoliko stabala u trajnom drvoredu, ističući da je svaki navedeni primer potrebno čitati otvoreno i sa mnogo strana. Citirajući Gogoljevu misao da je zapravo ljudska istorija zapisana u kamenuRadović podvlači da je svaka kuća nedvosmisleno slika ljudske ideje i ruke, da je građenje – stvaranje, oblikovanje iz haosa, iz neizvesnog. Bilo da je reč o kolibi, egipatskom hramu, kompleksu na Akropolju, Paladijevoj rotondi, Palati Kacura u Kjotu, Bogorodičinoj crkvi u Parizu, kompleksu u praškim Hradčanima gde su se ukrštali mnogi evropski tokovi i stilovi, Sulejmaniji neimara Sinana, hramu Vasilija Blaženog u Moskvi, Versaju, kvartu u Amsterdamu, Svetskom trgovačkom centru u NJujorku (srušenom u terorističkom napadu), čudesnoj palati poštara Ševala, Gaudijevoj kući Mila, Le Korbizijeovoj crkvi u Ronšanu, Galeriji DŽemsa Stirlinga u Štutgartu ili onima koje je naknadno dodao, kao što su, venecijanski hram Santa Maria della Salute, arhitekte Baldasare Longene iz XVII veka, gde daje objašnjenja njenog položaja, značaja, inspirativnosti, metaforičnosti, zatim analizira Mikelanđelov trg Kampidoljo u Rimu, zamisao zgrade za Lenjingradsku pravdu braće Vesnini, vilu čuvenog finskog arhitekte Alvara Alte, pariski park La Vilet Bernara Čumija, Operu u Sidneju Jorna Utzona i na kraju jedinu građevinu koja je vidljiva sa Meseca – Kineski zid, to komunikacijsko i odbrambeno čudo koje je stvarano tokom 2.300 godina. Sva ova nabrojana zdanja, koja je Radović uvrstio s velikim razlozima u svoju čuvenu antologiju, tragala su za nekim svojim posebnim rešenjima, za suštinom i postavljenim ciljem. Autor antologije i emisije svaku graditeljsku ideju izvrsno je zapažao, analizirao i koncizno objašnjavao, zavisno od okolnosti, konteksta i ciljeva. Kao čovek visokih ličnih i umetničkih ideala, bivao je ushićen kada bi prepoznavao u velikom arhitekti i pesnika, što je njegovom izuzetnom narativnom daru dodavalo na inspirativnim poređenjima i duhovnoj slojevitosti izlaganja. NJegova radoznalost je obavezivala da sve prouči, ispita, oseti, sazna, prevede, vidi, nadogradi i to iskaže uvek u skladu sa sopstvenim poimanjem estetike i etike, u duhu obavezne čovekomernosti, urođenog gospodstva kojim je odisao i dostojanstva profesije kojom se bavio. U njegovom odabiru nije bilo dilema, haotičnosti, pomodnosti. On je gradio konsekventan sistem vrednosti, usvajao sve dobro i provereno od tradicije, sve dobro i korisno od novog, težio čistoti izraza i harmoniji, ostajao veran i dosledan svom stavu.

Ponovnim izdavanjem ovog kultnog dela i snimanjem TV emisija na dva CD, dakle, ovim integralnim izdanjem Antologije kuća, izdavač je zadužio kulturnu scenu ove sredine i obradovao mnoge, naročito mlade generacije koje nisu imale prilike da vide i čuju sjajnog profesora, arhitektu, urbanistu, teoretičara, poliglotu, likovnog stvaraoca, eruditu, intelektualca širokog obrazovanja Ranka Radovića, koji nas je toliko zadužio. Pohvala svima koji su doprineli da ova knjiga ponovo bude aktuelna, a Radovićeva poruka je opomena oholim i nekompetentnim političarima i graditeljima nelegalnih i ružnih objekata.

