Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

NEUKLOPLJENA PAMET

O mitu, skepsi i o ljudima

Ima nečeg setnog u današnjem muškom duhu zatečenom prizorom muškarčina što za kafanskim stolom, uz fina pića i dobro odabrane poslastice, bistre nekadašnje domene muškadije. Za kafanskim stolom je, u ovom slučaju, naš glavni lik Ivan Babejić, junak, hajduk, plen legendi i istraživača; zvali su ga Dilinger, ali ne i Robin Hud (Dilindžer beše čuveni američki odmetnik). Ovo je priča i o mitskoj svesti. O ukusu krvi i mesa zaostalim iz herojskog perioda čovečjeg. Samo što je junak propustio priliku da ostane heroj.

Roman je, doduše, napisao jedan, u odnosu na prethodne knjige, opušteniji Milan Janković, uglavnom neopterećen istorijskim, sudbinskim, moralom, kolektivnim, ličnim… Tako izgleda na prvo čitanje. I to ne znači da je u pitanju gola skaska. Elem, Homoljski Dilinger (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo 2016) nije spektakularna komercijalna storija, već jedna od onih knjiga što pokušavaju da evociraju jednu epohu, te da makar izdaleka nateraju i na razmišljanje o opčinjenosti herojima i naličju tog fenomena – o duboko individualnoj tragediji zatečenih u neposrednom okruženju tog naličja, kao i o skučenom doživljaju lične pravde i njenoj arbitrarnosti.

Naizgled ničeg novog među likovima: „Kod nas sve po starom. Ko šta radi, mi ti kukamo na porez i slavimo u pobedi i porazu. Ili: Vrlanac je, najpre, ozbiljno kazao: – Kada se povučem otvoriću bordel i daću mu ime Kod molovane brade. A možda ću biti narodni poslanik, ništa gori niti bolji od ostalih!“ Novina se ogleda u percepciji junak, a Jankovićevi junaci iz prve polovine prošlog veka prilično su dokumentarna smeša karaktera pod kapom nebeskom; uokvireni kulturnom i geografskom matricom, te saterani u ćošak običaja i naravi, oni se premeću u nasilnike, prevarante, secikese i smrdivrane od kojih ne znaš šta da očekuješ.

Preki su to ljudi, nesvikli na zakone, na poštovanje drugog, ali i nesmirajni kad su u pitanju njihovo željeno, prirodno ili zakonsko pravo (- Kakvi su izgledi da mi naše hajdučije dotučemo? Jer, „hajduk je onaj ko se ispod vlasti zemaljske istrgne i od ove odmetne, tako da u zemlji saČm za sebe, ili u društvu sa drugima njemu ravnima, samovlasno živeti počne u nameri da kažnjiva dela čini“). Moguća je aluzija na raznovrsne hajdučlije, jer je dodir sa današnjicom i uopšte svevremenim neizbežan; pisac je u tome ipak krajnje diskretan, to je tek blago primetno raskršće na putanji iz prethodnog romana (Pohvala Erazmu).

Precizan u opisu, detaljan u scenskom prikazu, autor slikovito, argumentovano i ubedljivo vodi u šetnju kroz ondašnji svet, narodsku mudrost i naivnost u varljivoj običajnosti ili lažljivoj novotariji. Kao na sudu ili u istragama kojima knjiga obiluje, defiluje čitava mala filozofija svakodnevnog, ljudskog i lupeškog, bez autorove vrhovne sudijske intervencije.

Opčinjenost i mitska zavodljivost razbojnikom ili zločinom tema je ozbiljna i beskrajna. Stvarni i holivudski Dilindžeri, tehnički uglancani hajduci što pelješe banke usred Depresije – ne mogu se meriti sa slavonskim Čarugama i homoljskim Babejićima; oni su naši, govore ono što razumemo i osećamo: jednom rečju, lomataju se po našim šumama, jedu kačamak i, čak i kada koriste Nivea kremu, vonjaju po naški. Naravno, hajduci i gangsteri na kraju završe kao atrakcija, vašarski eksponat, njihov posmrtni (su)život je i sve ono što konačno izlazi van okvira privatnog, uključujući i sram drugih zbog trpljenja i straha. Ali odmetnik je uvek pomalo i junak koji se drznuo da i na državu nasrne i prkosi joj – pogotovo kad je država bahata, neuredna, zaostala. NJegov leš prvo ide na vašar, pa u zemlju, u neznani grob, a slike katkad završe u kičastim ramovima. Za razliku od tela koje je …bezbudućnik, osuđen na meteornost postojanja! Da, kasnije se on pretvara u pokretne slike i žitija – eto sporta i razonode, kao i podmetnutog smisla života. Trgovina i konstrukcija mitologije, sve u sitna crevca. Kao i muke i strasti ženskinja koje se u horu konačno pojavljuju s ove strane zavese, neke druge Petrije i njihovi cvetni venčići. Zapuštena ljudskost i alavost.

