Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

NOVI GLASOVI

JASNA DIMITRIJEVIĆ: Roman nije vrhovni književni žanr

Priče Jasne Dimitrijević liče na kratke filmove, ili čak na kratke rezove. Zbirka sadrži deset pripovedaka nejednake dužine, no istog osobenog glasa. U njima će se prepoznati ljudi različitih nacionalnosti, emigranti, pripadnici LGBT grupe, Romi, osoba sa Turetovim sindromom. Glas autorke je stišan, ona nije nametljiva niti prodorna. Dimitrijević posmatra sebe i svoje okruženje objektivnošću i preciznošću fotografa, prikuplja sva ta zapažanja i prepakuje ih u novi narativ, fikcionalni tekst oslobođen od biografije, u kome se trudi da prepozna principe po kojima funkcioniše sredina u kojoj živi, pa i ona sama – stoji u saopštenju žirija koji je zbirku priča Prepoznavanja odabrao kao pobedničku na konkursu Gradske biblioteke Karlo Bijelicki u Somboru. Zbirka je potom objavljena u ediciji Golub koji podržava prva izdanja neafirmisanih autora. Za priču Kroz prozor Štefice Cvek Jasna je dobila regionalnu nagradu Vranac u Podgorici 2014. na Festivalu Odakle zovem.

Jasna Dimitrijević rođena je 1979. u Negotinu i diplomirala je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Književnu kritiku i prozu objavljivala je u časopisima zbornicima Beton, Ulaznica, Zarez, Beležnica, Urbani vračevi, itd. Članica je Biber tima, koji organizuje konkurs za najbolju kratku priču na temu pomirenja na BHSC, albanskom i makedonskom jeziku.

* Kao neko ko obrazovanjem dolazi iz teorije književnosti i bavio se pre objavljivanja bilo kakve proze književnom kritikom, kako je došlo do toga da vaš žanr bude (kratka) priča a ne roman koji je daleko probitačniji za prepoznavanje jednog pisca, pa i njegov uspeh?

– Ne bih sebe okarakterisala kao autorku koja dolazi iz teorije. Zapravo, prozu sam počela da pišem tek kada sam se oslobodila sećanja na studije. Kritiku sam isprva pisala sa tenzijom da delo moram pročitati u što više raspoloživih ključeva. Poslednjih godinu dana pišem prilično subjektivno i nezabrinuto za to da li ću prepoznati sve važne reference jednog teksta. To će već napisati neko drugi. Ono što sam ja doživela u čitanju, lični linkovi koje sam osvestila, to mogu da napišem samo ja. Kad posegnem za teorijom, to mi je siguran znak da sa knjigom o kojoj pišem nisam ostvarila komunikaciju koju ću pamtiti.

Kratka priča je moj omiljeni format i ljuti me što se ona često doživljava kao priprema za roman. Jednostavno, ne pristajem na to da je roman vrhovni književni žanr. Kod kratke priče mi je uzbudljiva dinamika rečenog i prećutanog. Pošto nema puno prostora za objašnjavanje, nema ni puno prilika da se poruka prenese, svega nekoliko ključnih motiva, informacija i događaja. Samim tim je veći rizik. A meni je upravo to zanimljivo. Pitanje Kad će roman? doživljavam jednako neumesnim kao i pitanje Kad će drugo dete?, da ne kažem sin.

* A potom, i u odabiru tema, osim što sam žanr može da upućuje na njih, ne samo da su u pitanju lične, intimne drame junaka i njihov doživljaj sveta, već su to oni junaci na margini, neutvrdivog identiteta, odnosno u traganju za njim, „prezreni na svetu“?

– Govor iz margine važan je za mogućnost promene takve podele moći. Margina je veća i bogatija od mejnstrima, u životu i literaturi, ali često bira da se sakrije i uklopi u već postojeće obrasce postojanja, jer je tako lakše. Pitanja identiteta za mene su bitna pitanja, kako onih svesno građenih, tako i onih nalepljenih, koje nam društvo dodeljuje, ali i onih koje nismo uspeli da realizujemo. Ako je nevidljivo, ne znači da ne postoji. O tom nevidljivom želim da pišem.

