Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

NOVI SVETSKI POREDAK

Budućnost je davno počela – softver proždire sve(t)

Po zadatku svog poslodavca, izdavačke kuće Aksel Špringer, publicista Kristof Keze otputovao je u Kaliforniju 2014. gde je trebalo da istraži trendove u području digitalne revolucije i njene posledice na medijsku industriju u Evropi. Već na samom početku istraživanja bilo mu je jasno da je Evropa izgubila strateški, tehnološki i ekonomski korak za budućnost. Google, Facebook, Apple, Silicon Graphics, Linkedin, Twitter & Co nisu nastali u Evropi. Ove globalne, multinacionalne kompanije proizvodi su jedne jedinstvene industrijske kulture novog milenijuma koju neprecizno nazivamo Silicijumska dolina. NJegov izveštaj pokušava da otkrije kako jedna cela generacija inovatora otvara milione radnih mesta, ulaže ogroman novac u privredu i menja je iz korena? Kako kalifornijske firme prodiru na globalno tržište uz pomoć izuzetnih proizvoda i veština, zauzimajući sve veći deo planetarnog tržišta. Jednom rečju, Silicijumska dolina nije samo geografski pojam, antipod Evropi, egzotična regija na kraju sveta. Ona je i šifra i paradigma jednog novog doba. Grad Palo Alto, nedaleko od San Franciska, centar je nove planetarne imperije, koji je Evropu i ceo svet učinio svojom periferijom. Keze u svojoj knjizi napisanoj kao čitljiv, uzbudljiv izveštaj sa lica mesta na kome se stvara istorija, sa mnogo podataka, pronicljivih opservacija, uvida i intervjua sa liderima IT industrija, dizajnerima, programerima, profesorima, investitorima – onima koji su uspeli i onima koji nisu – literarnim stilom tzv. novog žurnalizma, govori ne samo o ličnom doživljaju ovog grada već i o činjenicama, razvoju i prognozama lidera industrije koja menja svet i ljudske živote, ma gde živeli na planeti.

Palo Alto je potpuna suprotnost NJujorku. Prerastanje ovog mirnog univerzitetskog grada u centar globalne industrije, on sam može da zahvali berzanskom urušavanju Menhetna krajem 90-ih. Tokom 1980-ih godina u SAD je cvetala finansijska industrija. Berzanski špekulanti, kao što je fiktivni lik Gordona Geka u filmu Olivera Stouna Wall Street, postali su idoli koje su nekritički sledili milioni mladih ljudi. Postati brzo bogat bez da se stvori nešto trajno, važilo je za novi američki san. Oduševljenje vukovima sa Volstrita preraslo je u kritiku i odbojnost, i jedna nova generacija fakultetskih apsolvenata sasvim svesno se ogradila od takvog oblika bezdušnog kapitalizma. NJujork je izgubio svoj sjaj. Mnogi koji su ranije studirali ekonomiju prešli su u inženjere i programere. Pojava World Wide Weba pružala im je izazovno polje delovanja. Ta nova generacija okupila se na Zapadnoj obali. Na tamošnjim univerzitetima je vladala eksplozivna mešavina tradicionalnog inženjerstva i preduzetničkog duha. Palo Alto je obećavao smisao, a njujorški svet finansija nije imao ništa tome da suprotstavi. Vremenom je kompjuterska industrija zamenila njujoršku finansijsku privredu kao normalan sled stvari. Počela je nova era i uspavani gradić Palo Alto razvio je istu magnetnu privlačnost kao NJujork. Svako ko je ovde došao ili dolazi suočava se sa jednim revolucionarnim duhom

Duh je ostao isti kao 1960-ih godina, još od Monterey pop festivala i pobune protiv establišmenta. Tada muzikom, danas uz pomoć tehnike. Kompjuteri su bili ono na šta su revolucionari čekali. Svako može da učestvuje u uništenje velikih banaka, telefonskih koncerna i multinacionalnih proizvođača automobila, samo – za razliku od 60-ih – uz pomoć tehnologije. Centar svega u Dolini je Univerzitet. Stanford je klica inovacije. Silicijumska dolina nezamisliva je bez univerziteta Stanford koji pripada opštini Palo Alto. Silicijumska dolina poseban je eko-sistem ljudskog talenta sa svih strana sveta, kapitala, rizika i obrazovne infrastrukture. Sve zajedno, ovi faktori tvore koktel osnivača firmi i investitora. Najveći broj osnivača firmi u Dolini studirali su za inženjere, kompjutersku tehniku, prirodne i humanističke nauke. Oni drugačije misle od ekonomista. NJih vrlo malo zanima ekonomija: fascinira ih proizvod kao takav.

