Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

FENOMENI

Sociološko čitanje Guče

Sabor trubača u Guči kao najveća smotra narodnog stvaralaštva u Srbiji dobio je jednu sveobuhvatnu sociološku interpretaciju. Reč je o knjizi doktora socioloških nauka Dragoslava B. Petrovića pod naslovom Sabor trubača u Guči: juče, danas, sutra (Niški kulturni centar, Niš 2016). U njoj Dragačevski sabor nije posmatran samo kao muzički hepening, već ambivalentan kulturni fenomen u kome se prepliću sve osobenosti srpskog društva, njegovi usponi i ponori. Autor ove po mnogo čemu jedinstvene monografije pokazuje da je u okviru ove popularne manifestacije sublimirana bogata srpska tradicija (muzika, religija, običaji, folklor, navike), ali i to da se kroz Guču reflektuju savremene tendencije ovdašnjeg društva i njegove tranzicije, počevši od ekonomije i politike, pa sve do preoblikovanja estetskih principa i preobražaja moralnih načela. Muzika u Guči, kao što istraživanje pomenutog autora pokazuje, ima veliki značaj u oblikovanju kulturnog i nacionalnog identiteta, ali ona nije učaurena u nacionalnu ljušturu budući da na repertoar i način predstavljanja srpskih trubačkih orkestara utiču i novi muzički pravci, poput onog poznatog pod imenom world music.

Iz knjige proizlazi da Guča nije samo muzička manifestacija, ona je značajna kao društvena pojava i kao kulturni događaj. Na primeru saborovanja u Guči autor ukazuje na značaj negovanja muzičke tradicije u Srbiji, a isto tako na uplitanje u ovu smotru raznoraznih vanmuzičkih interesa – političkih, ideoloških, ekonomsko-komercijalnih, pravoslavno-religijskih, propagandnih, turističkih, gastronomskih, (po)modnih. Kao svaki savestan sociolog, autor se od početka kloni predrasuda tipa da je najpoznatija srbijanska palanka najobičnija parada kiča i pića, tražeći zaključke o Guči samo u empirijski proverljivim činjenicama do kojih se dolazi već oprobanim i pouzdanim sociološkim metodama (kvalitativna analiza sadržaja i metod dubinskog intervjua). On stoji na stanovištu da je reč o nacionalnom, a onda i globalnom brendu (Guča kao svetska prestonica trube), ali ne spori da je i Sabor, poput sličnih masovnih svetskih performansa, najveći populistički skup na ovim prostorima koji nije imun na promovisanje kiča. Tim više jer su se kod nas od početka događale zloupotrebe nacionalne kulture (Dragačevskog sabora naročito) u kontekstu zvanične ideologije, komunističke ili potonje nacionalističke. Do zapaženih rezultata koji se tiču kulturnih domašaja Sabora autor je došao u vreme jubilarnog 50. susreta trubačkih orkestara, sumiranjem istraživačkih nalaza dobijenih u razgovoru sa ispitanicima – neposrednim učesnicima (organizatorima, stručnim žirijem i vođama orkestara). Tom prilikom pokazao je da Sabor predstavlja srpsku kulturnu manifestaciju koja počiva na komunikacijskom međudelovanju muzičara (kompozitora i izvođača), dela (tj. samih kompozicija) i saborske publike (aktivne i po mnogo čemu posebne).

Valja istaći da je Petrović nepristrasan istraživač – on nije ni apologeta ni površni kritizer, već kritički nastrojen sociolog koji ima sluha za estetske dometa sabora, ali i za njegove trivijalne, pseudoumetničke aspekte. Samo takvim pristupom on je mogao da dođe do rezultata koji nisu površni i publicistički, niti senzacionalni i ekskluzivni, već duboko promišljeni i stručni u domenu sociološke nauke, kojom se on bavi. Nije bez značaja to što je Dragoslav B. Petrović ličnost sa profesionalnim muzičkim obrazovanjem i iskustvom (radio je kao muzičar i kao dirigent, bavio se kompozicijom i aranžiranjem za razne vokalno-instrumentalne sastave, a pre svega za revijski i veliki džez-orkestar).

