Knjiga Danas: Nedeljna preporuka za čitanje

SLIKE ČOVEČANSTVA

Na čijoj je strani bog

Od svih ljudskih grehova počinjenih u istoriji čovečanstva Dante je u svojoj Komediji na samo dno Pakla smestio izdaju dobrotvora. Judeka, četvrti, najuži pojas Devetog kruga mesto je u kojem pod zubima Lucifera stradaju tri najveća grešnika otkad je sveta i veka – Juda Iskariotski, Brut i Kasije. Njihove su muke večne, imena su im simboli beščašća, ali najveći grešnik svih vremena je Juda čija je izdaja Hrista žigosala celi jedan narod.

Judu su umetnici, kojima je bio inspiracija, unisono gledali kao bezočnog pohlepnika što je za trideset srebrnika izdao svog učitelja. Ta se matična struja oslanjala na kanonska jevanđelja sve do Tomasa de Kvinsija (poznatog po Ispovestima jednog uživaoca opijuma, Gradac 2005), koji u svom eseju Juda Iskariotski tvrdi da je sve što se oduvek mislilo o tom čoveku – pogrešno. De Kvinsi smatra da je Juda bio poseban Hristov učenik a da je, verujući u Hristovu božansku prirodu, od njega očekivao da Jevreje oslobodi rimskog jarma pa je izdaja bila podstrek da to učini.

De Kvinsijeva razmišljanja inspirisala su jednog od najvećih pisaca prošlog veka, Horhea Luisa Borhesa, koji se u svojoj kratkoj priči Tri verzije Jude na njih u mnogome oslonio. Borhesov junak tvrdi da je Juda Iskariotski jedini od apostola prepoznao Hristovu božansku prirodu, a da je Bog „da bi nam doneo spasenje, izabrao najnižu od svih sudbina: bio je Juda“.

Šest decenija je prošlo od Borhesove priče da bi se početkom ovoga veka otkrilo postojanje Judinog jevanđelja, napisanog sredinom II veka nove ere; u njemu je Juda Isusov najomiljeniji učenik kome poverava misterije o carstvu, i koji treba da pokrene stradanje (Čitanje Jude. Jevanđelje po Judi i oblikovanje hrišćanstva Elen Pejgels i Karen L. King, Rad, Beograd 2007). Ako i jevanđelje po Jovanu govori o Isusovom saučestvovanju u izdaji – Šta činiš čini brže, onda Juda koji je činio tačno ono što je morao kako bi se ispunio Božji plan ne bi bio izdajnik već prvi mučenik koji je stradao za veru i, ergo, temelj hrišćanstva? I sinoptička jevanđelja se razilaze oko motiva Judine izdaje: po Mateju motiv je pohlepa, po Luki u Judu je ušao Sotona, po Marku Isus je hteo da umre jer je njegova smrt temelj Božjeg plana spasenja. Po Jovanu, međutim, Isus se u Getsemanskom vrtu sâm otkriva rimskim vojnicima. Znači li to da je Judin poljubac opraštanje od Učitelja, a ne izdaja?

Sve ove spekulacije uneo je izraelski pisac Amos Oz u svoj najnoviji roman Juda (Laguna, Beograd 2016, sa nemačkog prevela Mirjana V. Popović). Inače, zagrebačka Fraktura objavila je Amosovog Judu u prevodu sa hebrejskog što je, svakako, poželjnije), i one su osnovna preokupacija njegovih likova. Iz njih se granaju njihove metafizičke eksplikacije, i ukrštaju sa iskustvenim, a glavni junak, Šmuel Aš, 25-godišnjak, ateista, socijalista, emotivac kome lako zasuze oči pred nepravdom i koji zbog propale ljubavi i finansijskih teškoća napušta Univerzitet, čak i piše magistarski rad na u Izraelu škakljivu temu – Isus u očima Jevreja.