Centralna, pokretačka ideja Silicijumske filozofije budućnosti je kao prepisana iz Marksove 11. Teze o Fojerbahu: svet ne treba samo tumačiti, treba ga radikalno menjati. Ključna reč ovakvog svetonazora u Dolini je pojam disrupcije (disrupt: prekid, poremećaj). Ako investitorima, npr, ponudite projekt o unapređenju poslovanja banaka, neće vam dati novac. Međutim, ako im ponudite disruptivni projekt o potpunom, radikalnom ukidanju klasičnih bankarskih poslovnica i poslovanja, dobićete novca koliko želite.

Već decenijama mnogi teoretičari, sociolozi i književnici bave se usponom digitalne kulture i njenih industrija. U mnogim SF romanima sreli smo se sa tehno-utopijskim projekcijama i distopijskim procenama integracije u digitalni svet – kiborgizacije ljudskih bića, moći mašina, novih industrija kontrole i nadziranja, raznih vrsta dominacija i kolonizacija. Filozof Martin Hajdeger smatrao je da uspon tehnologije označava kraj filozofije, pri čemu je taj stav posledica njegovog uverenja da, zbog sve šireg zahvatanja tehnologije u društvo, sve postaje podložno tehnologiji i podložno proizvodnji, uključujući i mišljenje. Mišljenje gubi svoju izdvojenost, svoju bitnu odvojenost od svega ostalog, dehumanizuje se i nestaje. Virtuelna, globalna digitalna tranzicija 21. veka i tehno-kolonizacija društava slična je formama klasične kolonizacije, naseljavanja novih oblasti i brutalnim promenama zatečenih režima socijalnih odnosa i kulturnih formi.

Silicijumska dolina (Laguna 2016) K. Kezea govori o globalnom tehnološkom napretku, ali i progresu, kao epidemiji koja isisava svog domaćina i odlazi dalje. Softver proždire čitave industrije i tradicionalne društvene odnose. Beda je užasna i razarajuća, kao što je to i bogatstvo – bar što se tiče naglog napretka, smatraju neki od Kezeovih sagovornika. Ali uprkos pesimističkim projekcijama zabrinutih humanista, današnji entuzijazam tehno-utopista Silicijumske doline: nezaustavljiva, postkolonijalna globalizacija, prožimanje invencije, novih tehnoloških industrija i svega najboljeg od duha i energije starog kapitalizma, hakerski idealizam, interkulturalna i rasna tolerancija i vera da svet može biti mnogo bolje mesto, temeljne su vrednosti verovatno najveće (r)evolucije u dosadašnjoj ljudskoj istoriji. Silicijumska dolina danas je nešto kao Firenca u doba Renesanse. Vizija, talenat i kapital na jednom su mestu, u jednoj metropoli i njihovi putevi se neprestano ukrštaju. Ova knjiga govori o tome.

Dragan Jovanović

PSIHO-TRILER

Stiven King iz Španije

Roman Poslednja noć na plaži Tremor (2016) Mikela Santjaga, debitantsko delo španskog autora koje mu je donelo veliku popularnost među ljubiteljima književnosti u više od deset zemalja širom sveta, nedavno se pojavio u izdanju IP Evro Book. Reč je o napetom psihološkom trileru, čija je radnja smeštena na živopisni severozapad Irske, koji će kupiti sve fanove romana Stivena Kinga i Patriše Hajsmit, kao i filmova Alfreda Hičkoka. Roman je sa engleskog prevela Marija Pavićević.

Piter Harper, daroviti kompozitor, koji prolazi kroz ličnu i stvaralačku krizu, mir je potražio daleko od ljudi, na zabačenoj plaži Tremor na severozapadu Irske. Jedne olujne večeri, dok se vraćao iz posete Koganovima – svojim najbližim susedima – silovit udar groma umalo ga je koštao života. Od te nesreće, Pitera muče nepodnošljive glavobolje. I sve češće sanja lucidne snove, koji ukazuju na jezive tajne pitomih žitelja živopisne irske varoši. Piteru ne pomažu ni seanse hipnoze kod uglednog psihoanalitičara, stručnjaka za poremećaje sna: granica između snoviđenja i jave zloslutno bledi, a Piter naslućuje da su njegovi košmari možda samo upozorenja na zastrašujuće događaje koji će uslediti. NJegova ljupka kuća na čarobnoj plaži postaje jezivo poprište u kojem se vodi borba za goli život… A šta ako su Piterovi snovi zapravo zbilja?

