Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

OČAJNA VREMENA

Pesnik i naslednici

Uz knjigu Jovan Hristić, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad 2016.

O knjizi Jovan Hristić, koju je priredila Bojana Stojanović Pantović, u antologijskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, pod brojem 89, koju je ovih dana objavila Matica srpska, pisaće se i govoriti u raznim prilikama. Moj prvi utisak je da je knjiga tanka, jer na 224 strane ne pokazuje u čemu je Jovan Hristić (1933-2002) bio (i ostao) nezaobilazan. NJegove knjige Oblici moderne književnosti i Čehov, dramski pisac, trebalo je da se nađu u ovoj knjizi koja se priređuje jednom u sto godina. Zašto je priređivač, kad je reč o pesmama, stavio naslov Izbor iz poezije, ako je već uneo sve Hristićeve pesme, što je menjao redosled njihovog nastanka i objavljivanja?

U kraćem predgovoru – Hristićevi uzleti imaginacije i saznanja, Bojana Stojanović Pantović unela je pedeset i šest napomena. U jednoj od njih, koja se odnosi na knjigu Oblici moderne književnosti, ona piše da se knjiga pojavila kao 22. u čuvenoj Nolitovoj ediciji Sazvežđa, koju je uređivao Miloš Stambolić. „Danas je praktično nedostupna, izuzev u bibliotekama i na internet portalima za kupovinu knjiga, čak je nema ni u antikvarnicama. To je slučaj sa gotovo svim knjigama Jovana Hristića. Prosto je neverovatno da se nijedna izdavačka kuća u Srbiji nije zainteresovala za štampanje makar i izabranih dela ovog autora, pogotovo što su neke njegove knjige objavljene u Zagrebu, i kod različitih izdavača. Inercija i nesposobnost naših intelektualaca i pisaca da prepoznaju književne vrednosti zaista su deprimirajuće“.

Dva meseca posle Hristićeve smrti obratio sam se njegovoj drugoj supruzi, s kojom je često svraćao kod mene u knjižaru Pavle Bihali, i pitao je da li je Vava (tako sam ga oslovljavao) ostavio neobjavljene pesme. Upoznao sam ga davno kod Dušana Matića i godinama smo radili zajedno u Nolitu. Posle nekoliko dana, ona mi je donela tri njegove pesme: Gledajući prozore ogromnih kuća, Kroz otvoreni prozor dopire žamor glasova i Lica. One su (prvi put) objavljene u knjizi: Hristić – Sabrane pesme, koju je priredio Saša Radojčić, u biblioteci Reč i misao. Kad sam joj, krajem septembra 2002, kao direktor Rada, uručio prve primerke bila je više nego zadovoljna knjigom, posebno što je objavljena tako brzo, u Srbiji u kojoj, rekao sam joj, „čekamo da umre pesnik i da ga što pre zaboravimo“.

Godine 2012, kao osnivač izdavačke kuće Tanesi, hteo sam da obeležim deset godina od njegove smrti. Pažljivo sam pročitao Radovo izdanje Sabranih pesama i našao nekoliko grešaka. Zatim sam saznao za pesmu Govornici govore na trgovima, koju Hristić nije uneo u za života priređenim Sabranim pesmama (1996). NJu je prvi vratio Leon Kojen. Tako se pojavilo najbolje izdanje svih šezdeset Hristićevih pesama, bez ijedne slovne greške, u kome je ispoštovan prelom dugačkih stihova. To izdanje je, takođe, priredio Saša Radojčić. S nadom da će Tanesi objaviti još koju njegovu knjigu.

