Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

BIOGRAFIJE

Istorija (kraća) bit generacije kroz pisma

Zanimljivo je napomenuti da na francuskom slengu bit znači muški polni organ, dok na engleskom glagol bit označava udaranje, pulsiranje – kad bi spojili ova dva značenja dobili bi možda pravo značenje američkog pokreta bit generacija, koji je dominirao američkom kulturnom scenom 1950-ih, jer ova sintagma upravo označava pulsiranje, ili ritam muškog uda u pokretu.

Svi pripadnici ovog pokreta – Alen Ginzberg, Lorens Ferlingeti, Geri Snajder, Piter Orlovski, Gregori Korzo, Vilijam Barous, Herbert Hanki, Brajan Gajson, Amiri Baraka, Džek Hirsman, Bob Kaufman, Džek Mišhlin i Džek Keruak – da nabrojimo samo one najvažnije, rudimentarne osnivače pokreta – verovali su u pojednostavljen, kolokvijalni izraz u govoru i pisanju. Naziv je iskovao upravo Džek Keruak 1948. da bi okarakterisao stil svoje generacije, a postulat Vuka Karadžića piši kao što govoriš, koga čak nisu bili svesni, beše im životno načelo, naravno uz onu poznatu Ginzbergovu krilaticu prva misao koja nam iskrsne, najbolja je (da se zapiše). Pisci bit generacije imali su nekoliko dobrih prevodilaca u Srbiji, nakon Ginzbergove posete republikama bivše Jugoslavije početkom i krajem 1980-ih: njega su prevodili, kao i Vilijama Barousa Mihailo Ristić, Zoran Petković, Vojo Šindolić, Ivana Milankova i Vladislav Bajac ( koji je prevodio i kompleksnu zen poeziju Gerija Snajdera).

Svi pisci bit generacije usled složenosti procesa razlamanja jezika bili su teški za prevođenje, a toj složenosti u prilog svedoči i potpuno nova zbirka izabranih pisama DŽeka Keruaka i Alena Ginzberga (Alen Ginzberg i Džek Keruak: Izabrana pisma), koju su priredili u originalnom, američkom izdanju Bil Morgan i Dejvid Stanford, a za beogradsku kuću Clio, prevod i izbor napravio je Muharem Bazdulj. U uvodnom predgovoru ovom srpskom izdanju, Bazdulj je naveo kriterijum kojim se rukovodio pri izboru pisama za prevođenje – on je iz Morganove i Stanfordove edicije sabranih pisama izdvojio ona najzanimljivija za predstavljanje široj publici, a ostala je prepustio, nadamo se, nekom novom izdanju namenjenom akademskim građanima koji profesionalno proučavaju ovaj pokret.

Treba napomenuti ovom prilikom da su gotovo sva specijalna izdanja Ginzbergove korespodencije dostupna na konsultaciju doktorantima u kući potpisnice ovog teksta u Parizu, od pre nekih šest godina, kad je veliki broj stručnjaka za bit pokret inaugurisao Bit hotel, mesto u kome je većina pisaca bit generacije živela u Parizu, u ulici Zit d Ker. Kako je potpisnica ovih redova i sama neposredno učestvovala u velikom broju manifestacija vezanih za ovaj pokret, posebno se obradovala srpskom izdanju prepiske Ginzberga i Keruaka.

Kao prijateljica, sekretarica i nekadašnja asistentkinja Alena Ginzberga tokom 1980-ih i 1990-ih u Sjedinjenim Državama, potpisnica ovih redova u situaciji je da budno bdi nad svim njegovim izdanjima – a Muharem Bazdulj, prateći korespodenciju Keruaka i Ginzberga (između 1944. i 1963), obavio je veoma delikatan i osetljiv, kako urednički tako i prevodilački zadatak. Pokrivši temeljne, formativne godine nastanka bit generacije, osmišljene kreativnim svedočanstvom korespodencije njena dva glavna utemeljivača i učesnika, Keruaka i Ginzberga, sastavljač/prevodilac pertinentno ističe da njihova prepiska predstavlja istovremeno i neobično snažne autobiografije ovih dvaju književnih džinova. U par rečenica u svom uvodnom delu, Bazdulj, pokušavajući da definiše nit ove korespodencije, zapravo će postići definiciju akcije i smisla bit generacije: „fascinantno je… Koliko mnogo čitaju i koliko im poezija znači, koliko polažu na važnost životnog iskustva, koliko im je stalo do bližnjih i do prijatelja, koliko veruju da imaju misiju, misiju da izmene američku književnost“.