* Ko su zapravo izdavači koji objavljuju prve knjige neafirmisanih autora, ko staje iza njih, ako neko uopšte staje?

– Čini mi se da iza svake uredničke/redakcijske odluke da se objavi prva knjiga autora ili autorke stoji neki poseban splet okolnosti, barem ja ne vidim neki jasan princip u objavljivanju debitantskih dela. Kad sam zaokružila desetak priča, ponudila sam rukopis nekim izdavačima. Nisam se vodila time gde bi debitantski rukopis imao najbolju prođu, već gde bih ja želela da objavljujem. Pisala sam izdavačima koje cenim i koje čitam. Rukopis nije prihvaćen, ali mislim da bih i neki sledeći put isto postupila.

* Ipak, nisu to ni izdavači ni autori u redu za velike nagrade (Ninovu, na primer, ali to je i logično s obzirom da nije roman u pitanju), ali, sa druge strane te „male“ nagrade kakve ste i sami dobili, igraju važnu ulogu na ovdašnjoj književnoj sceni, prepoznaju, afirmišu, zapravo ispisuju jednu drugačiju istoriju književnosti?

– Prozu pišem i objavljujem u časopisima i zbornicima poslednjih pet-šest godina, neke priče su i nagrađivane na regionalnim konkursima, ali sve vreme me je pratila frustracija zbog toga što nemam u džepu ukoričeno delo, kao da se ne mogu nazvati autorkom bez te reference u biografiji. Kad se to i konačno desilo, splasnula je želja za takvom vrstom realizacije.

* Najzad, nismo li se ovim odgovorima približili ideju onoga što se zove žensko pismo a što nam još od vremena Isidore Sekulić objašnjavaju kao fragmentarnu, kraću prozu, refleksivnu, u sebe zagledanu, daleko od velikih narativa kakav je, na primer, rat? Ili tek govorimo o poziciji spisateljice, kao što zapravo govorimo o poziciji žene uopšte u ovom svetu?

– Za mene žensko pismo pre svega znači istraživanje izvan dominantnog narativa i rodnih uloga, kao i nepristajanje na hijerarhiju koja neke glasove i perspektive smatra manje relevantnim za izlaganje velikih priča. Puno istina o ratovima možemo da nađemo baš u tim refleksivnim rukopisima. Oni imaju veći potencijal da umnože perspektive i osvetle okolnosti iz više uglova, za razliku od patrijarhalnih tekstova koji su često zaglavljeni u stereotipnim predstavama i konačnim odgovorima. Sa margine stižu pitanja i nijanse koje čine književnost živom.

BIBLIJSKE TEME

Nojeva barka neće biti pronađena

Veoma često samozvani poznavaoci Biblije senzacionalnostički razglašavaju, trube i dobošare: pronađena je Nojeva barka na brdu Ararat ili Edenski vrt, no sve to bez ikakvih suvislih arheoloških ili geoloških dokaza

U svojoj nagrađenoj knjizi Zašto Nojeva barka neće biti pronađena, koja u engleskom originalu glasi From Eden to Exile: Unraveling Mysteries of the Bible, Erik Klajn pokazuje takve poluistine. Ovaj inače ugledni arheolog i autor bestselera pokazuje na osnovu solidnih arheoloških i proverenih istorijskih saznanja, šta leži u osnovi poznatih biblijskih parabola. Reč je o dubokom i ujedno provokativnom ispitivanju tragova. U potrazi za Nojevom barkom? Bezizgledno. Deset zapovesti? Već postoje stariji istorijski primeri. Begstvo naroda Izrailja iz Egipta? U knjizi Zašto Nojeva barka neće biti pronađena on analizira i odbacuje priče poput onih iz bestselera Vernera Kelera Biblija je ipak u pravu. Klajn veli da je sada „poslednje vreme da ozbiljni arheolozi, istoričari starog sveta i kompetentni biblisti osvoje teritoriju koju su pseudonaučnici osvojili“. Biblija mora kao i svi antički izvori, „kao tekst koji mora da bude analiziran“.