Amos Oz, koji je kao i Borhes jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka, a i u 21. je u samom vrhu, varira ove ideje – od Jude Iskariotskog izdajnika, preko razočaranog učenika do jedinog pravovernog apostola. Šmuel Aš neke od njih prihvata i dalje razrađuje, najviše se približavajući Tomasu de Kvinsiju da Juda nije izdao već je njegov čin ishod želje da celome svetu dokaže Isusovu veličinu. Ovom radu posvećen je dobar deo stranica romana Juda, ali one Ozu ne služe da raspreda o Judi već da sagleda koren motiva izdaja, mesijanskih ili profanih, i njihove posledice. Čitav roman je stoga sazdan na izdaji – devojka koja je ostavila Šmuela je izdajnik; Šmuel je izdajnik jer se istražujući zašto su Jevreji odbacili Hrista usuđuje da pita da li se oni jezikom kojim ga kleveću približavaju „prljavom jeziku svih mogućih antisemita, koji preziru Jevreje i jevrejstvo, i sve Jevreje smatraju Judom Iskariotskim“. Da li bi istorija Jevreja bila drugačija da su prihvatili Isusa – pita još Šmuel. Možda bi Jevreji tako bili pošteđeni dijaspore, progona, pogroma, inkvizicije, antisemitizma, Šoe…

U Ozovom romanu nisu samo ove tri izdaje: odlazeći sa studija, Šmuel na kratko vreme postaje družbenik starog invalida Geršoma Valda koji živi u kući poovski uklete atmosfere. Vald je izdao sopstvenog sina jer ga je, tvrdeći da je rat Jevreja protiv Arapa pravedan, nenamerno poslao u rat gde je poginuo; izdajnik je i Valdova snaha Atalja koja se, očajna zbog gubitka muža, teši tako što se ponaša promiskuitetno; izdajnik je i njen preminuli otac Šealtijel Abrabanel, rukovodilac Nacionalnog veća i zagovornik zajedničke države Jevreja i Arapa, koga je Ben Gurion izbacio iz rukovodstva da više ne bi smetao. Umro je usamljen i prezren od svojih sunarodnika. Izdajnik je, najzad, i Ben Gurion koji je stvorio izraelsku državu ali je vezivanjem za Francusku i Englesku pojačao mržnju Arapa prema Jevrejima.

Oz se našao u šumi najrazličitijih pitanja na koja su odgovori, sudeći po implikacijama učinjenog, večno relativni pa su tako Isus, Juda, Šmuel, Abrabanel, Vald, Atalja… simboli i dobrote, ali i zla; moći i nemoći; utopija ili surovog realizma; revolucionara koji se pretvaraju u porobljivače, porobljenih koji jedva čekaju da osvoje moć i postanu porobljivači. Pitanje je samo gde je granica kada se jedni pretvaraju u druge. Sve religije, sve politike, ako ih čovek prihvata cum grano salis, mogu imati nekog smisla. Jedino je smrt besmislena jer se u njoj miri ono što je za života bilo nezamislivo: ideali i njihova zloupotreba, poverenje i izdaja, njihove žrtve, nikada priznate.

Ozov Juda zamišljen je preambiciozno; rasprave o Judinom izdajstvu, o politici Bena Guriona, Abrabanelovim zalaganjima za dijalog, i britanskoj politici zavadi pa vladaj… o idealima i stvarnosti, više zvuče kao učeno nego književno štivo, a nemušto i sasvim bezrazložno u sve to je uklopljena i ljubavna priča između Šmuela i duplo starije Atalje.