Čim se pojavila vest o knjizi, uoči otvaranja Beogradskog sajma knjiga, zvao me je advokat, u ime naslednika, i postavio dva njihova uslova: javno izvinjenje u Politici i petsto evra. Nisam ni sanjao da Hristić ima naslednike. Znao sam da ima mačku, zbog koje je često svraćao u svoj stan u Skerlićevoj 26, kod Tatjane Lukjanove, s kojom je dugo živeo, i u koji sam odlazio ranije. Pričao mi je da je prodao manju kuću (nasledstvo) na Dedinju i da je kupio veći stan u centru grada. Nisam ni sanjao da je dobio troje naslednika. Oni su, posle nedelju dana, promenili advokata, jer su posumnjali da mi je naklonjen. Usledile su pismene opomene. Novi advokat zapretio je krivičnom prijavom ako se primerak knjige stavi u promet, zahtevao je da se s web stranice izdavačke kuće Tanesi ukloni ime Jovana Hristića. Tražio je da vratim „rukopis pok. Jovana Hristića, a na osnovu koga je izdavačko preduzeće Rad izdalo knjigu Sabrane pesme Jovana Hristića 2002. Molimo Vas da nam u što kraćem roku vratite taj rukopis. Nadamo se da ćete postupiti u skladu sa našim zahtevima. U slučaju da imate nekih nejasnoća u vezi sa ovim dopisom, zamolili bismo Vas da se obratite nama, jer naši vlastodavci ne žele više da sa Vama komuniciraju u vezi sa ovom temom“.

Setio sam se jedne anegdote. Dok je moj sin prelamao pesme i smišljao korice, poželeo sam da se na prednjoj nađe čuvena Hristićeva pesma Fedru. Pre trideset i nešto godina, sreli smo se i na Zlatiboru, bez snega, gde smo slučajno, u isto vreme, boravili u hotelu Palisad. I tako, u dokolici, ispisao mi je Fedru. Posle selidbi i razvoda, hartiju, s njegovim rukopisom, nisam našao. Tako se antički motiv našao na koricama Sabranih pesama. Srećom, tužili li bi me i da im vratim rukopis Fedru.

Niko od troje vlastodavaca nije želeo da se sretne sa mnom niti da vidi knjigu koju sam objavio. Posle nekog vremena, kad sam im mejlom nagovestio da ću tiraž knjige spaliti ispred ulaza u njihovu zgradu, dobio sam odgovor: „Nakon dužih konsultacija i iskrenog nastojanja da nađemo dobronamerno rešenje, zaključili smo da, nažalost, zbog poslovnih planova, ne možemo da Vam damo saglasnost za objavljivanje knjige Sabrane pesme Jovana Hristića u izdanju Vaše izdavačke kuće Tanesi. Ne tražimo da tiraž uništavate, možete ga donirati bibliotekama, skloniti ga ili kako već hoćete, sve dok nije u javnom prometu. U slučaju nepoštovanja ovog zahteva preduzećemo dalje pravne mere. Ovaj zaključak ćemo Vam naknadno dostaviti u vidu pravnog pisma od strane advokatske kancelarije sa kojom sarađujemo, u pismenoj formi“.

Tanesi je Sabrane pesme Jovana Hristića poklonio/poslao najvećem broju biblioteka Srbije. Primerak knjige poslao sam i u Zagreb, Danijelu Dragojeviću, velikom Hristićevom prijatelju i mom dobrom poznaniku. Knjigu sam, s okruglim pečatom na prvoj strani, poklanjao prijateljima. S njom sam se i udvarao, jednoj doktorki koja mi je, pre dve godine, nasred Terazija, u nijansama odredila dioptriju, i drugoj, takođe doktorki, koja mi je letos, u zgradi Ekonomskog fakulteta u Beogradu, pričala o značaju marketinga u izdavaštvu. Kad se knjiga pojavila, otišao sam u Srpsko književno društvo da zakažemo okrugli sto o poeziji Jovana Hristića. Izabrali smo datum, imena učesnika… Posle dva dana zvao ih je advokat vlastodavaca i oni su otkazali razgovor, tog decembra 2012. Čega su se uplašili upravitelji srpskih pisaca i naslednici pesnika? Da će im biti ukinuta sinekura i da se Tanesi ne obogati?

Nastao je muk, četiri godine Jovana Hristića, pesnika, esejiste, dramskog pisca, pozorišnog kritičara i prevodioca (Moji posedi Anrija Mišoa, pre svih) nije bilo u knjižarama niti se o njemu govorilo i pisalo. Vasilije Domazet objavio je prikaz Sabranih pesama u Književnom listu početkom 2013. U knjizi o pesmama i srpskim pesnicima, Onaj Dis u meni (2015), od dvadeset i jednog zapisa dva sam posvetio Hristiću. „Živimo u vremenima sasvim očajnim…“, smeška mi se Vava, ćutljiv i mudar, i posle smrti, dok njegovi brižni naslednici trljaju šake.