Knjiga o kojoj je reč jedinstvena je po tome što se u njoj na ozbiljan način govori o pojavama koje su na prvi pogled zabavne, plitke i efemerne. Ona je u svakom pogledu multidisciplinarna. U njoj ima estetičkih razmatranja muzike i muzičkog ukusa, sociološke analize odnosa tradicije, muzike i identiteta, kulturološkog istraživanja etnomuzičkog idioma: Srbija, Balkan i svet i, najvažnije, sveobuhvatnog naučnog razmatranja Sabora trubača u Guči i njegove pozicije na kulturnoj mapi Srbije. Autor pokazuje na koji način je Dragačevski sabor oblikovan u skladu sa odnosima u strukturi srpskog društva i obratno – kako on utiče na promene (odnosa, stilova, ukusa, ponašanja) tog istog društva.

Nikola Božilović

EKSPLOZIJA ZNANJA

Od enciklopedije do Vikipedije

Znanje je u eposi Vikipedije svuda i u svaki čas dostupno. Kakve mentalne posledice to ima za čoveka, pitanje je kojim se bavi engleski istoričar Piter Berk (1937) u svojoj novoj knjizi Eksplozija znanja. Od enciklopedije do Vikipedije (Peter Burke: Die Explosion des Wissens. Von der Encyclop�die bis Wikipedia, Verlag Klaus Wagenbach, Berlin 2014), i dolazi do kritičnog zaključka.

Izlaganje teče efektivnom retoričkom strukturom. Prva četiri poglavlja sa entuzijazmom opisuju stadijume metaistorijski mišljenog i idealno-tipičnog oblikovanja znanja: sakupljanje, analizu, širenje i primenu. Sakupljanje nalazi svoj najizraženiji amblem u prepunim utrobama ekspedicionih brodova u 18. veku. Nakon sakupljanja sledi analiza, vrednovanje pronađenog. Berk nudi mnoge primere: Lineovu klasifikaciju, linearno-B-dešifrovanje, paleontološku rekonstrukciju, dokaze o falsifikatu pevanja u Osijanu, precizna datiranja posredstvom geohronometrije. Akt svakog pripisivanja je izraz potrebe za racionalnim poretkom. Na svom putu kroz Latinsku Ameriku (1799-1804) Aleksander fon Humbolt je nosio oko četrdeset instrumenata za merenje, između ostalog i jedan Cyanometer, aparat za merenje plavetnila neba.

Nakon sabiranja i klasificiranja sledi širenje: Berk se iscrpno posvećuje različitim medijima prenošenja (transfera) znanja, te ima, mimo klasičnih institucija kao što su muzeji i knjige, još i forme usmenog predanja na umu. Razgovori u kafanama, salonima ili barovima za prenos znanja su bitni: razgovori u oksfordskim Pubs imaju odlučujuću ulogu u razvoju britanske antropologije 1930-ih godina, u Eagle u Kembridžu Fransis Krik je 1953. predstavio svoju DNK-strukturu, a Tim Berners Li je skovao pojam World Wide Web 1990. u kafeteriji Cern(a). Znanje mora biti primenjeno da bi postalo kanon. Toliko znanja nije postojalo, ali da li je pri tome reč o znanju u emfatičnom smislu Humboltovog vaspitnog ideala ili Dekartovom cogito ergo sum? Ne, upozoravaju skeptici već duže vreme. Današnja akumulacija znanja je relativizovala poverljivu relaciju prostora i vremena: mi u deliću sekunde jednim klikom miša dospevamo do informacija iz najdubljih vremenskih bezdana. Kakve to mentalne konsekvence ima, nije dovoljno ispitano, ako se zanemari rastući broj takozvanog Burn-Out-simptoma. Naše bezmerno znanje zapravo je gubitak znanja, jer ono što je akumulirano na eksplozivan način, u biti je puka/obična informacija. Za Pitera Berka mi plivamo, najdocnije od digitalne revolucije, u moru informacija, ali još ne i u moru znanja. Taj fenomen je Berk još 2000. opisao u svojoj ranijoj knjizi Nastanak društva znanja, o tome kako je 250 godina proteklo od Gutenbergovih pokretnih slova i Didroove Enciklopedije.