Ono što Ozovom delu jedino daruje večnu snagu i spušta ga iz levitacije po principu sve su opcije otvorene, jeste uverenje da je Juda verna slika čovečanstva koje je odvajkada živelo u haosu, da je sâmo taj haos stvaralo i na kraju ga pretvorilo u prirodno stanje gde je vrednost veoma lako izopačiti u njenu suprotnost. Verovanjem svakom lažnom autoritetu, spasiocu-izdajniku, svesno postajemo nemoćne lutke u zamkama istorije i ne sumnjajući, kako je prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Bob Dilan napisao u pesmi With God On Our Side, da je bog na našoj strani. I ne razmišljajući da je, možda, bio i na strani Jude Iskariotskog.

Anđelka Cvijić

********************************************************************************

ANALIZE

O samoreferencijalnosti u umetnosti 20. veka

Knjiga Umetnost kao tautologija Davora Džalta, koja se nedavno pojavila u izdanju IK Clio, predstavlja analizu fenomena samoreferencijalnosti u umetnosti dvadesetog veka, sa posebnim osvrtom na genezu pojma umetnika-autora, te ulogu umetnika (kao autora) u okviru pojedinih post/modernih umetničkih praksi. Fenomen samoreferencijalnosti i moguće načine shvatanja uloge i smisla umetnika za sam status umetnosti i umetničkih dela kao tautoloških propozicija, autor istražuje na primerima konceptualne umetnosti Džozefa Kosjuta i grupe Art & Language (Umetnost i jezik), minimalne umetnosti Donalda Džada, Roberta Morisa, Karla Andrea, Franka Stele, apstraktnog ekspresionizma Ad Rainharda, te umetnosti performansa (Gilbert & George, Jozef Bojs, Kit Arnat). „Rad predstavlja fundamentalni doprinos razumevanju fenomena samoreferencijalnosti u umetnosti dvadesetog veka, kao i recepciji i adaptaciji analitičke filozofije u konceptualnoj umetničkoj praksi“, beleži, između ostalog, o ovoj knjizi dr Petar Bojanić.

Davor Džalto rođen je u Travniku 1980. Doktorirao je na istoriji moderne umetnosti na univerzitetu u Frajburgu. Objavio je više knjiga, naučnih studija i eseja iz domena istorije i teorije umetnosti, pravoslavne ikonografije, političke teologije, religijske filozofije i kulturologije. Umetnički deluje u medijima slikarstva, objekata i instalacija.

K. C. D.

********************************************************************************

DRUGI PIŠU

Bum argentinske književnosti u Srbiji

Vodeći argentinski nedeljnik Noticias objavio je u broju od 11. marta opširni tekst Branka Anđića o uspehu argentinske savremene proze u Srbiji, saopšteno je iz zrenjaninske Agore. Pod naslovom Argentinska književnost. Boom u Srbiji, članak na tri stranice opisuje zanimanje srpskih čitalaca za pisce kao što su Giljermo Martines, Samanta Šveblin, Liliana Her, Isidoro Blajsten, Luisa Valensuela, Ana Marija Šua, Mempo Đardineli, itd.

„Više nisu Borhes, Kortasar i Manuel Puć oni koji već decenijama imaju mesto u univerzalnoj biblioteci srpskih čitalaca. Sada izloge krase dela Martinesa, Šveblin, Šue, Valensuele, Her, Blajstena…“ Naglašava se da uspeh ne postižu samo romansijeri nego i pripovedačke knjige koje izdavači često zaobilaze kao neisplative. U tom kontekstu se citira mišljenje Nenada Šaponje, urednika i vlasnika Agore koji je prošle godine bio gost Sajma knjiga u Buenos Ajresu. U tekstu se detaljno pominju naslovi, pisci i srpski izdavači koji pokazuju zanimanje za argentinsku književnost. Ukazuje se da su savremeni pisci probudili apetit za klasike, pa se tako u srpskim knjižarama našlo mesto za autore-rodonačelnike koji su prethodili bumu latinskoameričke i argentinske književnosti kao što su Leopoldo Lugones, Esteban Ećeverija, Rikardo Guiraldes i Roberto Arlt.