Mikel Santjago autor je kratkih priča, njegov prvi roman postao je književni fenomen, koji mu je doneo laskave kritike. Rođen je u Bilbau, a živi u Amsterdamu.

K. E. D.

MAGIČNA FANTAZIJA

Čitanje – strast bez granice

Jedan kratak momenat spokoja usred haosa: utonulost u knjigu, koncentracija. Kad ljudi čitaju, realnost iščezava na kratko vreme. U tim magičnim trenucima okida Stivi Mekari (Steve McCurry) dugme na svome fotoaparatu. Ovaj slavni Magnum-fotograf snimao je najrazličitije čitaoce: decu i stare, žene i muškarce, uz novine, školski udžbenik, religiozni tekst, liriku, ljubavno pismo ili roman.

Od Rima do Kjota, Marakeša i Los Anđelesa – svuda na svetu čitaju ljudi – glasi jednostavna i dobra vest. Na njegovim snimcima u radosnom koloritu na svim kontinentima širom zemaljske kugle dolazi do izraza Mekarijev specijalni pogled na detalj i štimung, koji drugima ostaju nezapaženi. Ovaj istančani pogled kultiviše renomirani fotograf već 30 godina putujući oko sveta. Zajedno sa autorom Polom Teruom (Paul Theroux) nastala je fascinirajuća knjiga – Čitanje – strast bez granice (Paul Theroux, Steve McCurry: Lesen. Eine Leidenschaft ohne grenzen, Prestel Verlag, 2016).

Čitanje za autora ima univerzalni karakter kao smirenje, opuštanje i pribiranje. To su momenti u kojima se ljudi otvaraju, saosećaju i kultivišu svoj duh. Bilo da se posvećuju sakralnim ili svetovnim temama pri čitanju – oni su jedno vreme u drugom svetu. Ne igra nikakvu ulogu gde se oni u tom trenutku nalaze, knjige su uvek pribežište i jedan novi horizont za fantaziju i radoznalost. Uvek prisutna ljubav pisane reči dotiče se ljudi na duboki način u njihovom doživljajnom svetu. Fascinirajuća knjiga ravna najdivnijoj poeziji.

Z. Andrić

AKCIJE

Čitanje je priča za svaki dan

Izdavačka kuća Arhipelag, u susret desetoj godišnjici od svog osnivanja, pokreće kampanju za promociju čitanja pod radnim naslovom Čitanje je priča za svaki dan. Prvi ciklus ove akcije trajaće do Nove godine, a naredni ciklus Arhipelag priprema za proleće 2017.

U fokusu ove akcije našlo se ukupno deset institucija i organizacija iz različitih delova Srbije. To su dve javne biblioteke (Narodna biblioteka Osečina i Biblioteka Braća Nastasijević iz Gornjeg Milanovca) i dve školske biblioteke (Tehnička škola Negotin i Ekonomsko-trgovinska škola Bečej), specijalizovana biblioteka Instituta Čigota sa Zlatibora, ali i institucije kao što su Dom starih Bežanijska kosa i jedna sigurna ženska kuća. Među onima koji su u fokusu ove akcije nalaze se i Volonterski centar Zvezdara, selo Jovac kod Ćuprije, koje je odlučilo da podigne svoju biblioteku, kao i Dom kulture Staro Selo kod Velike Plane, jedan od najaktivnijih seoskih domova kulture u Srbiji. Arhipelag će izabranim javnim i školskim bibliotekama pokloniti knjige u svom izdanju i knjige koje je prikupio u saradnji sa partnerima i prijateljima akcije, saradnicima i autorima. U aktivnosti Arhipelagove kampanje za promociju čitanja uključio se i značajan broj biblioteka, knjižara i medijskih partnera u Srbiji. Arhipelag je za potrebe ove kampanje odštampao plakate Čitanje je priča za svaki dan koji su na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu privukli veliku pažnju čitalaca i medija. Tokom trajanja kampanje za promociju čitanja Arhipelag će u različitim mestima u Srbiji organizovati susrete i razgovore poznatih domaćih pisaca i njihovih čitalaca.