Ne bi se složili više nego što se već slažemo sa Bazduljem u pogledu smislenog izbora ovih pisama, obzirom da ona predstavljaju hronološki izbor iz prepiske dvojice pisaca koja je odista obimna. Ova prepiska ponekad je isuviše lična i intimistička da bi privukla pažnju prosečnog čitaoca, a dodali bi da su Morgan i Stanford možda religiozno i nepažljivo objavili i nepotrebno štampali skoro svako slovo originalne prepiske. Bazdulj je od njihovih 180 pisama napravio izbor od nekih 80, a da ga je potpisnica ovih redova pravila verovatno bi taj izbor suzila na nekih tridesetak.

Jer, mada su u književno estetskom pogledu, stilistički čak, i informativno, dopadljivija Alenova pisma Orlovskom u Indiji, kao i neka druga izdanja njegove obimne životne korespodencije, priznajemo ovde da iz ovog posebnog dela Keruakovog dopisivanja sa Alenom izviru neki striktno biografski a važni elementi bitni za njihove, inače toliko različite književnosti; ovi elementi stoje gotovo neprimećeni negde drugde u bibliografijama, a važni su za celokupan razvoj bit generacije.

Neprimećena je dosad u drugim izvorima, na primer, Alenova lična borba protiv njegovih homoseksualnih tendencija koju je on vodio nekoliko godina, po savetu svog psihijatra. U korespondenciji izvire jasno Ginzbergovo osećanje za drugog ili njegova plemenita vizija sveta u kome je on uvek video sebe kao ličnost iz romana Dostojevskog, tačnije kao kneza Miškina. I kao što je Bazdulj pravilno primetio, u drugim kompilacijama ne dolazi do izražaja njihova stalna podrška i osećanje solidarnosti kao u ovoj prepisci. U njoj nalazimo i naglašenu Keruakovu borbu sa alkoholom kao i puno toga što nije toliko vidljivo u drugim biografskim edicijama, a ni u njihovim originalnim autorskim tvorevinama.

Iz ove edicije provejavaju jasno dve tendencije kojih ni potpisnica ovih redova nije bila toliko svesna – Džekova potreba za samoćom i njegova čudna introvertnost sa jedne strane, kao i Alenova ekstrovertnost i praktičnost koja je možda celu ovu književnost sačuvala od zaborava.

Nina Živančević

********************************************************************************

FENOMENI

Čovek koji se smeje

Smeh je jedan od najzagonetnijih fenomena čovečanstva. Šopenhauer je verovao da ima rašta razmišljati o trima stvarima: o muzici, plaču i smehu. Ali onaj ko sebe pita, šta zacelo smejući se čini, taj se samo još više udubljuje u zagonetku. Kakav je odnos između štimunga/osećanja, određenog držanja i izraza tela i glasa? Zašto deluju upravo tako, a ne drugačije? I otkuda taj ritam mucajućeg stakata? Da li se čovek samom sebi ili nekome drugom smeje? Zašto golicanje i dobar vic prouzrokuju iste reakcije?

Fenomenološka studija Lenca Pritinga, Čovek koji se smeje. Fenomenološka studija o suštini, formama i funkcija smeha (Lenz Prütting: Homo ridens. Eine phänomenologische Studie über Wesen, Formen und Funktionen des Lachens, Neue Phänomenologie Band 21, Verlag Karl Alber, Freajburg / Minhen 2013) nudi u prvom, istorijski orijentisanom delu, opsežnu analizu onoga što se zove istorija mentaliteta, kao i tumačenje i vrednovanje smeha u rasponu od evropske antike do savremenog doba.