Berkova proza pripada tradiciji divne anglosaksonske narativne elegancije. NJegov pluralni, bolje reći univerzalni pristup temi je iz ptičije perspektive, komparativno i iznad nacionalnih granica i partikularnih interesa, dakle u celokupnoj šumi, ne gubeći iz vida pojedinačna stabla, da se poslužimo jednom Hegelovom slikom. Berkova šuma je zapadni svet u širem značenju. Kako i na osnovu kojih ekonomsko-političko-vojno-tehničkih interesa će znanje biti prikupljeno, analizirano, sistematizovano i obrađeno? Kako funkcionišu kroz znanje generisane i definisane instance? Kako se zbiva gubitak znanja i njegovo uništenje/anulacija? Završetak je Socijalna istorija u tri dimenzije: geografski, sociološki i hronološki. „Promene, koje su brzo počele – piše on – iziskuju vrlo dugo vreme da bi do svakoga dospele“. To ne objašnjava samo izvesno cik-cak-kretanje našeg znanja, već nagoveštava i treći tom: kada, gde i i na koji način nas dotiče šok saznanja pred činjenicom o totalnom gubitku privatnosti kroz Big Data, Big Money i špijunažu našeg znanja? Berkova istorija počinje u vremenskom periodu između 1750. i 1850, koje on nazva drugim vremenom otkrića.

U višestrukim etapama pioniri, kao što je Aleksander fon Humbolt, svojim pretkolonijalnim putovanjima su položili kamen temeljac akumulaciji znanja. Na kopnu i moru je sabirano, mereno i kartografisano, a kad se činilo da je priroda bila iscrpljena, objekt ispitivanja je postao čovek. Popis stanovništva i statistički proračuni položili su putanju onome što će docnije biti nazvano sociologijom. Berk to pripoveda veoma slikovito uz mnoge anegdote.

U istoj meri su narasle i mogućnosti za akumulaciju celokupnog znanja blagodareći tehničkim pronalascima kao što je fotografija i snimanje tona. Širenje znanja je doseglo svoj zenit. U istoj meri u kojoj se svake sekunde nešto novo objavljuje, klasično znanje propada kao žrtva ubrzanog i bezgraničnog interneta.

Ovaj razvoj razmatra Berk u jednom vrtoglavom pregledu disciplina i epoha. Tako stoje naporedo Humbolt i Line, veliki klasifikator u biologiji, Frojd naporedo sa Fukoom i njegovom teorijom diskursa, Agata Kristi naporedo sa Arturom Konanom Dojlom.

Da li nam je za ograničenje sabiranja i akumulacije neophodan jedan No-Spy-ugovor ili je potrebno da se dogovorimo o jasnim pravilima o postupanju sa informacijama? Za ugroženo tradicionalno tržište knjige Berk vidi rešenje u postojanoj koegzistenciji štampane i elektronske knjige. Kako će ići dalje, nakon što je naše znanje eksplodiralo, i pritisak talasa eksplozije počeo da jenjava? Mi živimo u društvu informacija, veli Berk u kome će svakodnevica biti prožeta novim formama znanja. Time on misli na smartfone, whatsapp, twitter kao i novosti posredstvom push-up.

Znanje nikad nije bilo pristupačnije, šire rasprostranjeno i u toj meri diferencirano, no što je to danas slučaj. Shodno jednoj proceni Vošington pousta, svakog dana na internetu biva pridodato više od sedam miliona stranica. Permanentno nepregledna masa građana naučnika piše i dopunjuje priloge u Vikipediji. Google-Books-projekt ima sve više knjiga na svojim virtuelnim policama i 24 sata drži dveri svoje čitaonice otvorenim za internet-zajednicu.

Ko moć znanja meri brojem knjiga, mora biti preneražen: oko 1800. godine univerzitetska biblioteka u Getingenu u Nemačkoj brojala je oko 200.000 primeraka knjiga i važila za jednu od najvećih na svetu. Danas Kongresna biblioteka u Vašingtonu broji oko 30 miliona knjiga. Ko u bezmernoj širini informacija traži oslonac i orijentaciju, taj može ostati nesrećan jer se izlaže opasnosti da poklekne pod teretom informacija.