K. A. D.

PRIZNANJA

Da osetimo prave vrednosti književnosti

U predgovoru zbirke Milana Bogdanovića Kritike, Zoran Gavrilović ostavlja zapisano – „Milan Bogdanović kroz dugi niz godina predstavljao je kritičara koji je umeo da oseti prave vrednosti književnosti, da ih oslobodi površinske naslage trenutka i da ukaže na njihovu stabilnost u vremenu koje nailazi“. Pročitavši ove redove, pomislio sam – gospode, pišući eseje i kritiku jedino to i želim – da osetim prave vrednosti književnosti. To pokušavam i činim sve misleći da savremena kritika, pride, mora biti i tekst – ponuda za dopisivanje narednim čitalačkim neimarima. To je to, sve je izraženija nova kategorija u svetu književnosti: pisci-kritičari. Sve smo prisutniji, sve čitaniji, najpre od kolega pisaca Eto, povodom prikaza knjige našeg poznatog pripovedača, reče mi uvaženi: znaš, vidi se i oseća da je ovaj tekst pisao pisac. Godile su mi njegove reči. Zašto? Jer, mi pisci-kritičari na vreme smo shvatili da jesmo čitaoci od posebnog poverenja, bezmalo profesija za sebe, što dalje znači da na već stvorene književne svetove odgovaramo kritikom posebnog tipa koja jeste novoizgrađen književni svet unutar ponuđenog književnog sveta. Eto, dakle, jesmo poslušali Milana Bogdanovića, svoju kritiku i sami branimo njegovim rečima „kritičar treba i mora sve manje da bude sudija, a sve više stvaralac za sebe“. I baš ovde, u ovom opažanju, kao u najcrnjoj noći što bljesne belo sečivo noža, bljesnule su, i spremnog me zatekle, Pekićeve reči – „Ja sam i lavirint i onaj u njemu. Ove Pekićeve reči jesu i najbolji opis pisca-kritičara koji dobro zna da dobru knjigu nemoguće je čitati ravnodušno, naprotiv. I dobro zna da, ako je čitanje dobre knjige praznikovanje, to mora biti i praznikovanje pisanje o njoj. Zato najmanje čudi da se slovo pisca-kritičara vešto oslanja na piščev tekst i služi njime povodom vlastitih refleksija.

Uzgred, o knjigama pišem samo afirmativno. A tako je jer slavim postojanje književnosti, i kažem – slava čitanju. Čitam samo srodne knjige, družim se sa srodnim piscima, druge ne primećujem. Moje stvaralačko i čitalačko pravo koje maksimalno koristim. Priznanja? Bilo ih je, nije da nije. Jedno od značajnijih stiglo je iz pera meni posebnog dragog Save Babića koji me je hrabrio savetovao. Koji je, pišući o jednoj mojoj zbirci eseja, primetio da govorim samo o piscima koji su mi prisni, da se pomalo pretvaram u pisca o kojem pišem, da ulazim u njegovu kožu, da se uopšte ne libim da pišem kao moj pisac. Obavezujuće i zahtevno. „Nova proza, Simićev esej“, ovim rečima, na moju čast, zaključio je svoj tekst Sava Babić. Onda zamislite kako je pisati, uz sva ova primećenja, o prozi Radovana Belog Markovića? Ono istina, svakom čitaocu ponaosob je po volji da li da se, u vreme čitanja Markovićeve proze, ponaša i kao radoznalo dete koje na potoku peca Tajne čekajući Zlatnu ribicu koja će mu ispuniti sve, ne samo tri želje. Tako je uvek pred otkrićem a uspele knjige jesu otkriće. Jer, čitani pisac Beli Marković je u naše ime, eto, zapisao ono što smo rođenim očima gledali, sami sanjali i doživeli, il’ kako već kome po volji bilo: o tome i o onome dočuli, al’ zapisati – nije nam se dalo, bogme – ni priumelo! Velika objašnjenja Radovan Beli Marković nudi čitaocima kao svojevrsni poetski sanovnik. A posle čitanja knjiga Radovana Belog Markovića? I prirodno je da čitalac izgleda kao da je seo dušom na kandilo, štono kažu. Neka, vredi! Jer, knjige su to koje će u vremenu koje nailazi, ma koliko staro to vreme bilo, prihvatati kao kolevka što prihvata tek rođeno. To hoću da kažem, da osećam prave vrednosti književnosti. I to je ono što ostaje, te nerazvejane reči da samo potpuno ostvareni umetnici trajni su vlasnici prolaznosti. S naše tačke motrenja, ovoliko.