Studija kritički osvetljava četiri argumentativna modela – 1) etički orijentisana platonsko-stoičko-avgustinovska tradicija, koja je prema smehu pokazivala sumnjičavu i neprijateljsku odbojnost, 2) antropološki orijentisana argumentativna tradicija koja ide od Aristotela preko Žubera i Kanta do Plesnera i Šmica i smeh tumači kao proprium hominis i opravdava ga, 3) psihološki-mehanističko-energetska argumentacija koja polazi od Dekarta i sa Frojdom još nije definitivno okončana i, 4) evolucionističko-etnološka argumentativna linija koju je zasnovao Darvin i koja je do danas ostala dominantan model.

Drugi sistematski deo vodi antropološki orijentisanu liniju na osnovu nove fenomenologije Hekmana Šmica i opisuje smeh u svojim osnovnim tipovima kao smeh saznanja, interakcije i rezonantnosti (odjeka), koji se kroz različite ontogentičke stepene zrelosti smeha, ispoljava kroz igru personalne/ličnosne emancipacije ili personalne/ličnosne regresije, kao sinergetičko-sinestezijsko jedinstvo. Oba poglavlja razmatraju i pitanje vitalne životne funkcije humora u personalističkoj ontologiji.

Autor ove studije, Lenc Priting rođen 1940, studirao je filozofiju, književnost i teoriju pozorišta u Erlangenu i Minhenu. Nakon svoje disertacije on je još jednu deceniju radio na Institut für Theaterwissenschaft u Minhenu i delovao u svojstvu režisera i dramaturga, kao i prevodilac Šekspira i Molijera. Ova studija unekoliko je grandiozna suma mnogih dosadašnjih izučavanja fenomena smeha, te je ona i istorija ideja i teorija o smehu, gotovo enciklopedija o ovom fenomenu. Autorove česte i obilne digresije i zalaženja u detalje pojedinačnih naučnih premisa, učinile su ovu studiju preopsežnim delom koje se približava gigantskom opsegu od 2000 stranica, koje se još samo parcijelno mogu čitati. Ipak, ovaj ispolinski lavirint podataka i fakata čini je nezamenljivom, samo čitalac mora imati beskrajno strpljenja da se u njoj razabere i pronađe Arijadninu nit. Jednu prednost ova knjiga ima nad drugima – u njoj se može naći sve što je danas o fenomenu smeha, o tom zagonetnom ljudskom svojstvu (proprium hominis), mišljeno i napisano.

Zoran Andrić

*******************************************************************************

DEČJA KNJIGA

Korisno je biti na Bolonjskom sajmu

Jedan od samo tri srpska izdavača na Međunarodnom sajmu dečjih knjiga u Bolonji, najvećoj svetskoj manifestaciji posvećenoj literaturi za decu, uz Kreativni centar i Pčelicu, Evro Book je na svom zanimljivo dizajniranom štandu predstavio više od 100 različitih naslova objavljenih u saradnji sa srpskim autorima i ilustratorima.

Interesovanje za srpske dečje knjige raste iz godine u godinu i vredan rad u ovoj kući, i konstantno prisustvo na međunarodnim smotrama izdavača, daju sve više rezultata. Nakon što su za knjige iz edicije Zaboravljene priče (serija bajki u luksuznom povezu koje ilustruje Ana Grigorjev) autorska prava prodata izdavačima iz više od 14 zemalja, prepoznata su i druga izdanja ove kuće, a među posetiocima štanda IK Evro Bok ove godine našli su se i izdavači iz Vijetnama, Južne Koreje, Argentine, Brazila, Meksika, Holandije, Belgije i mnogih drugih zemalja, a sva njegova izdanja sada su prevedena na 22 svetska jezika.