****
POLIS

Celovit pogled na istoriju Arapa

Knjiga Istorija arapskih naroda Alberta Huranija, u izdanju beogradske IK Clio, predstavlja sintezu, celovit pogled na istoriju Arapa koji seže čak do pozne antike, prateći njihov povesni razvoj da naših dana. Hurani svoj pristup gradi na pitanjima poput odnosa između jezika, religije i umetnosti, prometa ljudi i robe, kulture gradova, konstruisanja identiteta i nacionalne svesti. Knjigu, koju je sa engleskog prevela Indira Funduk, odlikuju znalačke interpretacije i nesvakidašnja erudicija autora, jednog od vodećih orijentalista 20. veka, kao i inovativan pristup tematici – u njoj je sakupljeno obilje materijala, sistematizovano na koherentan način, tako da u prvi plan dođu suštinsko prožimanje kulturnih, verskih, ekonomskih i društvenih činilaca.

Rođen u Mančesteru, u porodici libanskog porekla, Albert Habib Hurani studirao je filozofiju, političke nauke i ekonomiju na Magdalen koledžu u Oksfordu. Počev od 1937. predavao je na Američkom koledžu u Bejrutu. Po izbijanju rata priključuje se Kraljevskom institutu za međunarodne odnose u Londonu. Po završetku rata vraća se na Magdalen koledž gde uskoro postaje predavač na predmetu Moderna istorija Bliskog istoka. Pod njegovim vođstvom Oksford postaje jedan od vodećih centara za izučavanje Srednjeg istoka na engleskom govornom području. Tokom svoje karijere bio je gostujući profesor na brojnim univerzitetima, poput Harvarda, Čikaga, Prinstona, Filadelfije, kao i na vodećim evropskim i arapskim univerzitetima. Kao predavač i autor dao je nemerljiv doprinos razumevanju razvoja arapskog nacionalizma i kompleksnih odnosa islama i Zapada. Autor je i urednik brojnih knjiga i članaka, a najpoznatija dela, pored Istorije arapskih naroda, su mu Syria and Lebanon i Arabic Thought in the Liberal Age.

****

POEZIJA

Trg Slavija, od pre neki dan

Simon Simonović

Osvanula je još jedna rupa u centru grada,
Crna kao noć u kojoj je iskopana, i već dublja
Za prvu saobraćajnu gužvu koju je dočekala
Pre svitanja. Hoće li se Beograd navići
I na nju, kao što se srodio sa onim dvema
Pored nje, a tek s koliko njih u predgrađu,
Jer mu je sećanje rupičasto i selektivno?
I ko će se, uoči ili posle (i dokle?) preloma,
Uvek naprednog, setiti da je tu, do preksinoć,
Dežurao spomenik, kao pravi domaćin, čiji je
Prag išao na nerve jedino pijanim i vozačima
Iz unutrašnjosti? I u koju je od sedam ulica,
On, plećat, s bronzanim plućima i brkovima,
Bio zagledan, dok su ga zatečenog i ćutljivog,
I gore i dole izmeštali komunalni radnici,
I rovali mu poduži trag? Od pre neki dan,
Čim prođem ovom raskrsnicom, okrećem glavu
Na drugu stranu da ne gledam kako i dalje
Uklanjaju Dimitrija Tucovića. Skloniće ga ova
Vlast i s razglednica, s nalogom „može nam se“,
Do sledećih izbora, dok joj se najnovija rupetina
Na Trgu Slavija, u centru grada, ne otme ko’ vrag.
Novembar, 2016.

****

PROZA

Italijanska književnost u Platou

Nova Platoova izdanja posvećena su savremenoj italijanskoj književnosti. Objavljen je novi roman dobitnika najprestižnije italijanske nagrade za književnost Strega Nikola Amanitija Ana„, ali i ponovo izdat čuveni naslov „Ako jedne zimske noći neki putnik“ Itala Kalvina.