Genijalni asirolog DŽordž Smit 1872. godine otkrio je u Britanskom muzeju pohranjene table sa klinastim pismom, jedan tekst sa izveštajem o potopu iz predbiblijskog vremena. Malo docnije, 1881. godine, njegov kolega Arčibald Sejs pronašao je u jednom tunelu za vodovodne cevi u Jerusalimu (Siloam tunelu) drevne hebrejske tekstove koje je dešifrovao. Pri iskopavanjima u Palestini 1935. godine, na lokalitetu Lahiš pronađena su mastilom ispisana parčad gline, sa kojih se bez teškoća mogao dešifrovati tekst. U tom tekstu spominju se proroci…

Sve su ovo spektakularni pronalasci. Oni pothranjuju biblistiku, mame istraživače, studente i avanturiste u zemlje Dalekog i Bliskog Istoka i podstiču Fundraising za iskopavanja i ekspedicije. Takođe i trgovci autentičnim i falsifikovanim objektima iz biblijskih vremena imaju dobit od biblijskih pronalazaka. Počev od 19. veka čini se da je ono što stoji u podnaslovu Kelerove knjige – Nauka potvrđuje istinu Biblije, zacelo poentirana paradigma, koja se stala menjati sedamdesetih godina. Na internetu kolaju različiti izveštaji amatera arheologa i laika koji bacaju senku na ozbiljna naučno fundirana arheološka iskopavanja/istraživanja. Profesor dr Erik H. Klajn, sa univerziteta u Vašingtonu posvetio je čitavu knjigu ovakvim laičkim proučavanjima Biblije. NJegova knjiga From Eden to Exile: Unraveling Mysteries of the Bible, iz godine 2007, objavljena kod popularnog izdavača National Geographic, sada je dostupna i na nemačkom jeziku. Profesoru Klajnu nije ni do kakve demistifikacije biblijskih istina, već je protiv amaterskog senzacionalizma laičke arheologije. Za razliku od američkog originala, nemački prevod već ukazuje na oštricu koplja Klajnove kritike – Zašto Nojeva barka neće biti pronađena (Eric H. Cline: Warum die Arche nie gefunden wird. Biblische Geschichten arch�ologisch entschl�sselt, Theiss-Verlag / Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmštat 2016).

Ovakav naslov bi autoru izgledao odveć direktnim, jer njemu nije stalo da svoje čitaoce prepadne i otrezni, već da upozori od fundamentalističkog instrumentalizovanja arheologije, što čine diletanti i amateri žedni senzacionalizma. Knjiga je namenjena svima – i onima koji već nešto znaju o Starom Zavetu i onima koji su mišljenja da sve znaju.

Zoran Andrić

NOBELOVCI

Simbolično vraćanje korenima

Novi roman Marija Vargasa LJose (Nobelova nagrada za književnost 2010) Pet uglova, koji se, u izdanju Lagune, pojavio tokom nedavno održanog Sajma knjiga u Beogradu, španski El Paisv određuje kao „majstorsko delo koje prikazuje malicioznu mudrost jednog veterana i njegovu neiscrpnu, svežu maštu dok se u priči o savremenom Peruu vraća svojim korenima“.

„Zamisao o ovom romanu otpočela je slikom dve gospođe, prijateljice, koje jedne noći nenadano doživljavaju erotske senzacije. Zatim se ta zamisao postepeno pretvorila u detektivski roman, gotovo triler, a triler se preobrazio u svojevrsni mural peruanskog društva u poslednjim mesecima ili sedmicama Fuhimorijeve i Montesinosove diktature. Dopala mi se ideja da priča bude nazvana Pet uglova, kao četvrt koja na neki način predstavlja simbol Lime, Perua, a takođe i razdoblja u koje je smeštena ova priča. Ako postoji tema koja prožima celu povest, koja se provlači kroz nju, onda je to novinarstvo, žuta štampa. Fuhimorijeva diktatura koristila je žutu štampu, novinarstvo skandala, kao političko oružje da sroza ugled i da u moralnom pogledu uništi sve svoje protivnike. Istovremeno, prikazuje se kako novinarstvo, koje može biti nešto nisko i prljavo, najednom može postati instrument oslobođenja, građanske i moralne odbrane jednog društva. Ta dva lica novinarstva su jedna od centralnih tema Pet uglova“, kaže autor.