Najpopularnija knjiga na ovogodišnjem Bolonjskom sajmu bio je najnoviji naslov iz spomenute edicije Zaboravljene priče – Andersenova Palčica sa ilustracijama Ane Grigorjev, koja je objavljena u januaru ove godine i zasad su prava već prodata izdavačima iz Poljske, Slovačke, Hrvatske, Slovenije i Nemačke. Osim ove edicije, veoma su popularne i zbirke Lafontenovih i Ezopovih basni koje su interesantne izdavačima iz Kine, kao i edukativne knjige aktivnosti koje su interesantne evropskim kućama.

K. E. D.

*******************************************************************************

PRONAĐENI U PREVODU

Vladislav Bajac u Parizu

Francusko izdanje romana Vladislava Bajca Hamam Balkanija predstavljen je u Srpskom kulturnom centru u Parizu, u vreme pariskog Salona knjiga, saopšteno je iz Arhipelaga. O knjizi su govorili Manon Frapa – urednica u izdavačkoj kući Galad, dr Darko Tanasković – orijentalista i ambasador Srbije u UNESCO, Gojko Lukić – prevodilac knjige, doktorka teologije Julija Vidović i autor. Književno veče bilo je dobro posećeno, a razgovor je trajao dugo uz mnoštvo pitanja. U publici je bilo ne samo Srba i ljudi iz bivše Jugoslavije nego i dosta Francuza.

Francusko izdanje Hamam Balkanije objavio je izdavač Galad iz Pariza u prevodu Gojka Lukića. Kritike tog romana u Francuskoj su dobre i pojavile su se u čitavom nizu značajnih medija. Tako ga Sesil Dutej, kritičarka časopisa En attendant Nadeau, naziva „velikim romanom o promeni identiteta“. Bajčev francuski izdavač već planira nove promocije ovog romana u junu u nekoliko francuskih gradova. Na francuskom jeziku veliki uspeh ranije je imao Bajčev roman Knjiga o bambusu, koji je u Francuskoj doživeo dva izdanja, od kojih jedno u Galimaru, a drugo u prestižnoj ediciji izabranih dela moderne svetske književnosti. Među jezicima na kojima je roman do sada objavljen su i kineski, arapski, engleski, nemački, francuski, ruski, turski i italijanski jezik. Objavljen i na bugarskom, grčkom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Izdanje romana Hamam Balkanija objavljeno je i u Hrvatskoj.

K. A. D.

*******************************************************************************

SAČUVANO OD ZABORAVA

Lazar Komarčić ponovo među čitaocima

Beogradski PortaLibris, u okviru edicije Sačuvajmo od zaborava, priredio je reizdanja tri romana začetnika srpske fantastike Lazara Komarčića (Jedan razoren um, Dva amaneta i Jedna ugašena zvezda), među kojima posebno mesto zauzima prvi roman srpske fantastike – Jedna ugašena zvezda – reizdat nakon 115 godina, ne računajući izdanja u jako malom tiražu (fototipsko izdanje Društva Lazar Komarčić).

Lazar Komarčić (1839-1909) bio je višestruko talentovana ličnost, koja je išla ispred svog vremena. Pravo je čudo kako je u srpskoj književnosti donekle zaboravljen iako je upravo on bio prvi koji je pisao detektivske i naučnofantastične romane. Za svoja dela Jedan razoren um i Mučenici za slobodu dobio je nagrade Srpske kraljevske akademije. Najveći uspeh Komarčić je postigao upravo romanom Jedan razoren um, koji je naknadno uvršten u spisak sto najboljih srpskih romana. LJubitelj astronomije glavni je junak romana Jedna ugašena zvezda. Na počinak odlazi pod utiskom popularnog predavanja iz ove naučne discipline, održanog u Građanskoj kasini. U snu mu se iznenada ukaže duh slavnog naučnika Laplasa, koji njegovo astralno telo vodi u pravu svemirsku odiseju, otkrivajući i objašnjavajući mu usput velike astronomske tajne i čudesa. Ovaj roman je imao je prosvetiteljsku i edukativnu misiju, približivši maltene sve najnovije kosmološke teorije i podatke prosečnom čitaocu. Objavljen je 1902. godine i prvi je roman naučne fantastike u srpskoj književnosti.