Nikolo Amaniti jedan je od „Platoovih“ najznačajnijih pisaca, koga ova kuća objavljuje kontinuirano već 15 godina, priča urednica Nataša Anđelković. Autor romana „Ja i ti“, „Dolazim po tebe i vodim te sa sobom“, „Zabava može da počne“… u knjizi „Ana“ upućuje ubojitu kritiku korporacijskom globalizmu koji vlada svetom i opominje čovečanstvo da će uskoro nestati ako se tome prepusti i ne usprotivi. „Svoju dosadašnju kritiku Amaniti je u ovom romanu uzdigao na nivo gorke satire kroz formu romana apokalipse ili moderne antiutopije. Roman sa matricom epidemije koja ima tendencije da dovede do uništenja čitave ljudske vrste, koji podseća na Saramagovo „Slepilo“, istovremeno je i oštra kritika savremenog društva i dijalog sa Hakslijevim „Vrlim novim svetom““, ističe urednica.

Virus koji je krenuo iz Brisela zarazio je čitavu planetu, pokosivši celokupno odraslo stanovništvo, tako da su preostala samo deca. Knjiga govori o Ani i njenom bratu koji zajedno sa ostalom decom tumaraju rodnom Sicilijom, jedu brendirane slatkiše i konzerviranu hranu boreći se da prežive, mada znaju da im je životni vek ograničen do sticanja polne zrelosti, u četrnaestoj godini. Organizujući se kao dečje horde i dečja prvobitna društva u kojima mitovi o obrednom spasenju i prinošenju žrtava održavaju duh, ovi izgubljeni i ostavljeni mali stanovnici kao da započinju civilizaciju ispočetka, ali ne čine ništa novo i drugačije. Prolazeći kroz niz avantura i opasnosti, spoznajući i ljubav i prijateljstvo, Ana odrasta i sazreva. Da li će zadržati svoj odrasli život – Amaniti ne ostavlja mnogo nade.

„Imajući u vidu interesovanje publike i gledajući neke druge knjige koje se prodaju, ocenili smo da je ovo zgodan momenat da se važan roman „Ako jedne zimske noći neki putnik“ Itala Kalvina ponovo objavi“, kaže Anđelović. Italo Kalvino (1923-1985) jedan je od najvećih italijanskih pisaca druge polovine 20. veka. Savremeni Grim, kako su ga često nazivali, u knjizi „Ako jedne zimske noći neki putnik“ bavi se čitanjem i vezom između književnosti i života. U njemu Kalvino demistifikuje sam nastanak književnog dela i ukazuje na povezanost čitaoca i dela koje čita i čitalačko razumevanje koje gradi smisao samog dela. „Ovo je književni eksperiment iz koga proizlazi jedna angažovana tema – pitanjem zbog čega čitamo književna dela i da li su ona povezana sa našim životima ili nisu. Priča o dvoje mladih junaka koji su se sreli u knjižari zbog žalbe da su oboje počeli da čitaju knjigu koja se na polovini prekida i počinje druga, ima u sebi jednu postmodernističku tezu. Priča o čitanju je istovremeno i prikaz proticanja života“, zaključuje urednica.
M. Krtinić
F naslovne

****

KONKURSI

Nagrada „Dušan Vasiljev“

Grad Kikinda raspisao je konkurs za nagradu „Dušan Vasiljev“, koja se dodeljuje za najbolju knjigu napisanu na srpskom jeziku i objavljenu tokom 2016. U konkurenciji za ovo književno priznanje mogu se naći pesničke i prozne knjige objavljene na teritoriji Republike Srbije. Nagrada se sastoji od povelje i novčanog iznosa. Izdavači i autori mogu poslati knjige (tri primerka po pojedinačnom naslovu) na adresu: Narodna biblioteka „Jovan Popović“, Trg srpskih dobrovoljaca 57, 23300 Kikinda, uz obaveznu napomenu na pošiljci – Za nagradu „Dušan Vasiljev“, najkasnije do 6. februara 2017. godine.

Aktuelni laureat je Zvonko Karanović, koji je nagradu dobio za zbirku pesama „Zlatno doba“. Nagrada će biti dodeljena 27. marta 2017, na dan smrti Dušana Vasiljeva, ujedno i „Dan kikindske gimnazije“ koja nosi ime ovog velikog ekspresionističkog autora. Sve informacije na nagradadvasiljevŽgmail.com.