K. L. D.

(NE)PRIJATELJSKA ISTORIJA

Demistifikacija uvreženih istorijskih zabluda

Potreba da napišem knjigu Srbi i Albanci kroz vekove nastala je u meni iz duboke pobude da se suočim sa istorijom ova dva naroda koja žive u susedstvu više od hiljadu godina – kaže autor Petrit Imami, povodom izlaska 1. toma ove knjige u izdanju IK Samizdat B92. „Zanimalo me je, dodaje on, da spoznam njihove odnose: kakvi su bili, šta ih je zbližavalo i šta ih je udaljavalo jedne od drugih, šta ih je dovodilo do prijateljstava i do neprijateljstava. Nastojao sam da obuhvatim unutrašnje i spoljnje tokove u istorijskoj vertikali koji su uticali na postupke njihovih pripadnika, vođa i običnih ljudi“.

Događaji 80-ih godina prošlog veka, kad je počelo razgrađivanje i urušavanje socijalističke Jugoslavije, najviše su uticali da se upusti u pisanje ove knjige. Zaronio je u knjige, stručne časopise, dnevne novine, nedeljnike, mesečnike, biblioteke… Tragao je za odgovorima i podacima o pojedinim temama i ličnostima po raznim arhivama, najviše u Državnom arhivu Srbije i Centralnom arhivu SANU. „Držao sam se novinarskog načela, kaže, da nije strašno ako novinar ne zna nešto već je strašno ako novinar ne zna ko zna. Bili su mi od izuzetne važnosti razgovori s pojedinim meritornim osobama koje su bile akteri ili savremenici nekih događaja iz prošlosti ili su imali saznanja o tim događajima. Gomilali su se fotokopije i ispisi raznih materijala o odnosima ova dva naroda, a o čemu prethodno ništa nisam znao. Na nagovor književnika Filipa Davida i glavnog urednika lista Danas Grujice Spasovića, napisao sam feljton Srpsko-albanske kulturne veze, koji je u 19 nastavaka u tom listu objavljen 1998. Uvidevši koliku pažnju je privukao feljton, proširio sam ga političkim odnosima i prvi put kao knjigu objavio 1998. pod nazivom Srbi i Albanci kroz vekove. Međutim, dogodilo se da zdrave snage režima Slobodana Miloševića prevratnički upadnu u prostorije Radija B92. Ceo tiraž knjige je bio uništen“, seća se Imami.

Nakon demokratskih promena u Srbiji, glavni urednik Radija B92 Veran Matić predložio je da ponovo izdaju knjigu, sa više materijala o političkim odnosima. Knjiga se pojavila te 2000. „Kad sam je uzeo u ruke, kaže Imami, nisam sebi mogao da oprostim što sam toliko žurio, jer su se potkrale mnoge greške. Od tada je proteklo šesnaest godina. S različitim intenzitetom, nastavio sam da u širokom spektru dalje proučavam srpsko-albanske odnose, bez žurbe. Težio sam demistifikaciji uvreženih istorijskih zabluda. Plodovi tog rada nalaze se unutar korica prve i druge knjige ovog novog, znatno dopunjenog izdanja Srbi i Albanci kroz vekove. U završnoj pripremi nalazi se i treća knjiga, koja je komplementarna s prvim dvema“, najavljuje autor.
K. S. D.

UKORIČENI STRIP

Svet bez iluzija

Osećao sam jaku potrebu da stvorim nešto što će biti samo moje – Kaže Herman Ipen (1938), belgijski strip-autor u prvom tomu sabranog DŽeremaje u izdanju Čarobne knjige, koji se pojavio 2013. godine. Onda je nastala pauza, da bi Čarobnjaci tokom ove, 2016. objavili još dva toma, što ukupno čini devet epizoda tog stripa.

Kao četrdesetogodišnjak, Ipen je 1978. prvi put stvorio sopstveni strip karakter – DŽeremaju – zbog koga napušta rad na Bernardu Prinsu, koga je od 1966. radio sa scenaristom Gregom. Tako se jedan od najboljih i najuticajnijih umetnika evropskog avanturističkog stripa odmetnuo, nakon što je slavu stekao kao crtač pomenutog Bernarda Prinsa i Komanče (scenarista Greg). Počev od 1979. godine DŽeremaju je počeo da objavljuje sarajevski Strip Art, jedan od najboljih strip magazina koji su izlazili u bivšoj SFRJ. Glavni urednik tog magazina, Ervin Rustemagić, kupiće prava na Hemranovog DŽeremaju (Strip Art Features) i distribuirati ga širom Evrope i sveta. Strip je objavljen na ukupno 24 jezika. Herman je 1983. godine započeo još jedan svoj serijal – „srednjovekovni ep“ Tornjevi Boa-Morija.