U romanu Dva amaneta, objavljenom 1893, glavni junak LJubiša stalno u mislima bludi ka dalekim nebesima. U svom mukotrpnom hodu kroz svakodnevicu često zanemaruje istinske vrednosti sveta koji ga okružuje, ali otkriva i nove vidike i sadržaje skrivenog sveta. U stalnom je lebdenju između realnog i irealnog. Kosmos vidi kao nepregledno polje novih doživljaja. Jedan razoren um najsloženije je i najambicioznije Komarčićevo delo. Govori o studentu filozofije Vanji, velikom proučavaocu Kanta. Vanja mašta o nečemu što je strast i samog autora – o vasioni. Dok pokušava da pobegne od ljubavne patnje, on razmišlja o nastanku kosmosa, ali te dve stvari – „devojka i vasiona, uznemiravaju njegovu dušu i malo po malo pomućuju njegov um“. Još dok je bio u rukopisu dobio je nagradu Srpske kraljevske akademije za najbolje pripovedačko delo „sa moralnom i patriotskom težnjom, odabranom sadržinom, čistim jezikom i lepim slogom“.

K. P. D.

********************************************************************************

BESTSELERI

Saosećanje za džangrizala

Bestseler Njujork tajmsa koji je naprečac osvojio svet – Čovek po imenu Uve, švedskog pisca Fredrika Bakmana, pojavio se nedavno u izdanju beogradske Lagune, u prevodu Nikole Perišića. Knjiga je prodata u više od tri miliona primeraka širom sveta, a švedski film koji je snimljen po ovom romanu nominovan je za Oskara 2017, u kategorijama za najbolji strani film i za najbolju šminku i frizuru. „Izvanredno! Smejaćete se, plakati i otkriti saosećanje za džangrizala u svom životu. Takođe, poželećete da se odselite u Skandinaviju, gde je sve nekako simpatičnije“, zabeležio je kritičar magazina People.

Uve je džangrizalo – jedan od onih koji upiru prstom u ljude koji mu se ne dopadaju kao da su provalnici zatečeni pod njegovim prozorom. Svakog jutra Uve ide u inspekciju po naselju u kom živi. Premešta bicikle i proverava da li je đubre pravilno razvrstano – iako je već nekoliko godina prošlo otkako je razrešen dužnosti predsednika kućnog saveta. Ili otkako je izvršen prevrat, kako Uve govori o tome. Ljudi ga zovu ogorčenim komšijom iz pakla. Međutim, iza njegove mrzovolje i pedanterije skriva se jedna priča i mnogo tuge… I tako, kada komšije koje se useljavaju u susednu kuću jednog novembarskog dana slučajno unište Uveovo poštansko sanduče, iznenada počinje topla priča o odrpanim mačkama, neočekivanom prijateljstvu i drevnoj veštini vožnje auta sa prikolicom. Priča koja će suštinski promeniti jednog čoveka i jedno udruženje stanara. Svakom je potreban komšija kao što je Uve.

Fredrik Bakman (1981) započeo je karijeru kao jedan od najpoznatijih švedskih blogera i kolumnista. Debitovao je u književnosti 2012, kada je objavio međunarodni fenomen Čovek po imenu Uve. Neobično smešni, dirljivi i mudri, Bakmanovi romani su odiseje običnih ljudi i zadivljujuće priče o svakodnevnoj hrabrosti. Bakman je dosad napisao tri romana i svi su dobili pohvale kritike i postali međunarodni bestseleri. Čovek po imenu Uve preveden je na 40 jezika.