Pomenuta su sve češća gostovanja argentinskih autora na srpskim književnim smotrama i tendencija da se književna saradnja unapređuje – ističe se u tom pogledu, kao primer, novosadski NS Prozafest (gosti Martines, Šveblin, Valensuela), kao i spremnost izdavača (Laguna, Agora) da dovedu svoje autore (Ana Marija Šua, Valensuela) i predstave ih čitaocima. Naglašava se kao vrlo pozitivna prijemčivost i pažnja srpskih čitalaca: citira se, na primer, Giljermo Martines, dobitnik prošlogodišnje nagrade NS Prozafesta, jedan od vodećih argentinskih autora danas: „Bio sam prijatno iznenađen odjekom mojih knjiga (u Srbiji), medijskom pažnjom i popularnošću među čitaocima. Argentinske pisce ljudi prate izbliza, osećao sam se kao da sam (košarkaš) Đinobili ili (teniser) Del Potro“.

Izrazito pozitivan tekst o zanimanju srpske za argentinsku kulturu objavljen je mesec dana uoči Desetog NS Prozafesta na kojem će, osim Austrijanca Petera Handkea i Peruanca Santjaga Ronkaljola, najviše pažnje biti posvećeno argentinskoj spisateljici Luisi Valensueli. Sticajem okolnosti, Valensuela koja je posetila Beograd pre nekoliko decenija, imaće čast da neposredno posle gostovanja u Srbiji svečano otvori u Buenos Ajresu Međunarodni književni sajam, jednu od najvećih smotri ove vrste u svetu koju svake godine poseti nekoliko miliona čitalaca.

K. A. D.

********************************************************************************

PRIPOVESTI

Kratke izmišljotine i drugi uznemirujući prizori

Autor bestselera Američki bogovi, Koralina i Nikadođija, stiže pred čitaoce u Srbiji sa svojom novom knjigom Upozorenje o sadržaju (Kratke izmišljotine i drugi uznemirujući prizori), saopštio je beogradski izdavač Laguna. Ovu zbirku Nila Gejmena, koja sadrži horor priče, priča o duhovima, naučnu fantastiku, bajke, basne, poeziju, ali i priču Crni pas u kojoj ponovo srećemo Senku iz Američkih bogova, preveo je Draško Roganović.

Sa stranica nove knjige Nila Gejmena vrebaju čudovišta, ali gde ima čudovišta, tu ima i čuda. „I baš kao i u životu i u ovoj knjizi postoje stvari koje mogu da vas uznemire. Ima tu smrti i bola, suza i nelagode, kao i svih vrsta nasilja, okrutnosti, pa čak i zlostavljanja. Ali ima i dobrote, ili se bar tome ponekad nadam. Pa čak i pregršt srećnih završetaka“, poručuje čitaocima Gejmen. On dodaje da se mnoge od ovih priča „loše završavaju bar po jednu od osoba koje su u njima prikazane. Ovde ima dužih i kraćih priča. Tu je i pregršt pesama, kojima je možda neophodno zasebno upozorenje za one ljude koje plaši, potresa ili neizlečivo zbunjuje svaki susret s poezijom. Eto. Upozoreni ste“.

Nil Gejmen, pisac stripova, priča i romana, radio-drama i filmskih scenarija, dobitnik je brojnih nagrada. Sarađivao je sa Terijem Pračetom, zapažen je kao autor dečje fantastike. Godine 2001. objavljeni su Američki bogovi, roman za koji je Gejmen dobio jednu od najprestižnijih nagrada u žanru, nagradu Brem Stoker udruženja horor pisaca. Univerzitet Kalifornija uveo je Sendmena kao obaveznu lektiru na predavanjima o mitovima, Tori Ejmos je na čak tri svoja albuma izvodila pesme o Nilu Gejmenu, a pisac Norman Majler jednom prilikom je povodom fame oko Sendmena izjavio da je konačno dočekao jedan strip za intelektualce.

K. L. D.