Sve jasnije se oseća čežnja za velikom sintezom, za jednim preglednim sižeom svega saznanja. Ne samo napredak, već izbor, oblikovanje i konzervacija sledeći su koraci. Nova knjiga istoričara kulture Pitera Berka nije takva sinteza. Ona nije stena koja bi bila izbavljenje u moru podataka. Ali ona je melem za psihu informacijama preopterećenih savremenika: u njoj su opisani putevi produkcije znanja, njegove obrade/pripreme i njegove transformacije. Ona upućuje i na genealogiju i nužnost materije kojoj apstraktni svet podataka stoji kao suprotnost. Berkova knjiga tipičan je produkt jednog Armchair Historian (titula neprevodiva na srpski koja podrazumeva ono što bi se istoričarem ideja moglo nazvati). Mi bismo rado dodali, briljantnim istoričarem ideja, čiju bi knjigu valjalo što pre prevesti, kako bi ona što pre našla put do srpskog čitaoca.

Zoran Andrić

ANTOLOGIJE

Posao golem i zahtevan

Književni susreti u Prokuplju posvećeni pesniku Raki Draincu i dodela nagrade za poeziju koja nosi pesnikovo ime, traje već pola veka kao jedna od najpopularnijih pesničkih manifestacija u Srbiji.

Prvu antologiju dobitnika nagrade Rade Drainac sastavio je pesnik Voja Krasić 1996. godine, a u njoj su zastupljeni, između ostalih, Gustav Krklec, Miodrag Pavlović, Stevan Raičković, Vesna Parin, Tasa Mladenović, Božidar Timotijević, Branislav Petrović… Velika imena umne reprezentacije One Jugoslavije, kako ih je nazvao sastavljač druge antologije, Zoran Cvetković.

Za svoju antologiju, koja se nedavno pojavila u izdanju prokupačke Narodne biblioteke Rade Drainac, Cvetkovića kaže da je iziskivala „posao golem i zahtevan. Imena pred kojima klecaju kolena, akademici i umetnici koji su nagradu Drainac zaslužili i njome bili počastvovani, a još više su i sami dali Draincu i Draincu pijete: Matija Bećković, LJubomir Simović, Božidar Šujica, pa: Miroslav Cera Mihailović, Alek Vukadinović, Slobodan ČuDe Stojadinović, Aleksandar Lukić, Živorad Nedeljković… (izvinite u tri tačke ostavljeni)“. I tako do broja 25, iliti dvadeset petoro laureata priznanja Drainac u antologiji Drainčevi pesnici II. I, čekajući treću antologiju…

K. D.

ŽANROVSKA PROZA

Tinejdž fantastika

Izdavačka kuća Portalibris prepoznatljiva po domaćoj epskoj fantastici i konkursu (Vrata knjige) za prvi roman u tom žanru, odlučila je da mladim ljubiteljima modernih bajki ponudi literaturu koja je baš za njih pisana, iako, uglavnom, mogu da uživaju i u fantastici za odrasle. Od ove sezone, tako, Portalibrisovu etiketu upotpunjuje spisateljica Mina Todorović, koja oslanjajući se na Tolkina, i uopšte nasleđe žanrovske literature, stvara dinamične i duhovite priče za najmlađe. NJena trilogija Virovi dobija treći nastavak Magma (reprintovani su i prethodni delovi serijala Vir svetova i Gamiž). Pored toga, Vrata knjige je 2016. prošla Mirjana Uzelac, autorka romana Žiži, o devojčici koja sa svojom družinom, posredstvom čarobne samodocrtavajuće knjige doživljava neverovatnu avanturu. U priču je upleten i Edgar Alan Po, ringišpil što vozi u drugi svet, neobična rumunska (vampirska?) porodica, a glavni cilj je osloboditi Nadu iz ćupa.

Izdavač planira da nastavi sa svojim piscima epske fantastike, pa su u najavi treći deo serijala o srpskim vampirima – Teslin Vremeplov Miloša Petkovića, finale trilogije Poslednji grad o postapokaliptičnoj Srbiji, Ravijojla, Veliko proročanstvo, tešićevska domaća epika bazirana na narodnoj pesmi i slovenskoj mitologiji (Petar Rogač i Jovana Ristić) i dva dela trilogije novog Portalibrisovog autora Ivana Brankovića – Prometejev dnevnik i projekat Herkules, a posebno mesto će imati pobednica konkursa Vrata knjige Danica Bogojević sa svojom knjigom Tajna iskre, misterioznom epskom pričom koja počinje na Baltiku…

ISTORIJSKI ROMAN

Najmračniji period srpske istorije

Spisateljski prvenac Saše Edija Đorđevića – Janičar, nedavno se pojavio u izdanju beogradske IK Evro Book. Reč je o zanimljivom istorijskom romanu veoma zanimljivog autora, koji se pored uspešne karijere u Ministarstvu unutrašnjih poslova bavi i muzikom.