K. L. D.

*******************************************************************************

(NE)PRIJATELJSKA ISTORIJA

O srpsko-albanskim odnosima

Od prvog izdanja knjige Petrita Imamija Srbi i Albanci kroz vekove prošle su gotovo dve decenije tokom kojih je došlo do značajnih političkih i društvenih promena praćenih bogatom produkcijom radova o srpsko-albanskim odnosima. Kao savestan autor i vanserijski erudita, Imami je osetio potrebu da svoju monografiju dopuni novim izvorima i osvrne se, između ostalog, i na prelomne događaje iz tog osamnaestogodišnjeg perioda. Prvi tom ove monografije, koju je Samizdat B92 objavio krajem 2016, govori o vekovnim susedima koji zaslonjeni od sveta žive u zaostaloj, feudalnoj sredini od 12. veka pa do kraja Drugog svetskog rata.

U drugoj knjizi, koja se nedavno pojavila, „autor obrađuje period 1945-2016, od prvih dana uspostavljanja nove vlasti i njenog kolebanja povodom statusa Kosova. Veoma važan segment iz doba ranog socijalističkog perioda jeste pitanje istorijske percepcije i geneze naziva Kosovo, Metohija, Dukađin kao i administrativno-teritorijalnih prekompozicija prostora koje su usledile nakon 1945. Imami uočava kolebanja komunističke vlasti oko stepena autonomije i federativnih planova, obilno se služeći tekstovima iz dnevne štampe i memoarima Fadilja Hodže. Posebna celina druge knjige posvećena je ustavnom položaju Kosova koji je s vremenom akumulirao nesnosnu klimu i ekonomsko zaostajanje, i produbio tenzije, uprkos ciničnim porukama centralnih vlasti da Albanci mogu da se osećaju kao kod kuće, čime su pravljene jasne aluzije na njihov došljački status i strano poreklo… Poslednjih nekoliko celina obrađuje postpetooktobarski period u kome su neprijatne teme (masovne grobnice, popisivanje žrtava i nestalih osoba, status materijalnih i kulturnih dobara) još predmet tekućih sudskih procesa, pa je i autor posebno obazriv. Jedan od brojnih kvaliteta ove knjige jeste nepristrasnost autora koja, bez ikakve kalkulacije ili namere za uspostavljanjem veštačke simetrije, knjigu čini podjednako prihvatljivom za obe strane“, beleži, između ostalog, dr Vladan Jovanović, u predgovoru za ovu knjigu.

K. S. D.

*******************************************************************************

SLOVENSKI ROMANI

Na sličnom putu

Beogradska izdavačka kuća Arhipelag već deset godina uspešno učestvuje u objavljivanju edicije Sto slovenskih romana koja je, prema rečima izdavača, najveći međunarodni kulturni, književni i promotivni projekat slovenske literature pa tako i najveći u koji je trenutno uključena srpska književnost.

Edicija je, inače, prvi literarni projekat Foruma slovenskih kultura, međunarodne organizacije koja se bavi pitanjima savremene kulture i kulturne baštine. Njime se slovenski narodi bolje upoznaju preko umetničkih dela vrhunskog kvaliteta. Međunarodna redakcija na čijem se čelu nalazi Gojko Božović, glavni i odgovorni urednik i direktor Arhipelaga, izabrala je po deset romana iz književnosti država članica projekta, koji su objavljeni posle pada Berlinskog zida, a jedini kriterijum izbora jeste umetnički kvalitet. Knjige se objavljuju u istom dizajnu, a u njihovom prevođenju učestvuju najbolji prevodioci iz zemalja članica Foruma.