Simon Simonović 

PREPOROD

Lično suočenje sa tranzicionim iskušenjima

Gde su bivše socijalističke države nakon dve i po decenije od sloma socijalizma? Šta im je donela i šta je uopšte bila tranzicija? Da li su rezultati zadovoljavajući i da li je moglo bolje?

Nedavno pravedna i objavljena knjiga pod nazivom Veliki preporod (Libek, 2016) nudi odgovore na neka od ovih pitanja. Reč je o zbirci tekstova čiji su autori upravo ljudi koji su tokom devedesetih i dvehiljaditih godina imali ključnu ulogu tokom reformi u svojim državama. U tome je i specifičnost ovog štiva budući da autori nisu samo teoretičari ili univerzitetski profesori već prvenstveno ljudi koji su se lično suočavali sa tranzicionim iskušenjima, i koji sa vremenske distance analiziraju: politiku i reformske procese (čiji su deo bili), rezultate ali i propuštene šanse.

U jednom delu knjige su predstavljene reforme osam država, a drugi deo predstavlja sublimirana iskustva i osvrte na protekle dve i po decenije te efekte tranzicije iz planske ka tržišnoj privredi. Obrađene su reforme u državama Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska), zatim u Estoniji, Rusiji, Bugarskoj, Gruziji i Ukrajini.

Zanimljivo je iz prve ruke čitati o viđenjima reformi u ovim državama. Na primer, autor teksta o reformama u Češkoj je Vaclav Klaus, premijer (1992-1993, 1993-1998) i predsednik Češke (2003-2013). Autor teksta o reformama u Estoniji, koje su označene kao najradikalnije, je Mart Lar, nekadašnji premijer (1992-1994, 1999-2002). Čitalac će saznati i kako je, na primer, Slovačka uspela da sustigne zemlje za kojima je značajno zaostajala, zašto je Bugarska okarakterisana kao zemlja sa najvećim kolebanjima, te kako je Gruzija uspela da realizuje radikalne reforme i da od potpuno korumpirane, opustošene i kriminalizovane države, postane relativno uređena država sa značajno manje korupcije. Ilustracije radi, zanimljiva je priča o saobraćajnoj policiji u Gruziji koja nije imala nikakve veze sa primenom zakona i javnim dobrima već je njena osnova svrha bila iznuđivanje mita. U jednom danu su 2005. otpušteni svi saobraćajni policajci u državi (njih 30.000) i ubrzo su zaposleni novi, mlađi i motivisani ljudi, pod novim uslovima a građani Gruzije su ubrzo stekli poverenje u novu policiju.

Nekoliko je sumarnih nalaza oko kojih se većina autora slaže. Prvo, reforme se moraju realizovati u paketu – simultano na više polja i u relativno kratkom vremenskom roku. Drugo, veliki su otpori starih oligarhijskih struktura koje nastoje da uspore ili spreče reforme. Treće, problem je što efekti reformi nisu odmah vidljivi već dugoročno daju rezultate. Stoga se mora voditi intenzivna informativna kampanja o sadržaju i značaju reformi kako bi se pridobila što masovnija podrška, u protivnom protivnici reformi uspevaju da konzerviraju stanje.

Ova knjiga u originalnoj verziji je objavljena na engleskom jeziku 2014, izdavač je Peterson institut za međunarodnu ekonomiju, a kod nas je nedavno objavljena. Nema je u slobodnoj prodaji, ali se može naći u bibliotekama.