Godine 1521. Smederevski sandžak bio je jedan od najsevernijih krajeva moćnog Osmanskog carstva, polazna tačka za prodor u samo srce Evrope. Težak ali mahom miran život seljana tog kraja promeniće se iz korena kad u njihov kraj dojaše četa elitnih turskih vojnika, janičara, naplati danak u krvi i odvede grupu sasvim mladih dečaka u Istanbul. Tom prilikom razdvojiće se i dva rođena brata, Stefan i Gojko, čije će životne priče poći sasvim različitim tokom sve dok se jednoga dana ponovo ne ukrste na potpuno neočekivan način… Priča, kakvih je širom Srbije bilo na stotine, i koja preko sjaja i bogatstva sultanovih odaja zapravo vodi u najmračniji i najtužniji period srpske istorije.

Saša Đorđević Edi rođen je 7. januara 1969. u Smederevu, gde i danas živi. Završio je osnovnu školu i gimnaziju u rodnom gradu, potom Višu školu unutrašnjih poslova, a posle nje i Kriminalističko-policijsku akademiju u Beogradu. Zaposlen je u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije od 1993. Pored profesionalne karijere, od 2005. uporedo je gradio i muzičku karijeru kao pevač, basista, tekstopisac i kompozitor autorskog rok benda Patrias, koji za sobom ima dva albuma i veliki broj nastupa.

K. E. D.

ISTORIJA IZ DRUGOG UGLA

Dnevnik dvorske dame

Knjiga Tajni život tragične carice Viliama Le Kea, koja se nedavno pojavila u izdanju beogradske IK NNK Internacional, po mnogo čemu je osobena. Reč je u stvari o dnevniku dvorske dame Zeneide Cankov, dugogodišnja pratilje carice Aleksandre, supruge cara Nikolaja II. Ona je u svome dnevniku zapisivala i događaje kojima je prisustvovala na licu mesta i one o kojima je znala iz prve ruke. Zato knjiga ima istorijsku vrednost.

Ova knjiga ima interesantne priče o tajnom životu Aleksandre Feodorovne, eks carice Rusije. Nemili događaji, koje otkriva baronica Cankov, intimne su prirode i značajni, a u mnogim slučajevima ostavljaju duboke utiske. Ona skida gust veo iza koga je raniji autokratski ruski dvor, sa zapanjujućom oštroumnošću, krio intrige u korist Nemačke. Rusi su, još od Petra Velikog, dozvolili vrlo snažan nemački uticaj u Rusiji. Nemci su im krojili sve društvene nauke i potpuno ih stavili pod svoj uticaj. U osamnaestom veku zvanični jezik Moskovskog univerziteta bio je nemački. Kajzerov plan nije bio nimalo naivan, jer je imao jaka uporišta u Rusiji. Trebalo je Rusiju pripremiti za budući nemački napad, pri čemu ona ne bi mogla pružiti jači otpor… Knjiga donekle objašnjava istorijske prilike pred Prvi svetski rat.

ROMANSIRANA BIOGRAFIJA

Buntovnica s razlogom

Omaž ženi koja nije prihvatala kompromise, hrabroj i buntovnoj Remedios Varo, jednoj od najboljih slikarki nadrealizma koja je nezasluženo ostala u senci svojih savremenika – roman Mesec u kavezu pojavio se nedavno u izdanju beogradske Lagune.

Očaravajuća pripovest o strastvenom i nepoznatom životu Remedios Varo, španske slikarke nadrealistkinje, koja se tridesetih godina družila sa Lorkom i Dalijem, pre nego što je otišla u izgnanstvo u Meksiko Fride Kalo, Dijega Rivere i engleske slikarke Leonore Karington, potpisuje Soe Valdes (Havana, 1959). Kubanska književnica u pariskom egzilu veštim pripovedačkim postupkom dočarava procvat avangarde u Španiji dvadesetih godina prošlog veka i uključuje čitaoca u dešavanja u umetničkim krugovima nadrealističkog Pariza, kako ga doživljava Remedios Varo. Soe Valdes napisala je i roman Žena koja plače, o fotografkinji Dori Mar – muzi Pabla Pikasa.