Ovih dana Arhipelag je objavio dve knjige iz edicije Sto slovenskih romana – delo Petreta M. Andreevskog Poslednji seljaci, koji je sa makedonskog preveo Risto Vasilevski dok je pogovor napisao Srđan V. Tešin i roman Ferija Lainščeka Koju je magla donela, u prevodu Ane Ristović sa slovenačkog jezika i sa pogovorom Marije Nenezić. Za Gojka Božovića roman Petreta M. Andreevskog je životno delo ovog poznatog makedonskog akademika koji je, na žalost, preminuo pre deset godina. Andreevski u romanu govori o zlu i nasilju u jednom zatvorenom selu, izdvojenom iz toka civilizacije, u kojem ljudi osećaju da se njihov svet završava, da dolazi novi ali da ga oni ne razumeju i plaše ga se. Reč je o drami o opstanku jednog sveta, koja zahvata balkanskog čoveka, zastrašenog promenama i spremnog da se bori da do njih ne dođe. Barem ne dok on živi!

O sudaru dva sveta piše i Feri Lainšček (1959) u svom romanu Koju je magla donela, u kojem se, kako kaže Marija Nenezić, traga za identitetom i priča o prijateljstvu, vernosti i izdaji. Moderni je čovek izgubio veru u sve, i „vreba priliku za prepoznavanjem bilo kakve sigurne i poznate staze kojom bi mogao da se kreće dalje“. U Lainščekovom delu, ovenčanom i Prešernovom nagradom, Marija Nenezić pronalazi vidljive tragove bajke, folklorne fantastike, savremene mistične alegorije i savremene parabole.

Biblioteka Sto slovenskih romana prošle je godine napunila deceniju postojanja, a beogradski Arhipelag je na obeležavanju ovog jubileja u LJubljani dobio Povelju Foruma slovenskih kultura za najboljeg izdavača ove edicije.

A. Cvijić

*******************************************************************************

PROTIV EGOIZMA

Gruba magija zapadnoafričke stvarnosti

Čitanje romana postalo je zadovoljstvo koje je, nažalost, gotovo zaboravljeno. Danas je retko naići na knjigu koja ima snagu da čitaoca izbaci iz svakodnevice i natera ga da se uživi u magiju priče o nekoj drugačijoj, tuđoj stvarnosti. Zato su pisanja srpsko-ganskog autora Kođoa Vangorskog bljesnula kao iznenadno osveženje na kakvo čitaoci odavno nisu naišli.

Od prošle godine beogradska izdavačka kuća Argus Boosk&Magazines, u svojoj ediciji Izabrana dela, počela je sistematski da objavljuje najznačajnije naslove iz obimnog literarnog stvaralaštva tog ovdašnjeg pisca koji se afirmisao u Zapadnoj Africi. Pravo ime ovog Beograđanina, bivšeg jugoslovenskog diplomate, inače je Ljubomir Anđelković.

Iako je sa literarnim radom otpočeo još ranih pedesetih godina prošlog veka, kao student beogradskog univerziteta, profesionalno je počeo da piše tek devedesetih kada se zatekao u zapadnoafričkoj zemlji Gani. U toj zemlji živeo je skoro tri decenije u izuzetno interesantnim i vrlo različitim okolnostima koje su mu dale materijal za njegovo pisanje.

Posle romana Godlberg i Rozalinda i polemičke knjige Ostrašćivanje prošlosti, roman Anđelče Nensi (prva knjiga Afričke trilogije) je već treće delo ovog pisca koje je objavljeno i u Srbiji.

Centralna ličnost tog romana je prelepa devojčica, afrička Pepeljuga, koja traži izlazak iz siromaštva kroz turbulentnu i neodrživu ljubavnu vezu sa trideset godina starijim belcem. Još kao dete Nensi je shvatila da su vera, ljubav i nada svedeni na licemerje, seks i novac. Da bi se odbranila od te grube stvarnosti, Nensi razvija složeni odnos prema istini. Ona filtrira stvarnost i izgrađuje sistem zabluda o samoj sebi. Anđelče Nensi književna je prezentacija okolnosti koje guraju socijalno ometeno dete da pada u zamke samoobmana.