Milan R. Simić

Priznanje Milanu R. Simiću

Dušan Stojković (predsednik), Dragana V. Todoreskov i Zoran Hr. Radisavljević, članovi žirija za dodelu nagrade Milan Bogdanović za 2015, jednoglasno su doneli odluku da ovu prestižnu nagradu, koja se dodeljuje za književnu kritiku, dobije Milan R. Simić iz Velike Plane, za kritički tekst S naše tačke motrenja (o romanu Putnikova ciglana Radovana Belog Markovića, Srpska književna zadruga) koji je štampan novembra 2015. u dnevnom listu Danas. Nagrada je laureatu uručena 25. novembra 2016, u prostorijama Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

 

JEDNA BIOGRAFIJA

Nikad dosta lepote i sklada

Najviše vremena provodili smo u Oljinom ateljeu na Kosančićevom vencu. Olja je znala satima da slika, boreći se sa nekim detaljem, dok sam ja gledao ćutke. Tek po odbljesku njenih očiju, znao sam da je problem rešen – piše u svojoj knjizi posvećenoj Olji Ivanjicki, reditelj i publicista Milan Šarac. Knjiga Jedinstvena Olja (Poslovni biro) svojevrsna je biografija i sećanje na višedecenijsko prijateljstvo slikarke i reditelja. Moje dugogodišnje prijateljstvo sa Oljom bilo je po svemu originalno, spontano i ničim sputano – piše autor.

Olja, slikarka, skulptorka, pesnikinja, multimedijalna umetnica, ćerka je ruskih emigranata Vasilija i Veronike Ivanjicki. Rođena je u Pančevu, a detinjstvo je provela u Kragujevcu. Po završetku postdiplomskih studija na Akademiji umetnosti u Beogradu, dobija stipendiju Fordove fondacije i nastavlja školovanje u SAD.

Sa titulom najbolje slikarke 20. veka u Jugoslaviji, svoje radove izlagala je od Amerike do Japana, a svoje mesto imaju i u galerijama i muzejima u NJujorku, Vašingtonu, Parizu, Stokholmu… Kao nadrealista jedinstvenog senzibiliteta, spaja istoriju civilizacije, od Stare Grčke i Rima, preko renesanse, sa svojim, prepoznatljivim i čuvenim kosmosom. U svoju vaseljenu uvodila je i savremene mitove i legende. Tokom 60-ih u Beograd je prva donela pop-art, performanse i ambijentalne instalacije.

U knjizi Jedinstvena Olja čitalac pronalazi i kako je formirana umetnička grupa Mediala, ali i kako je počela ljubavna veza Olje i Leonida Šejke. Autor beleži i Oljine susrete sa značajnim ličnostima iz diplomatije i umetnosti. U pričama se pojavljuju Henri Kisindžer, Lorens Iglberger, Aleksandar Aleksejev, ali i umetnici Radoš Novaković, Mira Trailović, Zoran Radmilović i mnogi drugi. Knjiga nudi pregled kulturnog života Beograda koji je, 70-ih i 80-ih godina, bio jedna od kulturnih prestonica sveta.

Olja je volela Ameriku, jer je volela slobodu – veli autor. U NJujorku je volela da zalazi u umetničku četvrt, Grinič Vilidž, gde su nekad živeli Edgar Alan Po, Bob Dilan, Teodor Drajzer, Mark Tven… Autor iznosi i zanimljiv događaj sa Endijem Vorholom, koji joj je nudio svoje slike, a ona nije htela da ih kupi. Tu su i intrigantni i zavodljivi detalji iz njihovog druženja. U knjizi je opisana mala drama oko njene skulptore Merkur, koja je i danas izložena u galeriji Progres u Beogradu, kao i zanimljiva anegdota sa Jovankom Broz…

„Za mene je slikarstvo i stvaranje samo put da na kraju života ne stignem prazna srca“, govorila je umetnica. Olja je često slikala tri platna istovremeno, verujući da ljudima nikad nije dosta nade, lepote i sklada – ističe autor.

Knjiga je bogato ilustrovana privatnim fotografijama iz vremena druženja dvoje umetnika, a tu su i fotosi Oljinih slika. „A zaborav… zaborav je najstrašnija stvar koja se može dogoditi značajnim ličnostima i kulturi“, govorila je umetnica. Knjiga Jedinstvena Olja, u tom kontekstu, ne dozvoljava zaborav Olje Ivanjicki i njenog dela.

D. Mirović