Veran Stančetić 

SOČNO

Ukoričene erotske narodne priče

Izuzetan izbor erotskih narodnih priča koje su se u srpskom narodu usmeno prenosile pod nazivom Čestoskok, pojavio se nedavno u izdanju beogradske Lagune. Izbor priređivača Ivana Zlatkovića zasniva se na značajnom broju izvora, sve do najnovijih zapisa. Izbor erotskih narodnih priča koje su se u srpskom narodu usmeno prenosile s kolena na koleno zabeležili su značajni sakupljači narodnog blaga, od Vuka Karadžića do novijih folklorista. Zbog svog sočnog i neuvijenog jezika, iako duhovite i umetnički uobličene u prave bisere kratke priče, one su teško sticale pravo građanstva i naklonost čednih čitalaca. Danas se, međutim, i ovi oblici nacionalnog folklora smatraju nezaobilaznim delom svake kulture. Tako će današnji čitalac moći da se zabavlja u vrcavim primerima narodne mašte i inventivnosti i da uz nju zajedno otkriva šta najbrže raste, kako se izvodi ševelj-develj, kako su se ponašale vladike i popadije a kako knez Miloš. Na kraju knjige nalazi se rečnik manje poznatih reči, pa tako možete saznati šta je putka, durundalo, merak, doksat… Ivan Zlatković rođen je u Nišu 1962. Diplomirao je, specijalizirao i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao profesor, bibliotekar, urednik pojedinih časopisa. Dosad je objavio Antologiju narodnih pesama o Marku Kraljeviću (koautorska knjiga sa Milanom Lukićem), roman Povratak, Epsku biografiju Marka Kraljevića i zbirku poezije Šuma. Živi i radi u Aranđelovcu.

K. L. D.

PROZA

Uzbudljiva knjiga o neobičnim događajima
 

Novo izdanje jednog od najznačajnijih romana savremene srpske književnosti, Mi različiti Veselina Markovića, pojavilo se nedavno u izdanju beogradskog Arhipelaga, u ediciji Zlatno runo. Ispripovedan gotovo klasičnim stilom, sa izrazitim poverenjem u priču i u jezičku preciznost, roman Mi različiti je uzbudljiva knjiga o neobičnim i neočekivanim događajima i slučajnostima koje iz korena menjaju ljudski život. Za ovaj roman Marković je dobio Nagradu grada Beograda za najbolju knjigu godine, kao i nagrade Bora Stanković za knjigu godine i Matijević.

Romansijer, pripovedač i esejist Veselin Marković (Beograd, 1963) poznat je i po romanu Izranjanje i knjizi priča Preimućstva kruga. Prošle godine Arhipelag je objavio njegovu knjigu putopisa o Norveškoj Svetlost na vodi. Poslednjih godina Veselin Marković živi u Strazburu.

K. A. D.

ANTOLOGIJA

Literaturom u bolji svet

Izabrane priče Spev o halibutu Alfonsa Rejesa (u prevodu Sonje Štajnfeld), jednog od najistaknutijih meksičkih pisaca kojeg je i sam Borhes nazivao prvim čovekom latinoameričke književnosti, nedavno su se pojavile u izdanju zrenjaninske Agore. Ovdašnjim čitaocima prvi put na srpskom jeziku, iz obimnog dela Alfonsa Rejesa (1889-1959), jednog od najvećih književnika koje je Meksiko ikada imao, predstavlja se antologijski izbor njegovih priča. Sjajni pisac svih žanrova, nepopravljivi inovator i utemeljitelj mnogih stvari u meksičkoj književnosti i kulturi, bio je umnogome preteča pisaca koji su ostvarili bum latinoameričke književnosti 60-ih i 70-ih godina 20. veka. Literatura je bio njegov način da kreira bolji svet, ustrojen prema vlastitim kriterijumima. To mu je i uspevalo. „Fantazija mi nudi svet koji sam ja stvorio po svojoj slici i prilici… realnost mi nameće svet koji je spoljašnji, i u njemu me porobljuje. Dakle, realnost je moj neprijatelj“, tvrdio je. „Iz priča Alfonsa Rejesa teče bujica života, u širokom spektru: od najrazličitijih tema i spajanja krajnosti – u istoj priči paralelno egzistiraju filozofska razmatranja potkrepljena fizikom, botanika i književne ili antropološke teorije s jedne strane, a prozaični opisi i kolokvijalni izrazi s druge – do jezičkih i žanrovskih eksperimenata… U stalnom sporenju sa kanonskim tekstovima i uvreženim idejama, Rejes čitaocima pruža svežinu kojom odišu čak i takozvane mrtve metafore, poput fenomenalnog oživljavanja mrtve ruke u Ruci majora Arande i poziva nas da istražimo životnu snagu u naizgled inertnim predmetima i mislima“, beleži, između ostalog, Sonja Štajnfeld.