U potrazi za emotivnim osloncem koji nije dobila od oca, ona su upušta u vezu sa penzionisanim, britanskim majorom, džangrizavim gospodinom Manom, dok u isto vreme traži emotivnu ravnotežu u bajkovitoj zaljubljenosti u svog vršnjaka, fudbalera Atu. Život joj se još više usložnjava kad se upušta i u vezu sa korupcionaškim političarem u usponu, prebogatim Čika Fredijem. Izgubljena između stvarnosti i svojih interpretacija stvarnosti, a u pogrešnom uverenju da joj jedino novac može obezbediti lični integritet i sreću, Nensi odlazi za London gde se prostituiše.

Anđelče Nensi moćna je optužba protiv egoizma koji je zarazio afričko društvo i karikatura dvostrukih moralnih standarda u koje je gurnut savremeni svet. Ovaj roman daje dosad možda najbolji opis života u afričkim slamovima, gde je siromaštvo shvaćeno – ne kao prokletstvo, već kao sudbina koju treba prevariti.

Baš kao i život, roman o lepuškastoj Nensi ima i lepih i strašnih epizoda, ali je najbitnije da u čitaocu ostavlja predivan trag – nedvosmislenu podršku ljudskosti, ljubavi i toplini ali i hrabrosti da se istraje u težnji ka ljudskosti.

Ovaj roman uspeva da čitaoca u potpunosti otme i izmesti u svoja događanja. Ne prestaje da se čita čak ni kad se završi njegovo čitanje… prosto se vapi za nastavkom ove uzbudljive ljudske priče da bi se u potpunosti upoznao život mladih u gradskim sredinama Zapadne Afrike. Osim toga roman ukazuje do koje mere je čovečanstvo jedna velika porodica. Zbog te univerzalne ljudske dimenzije ova knjiga, može se slobodno reći, otvara bitne prozore na sagledavanje života i ljudi.

I pored svih užasa koja će Nensi samoj sebi prirediti, nema čitaoca koji se neće u nju zaljubiti.

Vangorski, ima nov naoko vrlo jednostavan i nepretenciozan pristup pripovedanju i odstupa od tradicija srpske književnosti i francusko-ruskog uticaja na kojem je ovdašnja literatura rasla. Dobro poznavanje klasične muzike i kompozicije uticalo je na autora da zaplet podvrgne strogim formama muzičkog stvaralaštva. Takođe se oseća i uticaj savremenog televizijskog izražavanja u tretmanu radnje. Sled opisivanih događaja je brz, a radnja se račva na nekoliko posebnih priča koje se međusobno prepliću. Taj preplet autora lišava pametovanja i dociranja, ali zato u čitaocu izaziva i one uzbudljive i gorke već pomenute zaključke.

Vangorski je podigao ulogu obrade karaktera na nov, bogatiji i izražajniji nivo. Glavne ličnosti prikazane su sa svim nedoslednostima ljudskih karaktera i često reaguju suprotno očekivanju čitalaca, što doprinosi interesantnosti i dinamici pripovedanja. Međutim, zato se neke relativno sporedne ličnosti pojavljuju kao nosioci simboličnih vrednosti bilo zvezdane, bilo mračne strane ljudske duše.

Posebna karakteristika Vangorskovog pisanja je njegov lepršav, a na mahove zajedljivi humor sa kakvim se ovdašnja književnost nije srela još od vremena Radoja Domanovića i Nušića. Knjiga je definitivno i mnogostruko ispred svog vremena. Ne samo da je opsesivno zanimljiva, već je i putokazna. Virtuozno isprepletane sudbine ljudi koje čitalac prati kroz komične i dramatične obrte, vodi ga u nove predele u koje bi svakako trebalo da ode, pa makar i čitanjem.

Zato sa nestrpljenjem treba očekivati drugu i treću knjigu Afričke trilogije, kako bi se saznalo da li će se lepuškasta Nensi oporaviti od svojih zabluda i grešaka. Književna kritika tek treba ozbiljnije da se pozabavi onim talasima koje Kođo Vangorski pravi. Treba ga preporučiti kao izuzetno maštovitog pisca koji ne samo da zna čime da zainteresuje čitaoca, već i da ga zarobi dramatikom svog pripovedanja.

Marina Božić