Hermanov crtački stil je realističan, sa elementima karikaturalnog, čime pojačava upečatljivost likova. Majstor kadriranja, svoje priče smešta u mračne i uznemirujuće vremenske i prostorne odrednice, bez puno iluzija o ljudskom društvu. Sam je povremeno govorio da ne želi da se dodvorava tržištu i bavi se temama sa hepiendom. Roman Polanski je 1982. godine, povodom Hermanovog rada, rekao da kad u ruke uzme neki njegov album, često pomisli da je reč o filmu.

Epizode dosad objavljene sa potpisom Čarobne knjige su Noć grabljivica, Usta puna peska, Divlji naslednici, Oči od usijanog gvožđa, Zamorče za večnost, Sekta, Afromerika, Gnevna voda i Zima klovnova, što delom objašnjava svet bez iluzija koji stvara Herman.

D. S.

GLUMAČKA BIBLIJA

Sistem Stanislavski

Čuvena knjiga Sistem ruskog reditelja i glumca K. S. Stanislavskog pojavila se nedavno u izdanju beogradske izdavačke kuće Ultimatum.rs (prevod Milana Đokovića). Neka vrsta biblije za profesiju glumca, ali i jedna od neprevaziđenih kniga za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti i sve vrste umetnika vezanih za pozorište. Konstantin Sergejevič Stanislavski (1863-1938), ruski glumac, reditelj i pedagog jedan je od najznačajnijih teoretičara pozorišne umetnosti 20. veka. Stanislavski je bio jedan od osnivača čuvenog MHT (Moskovskog hudoženstvenog teatra), koji će postati jedan od najčuvenijih teatara prve polovine 20. veka ne samo po svojim pozorišnim interpretacijama drama velikih ruskih dramskih pisaca Čehova, Tolstoja i Gorkog, već i kao svojevrsna laboratorija umetnosti glume iz čijih istraživanja u praktičnom radu sa glumcima će i nastati spisi Stanislavskog O zanatu i Moj život u umetnosti, a potom i sistematizovan glumačko-pedagoški traktat nazvan jednostavno Sistem.

Glumačka, pedagoška i rediteljska iskustva na kojima je Sistem Stanislavskog zasnovan stvarana su na početku 20. veka kad je rusko pozorište zajedno sa evropskim pozorištima tražilo nove kreativne puteve u pozorišnoj umetnosti. Stanislavski kao glumac i reditelj i teatar MHT već do Prvog svetskog rata su stekli međunarodni prestiž i svetsku slavu tako da je prva štampana verzija njegovog rada objavljena u Bostonu (SAD), za vreme velike turneje MHT po Americi, a tek dve godine kasnije, 1922. izašlo je i rusko štampano izdanje. O ogromnom uticaju Stanislavskog na evropsko i američko pozorište i glumačku umetnost i njegove fundamentalne ideje koje su kanonizovale glumačke tehnike i psihološke prakse preživljavanja u glumačkom kreiranju dramskih likova svedoči i činjenica da je Sistem preveden na bezbroj jezika i da je upravo na metodama i teatarskoj praksi i iskustvu Stanislavskog američki pedagog Li Strazberg pokrenuo čuvenu glumačku školu u NJujorku, kroz koju su prošli skoro svi veliki američki pozorišni glumci ali i holivudske megazvezde, od Marlona Branda do Roberta de Nira. Univerzalnost, umetnička istinitost i autentičnost učinile su Sistem Stanislavskog nezaobilaznom i obaveznom literaturom svih velikih glumaca širom sveta kao i onih koji žele da se posvete ovoj umetnosti. „Ono o čemu ja pišem u svojoj knjizi ne odnosi se na jednu epohu i njene ljude, već na organsku prirodu svih umetnika svih nacionalnosti i svih epoha“.

D. Jovanović