BALETSKA UMETNOST

Istorija igre kao avanturistički roman

Koliko je vremena bilo potrebno od grčke komedije da pozorište počne da peva i pleše, koliko da se dvorski balet transformiše u umetničku igru, koliko da se balerine uzdignu na prste, da bi igra na kraju počela da se razvija i u drugim sferama, neka su od pitanja na koja odgovore donosi knjiga Balet i moderna igra Suzan Au (sa novim uvodom DŽima Ratera i dopunjenim poslednjim poglavljem), kaže Nebojša Bradić, urednik edicije Ars Scena IP Clio, dodajući i da se istorija igre ovde može tretirati i kao avanturistički roman koji se razvija od dvorske igre na dvoru Luja XIV u klasičan balet kao status građanskog društva, pa kasnije i u kulturu ulice koja upija i uticaje drugih umetnosti i supkulture. Balet i moderna igra naslov je koji je IP Clio objavilo na inicijativu i u suizdavaštvu sa Udruženjem baletskih umetnika Srbije. Katarina Stojkov Slijepčević, prevoditeljka, ističe da je u svom radu na prevodu pre svega bila inspirisana svojim pedagoškim iskustvom u oblasti savremene igre i uverenjem kako je uloga pedagoga da navedu učenike da čitaju. Knjiga jeste istorijski pregled, ali je prava avantura pročitati je. Ona polazi od samog dvorskog baleta iz XVI veka, ali je mnogo toga iz ovog perioda i danas primenjivo. Stoga je ovo delo namenjeno svakome ko je uključen u stvaranje scenskog projekta. Kao specifičnosti knjige ona izdvaja izuzetne ilustracije, kao i autorkin pristup materiji – „ona se ne kreće linearno kroz razvoj baletske umetnosti, već paralelno piše o počecima i savremenoj igri“.

K. C. D.
 

BOOKA

Ljubav je ponekad slepa

Roman o jednoj legendarnoj ljubavi koja se možda nije ni dogodila u vremenu koje je prohujalo u ratnom vihoru, Una i Selindžer Frederika Begbedea, pojavio se nedavno u izdanju IK FBooka. Reč je o velikom povratku ljubimca ovdašnje čitalačke publike i velikoj ljubavnoj priči sa velikim i stvarnim junacima poput Selindžera, Čaplina i Kapotea. „Pripovedajući o drugima, Begbede priča o samome sebi. Pogibeljna je ta igra. Ali usud likova, koje sve može da spoji, a koje na kraju sve razdvaja – uzdiže roman na nivo uzvišenog: velika povest o Uni i DŽeriju nikad se u stvari nije ni odigrala. LJubav ponekad jeste slepa“, zapisano je, između ostalog u Bibliobsu.

Frederik Begbede (1965) jedan je od najznačajnijih, najprovokativnijih i najpopularnijih savremenih francuskih pisaca. Dosad je objavio romane M�moire d’un jeune homme d�rang�, Praznik u komi, LJubav traje tri godine, Windows on the World, Romantični egoista, U pomoć, molim za oproštaj, Francuski roman i Una i Selindžer. Osim pisanjem bavio se i advertajzingom, radio je za brojne magazine, vodio je TV šou. Godine 1994. osnovao je književnu nagradu Prix de Flore koja se svakog novembra dodeljuje talentovanim piscima (među dobitnicima su Mišel Uelbek i Ameli Notomb) u legendarnom Cafe de Flore, u kome se nekad okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar i drugi. Godine 2008. uhapšen je zbog konzumiranja kokaina, a svoje zatvorsko iskustvo pretočio u roman (Francuski roman), najličniji dosad, za koji je 2009. dobio Renaudot nagradu.

K. B. D.