Roman spretno i neosetno nosi svoje bogatstvo jezika, lepotu i bistrinu naracije, koji nisu stavljeni u funkciju pukog veličanja nakaradnih kovanica, arhaizama i slikovitih nadimaka; to nalikuje stilu jednog Vidosava Stevanovića, ali lepo raspoloženog. Otuda druga nagrada za neobjavljeni roman na konkursu gorepomenutog izdavača… Janković je jedan od onih od kojih se može učiti pisanju, jeziku, pronicanju i proricanju sudbe. Zaboravljenim narodskim jezikom i svetom što iz njega navire, spontano, bez uštogljene, predvidljive matrice, vokabularom ajdučkih priča, razigrano („I, kako bi gazda Đoka to kazao, pesnice stisnute u nemoćnom besu, poprimile su mu tirkiznu nijansu tek snesenog crvendaćevog jajeta“), vazda duhovito, spretno i efektno, Jankovićevi junaci su preki i grubi i nežni, na trenutke atraktivnih i ubitačnih komparacija što sve precizno govori o pohlepi i strepnji. O naravima koje iz njih izviru. Zanimljiva, intimna intermeca među događajima ispunjena su folklornim motivima; jelovnik da i ne pominjemo, mada je on tu iz dokumentarnih razloga i čerez nekih od pravila dobro začinjene bajke; i kao što je nečija … sestra lepa poput faraonove robinje…“, tako pravi živopis izbija iz realiteta nepredvidljivosti svakodnevnog jezika i obične, neukalupljene pameti.

Predrag Stanković

********************************************************************************

TREĆA SREĆA

Srbija, mitska zemlja

Prvo izdanje romana Ćup komitskog vojvode objavio je nekadašnji BIGZ, zlosrećne 1990, drugo Dereta 2000, a treće, povodom stogodišnjice Topličke bune, upriličila je Talija izdavaštvo 2017. Neprikosnoveno istinito, od početka, odzvanja autorova gorka sentenca: „Ovo doba traži umetnost prostu kao pasulj“. Za umetnost nisu došla bolja vremena, ali se autor tada, kao i u ranijim i potonjim delima, opire banalizaciji umetnosti, te dosledno gradi složene, slojevite, višeznačne i univerzalne povesti. I kako bi kazao Kiš, „to nije samo opredeljenje pisca po estetičkim afinitetima, već logična etička konsekvenca jednog strasnog traženja izlaza iz sveopšte alijenacije naše epohe“.

Još od Bugarske barake, Savićeva poetika je zasnovana na poznatoj univerzaliji literature, toj „nepokretnoj konstanti sveprisutnosti ljubavi i smrti“. Formalno menjajući autorski izraz, tražeći se u adekvatnijim oblicima i žanrovima, od stvarnosne pripovedne proze, preko esejističkog, do postmodernog romana, Savić se nikad nije odrekao najvažnijeg pitanja svake dobre priče, koja ispituje granice i daje determinante dobra i zla, tvoračkog i destruktivnog.

Pokušaj mirenja etike i estetike je najteži zadatak umetnika, jer se jedna drugoj prečesto pokoravaju. Izvesno je, ipak: „Umetnik ne sme da svoj dar stavlja u službu ideja u koje ne veruje ili koje su mu tuđe, a pogotovu ne u službu onih koji umetnost zloupotrebljavaju za svoje ciljeve“.

Ćup komitskog vojvode roman je koji se, u vremenskom određenju, oslonio na dva dramatična trenutka srpske istorije (1917. i 1948). U mnogoj literarnoj tvorevini, pa i ovoj, posezanje za nacionalnom istorijskom građom može biti višestruko konotirano: ponekad kao (de)mistifikacija kolektivnog bića; kao alegoreza sopstvenog doba, koje nužno nosi breme prošlih vremena, a najposle, kao univerzalna priča o čoveku u nedoba i njegovoj borbi za smislenost. U formalnom smislu, okvirni narativ romana pripada golootočkom, posleratnom vremenu, a u njemu je unutrašnji pripovedni prsten, dominantna priča iz 1917, vremena Topličkog ustanka. Autor produbljuje vreme istorijskim i mitskim ravnima (Prvi srpski ustanak, Kosovska bitka, epska pesma i helenski mitski diskurs, pa sve do biblijskih univerzalija).

U ključu postmodernističkog postupka ukidanja formalnih žanrovskih granica, u romanesknu strukturu su umetnute i tri drame: dve istorijske (o Kosovskom boju i Hajduk-Veljku), a treća sa temom iz helenske mitologije (Apolon i Marsija). Sve su tragedijski konotirane, jer junaci, iako slute egzistencijalne poraze, ne odustaju od svojih nauma. Drame su sublimna ideja večitog pitanja: „Šta misliš, pesniče dični, koja je mašta jača: mašta stvaranja dobra ili mašta razaranja i zla?“

Mesto gde se odigravaju sve povesti u romanu je Srbija, mitska zemlja, jer „mitske zemlje i krajevi su raznovrsni, a samo im je jedno svojstvo zajedničko: menjale su tok istorije i stvarale legende“, kaže Umberto Eko. Jedan nesvikli stranac, koji hoda Srbijom, kaže: „Ovde se ne zna šta je java a šta san, šta tama a šta svetlost, šta dan a šta noć, šta kraj a šta početak, šta gore a šta dole. Sve je nestvarno i obrnuto naglavačke, a sve je opet stvarno i čvrsto postavljeno na noge“.

Autor u ovom romanu, kao i u pređašnjim i potonjim svojim delima (od ranih pripovedaka, do romana La sans Pareille), poseže za intrigantnim postupkom aptronima. Zalizani su zalizani, onečovečeni i jednoumni instrumenti vlasti; Slepac svet spoznaje duhovnim, a ne telesnim okom; Zlopogleđi je „levo oko alavo, na sve što je zdravo, lepo i napredno“, njime ubija i cvet i čoveka; Troglavi se transformiše svaki put, kad odsečenu glavu ponese pod pazuhom. On je mitski junak, koji do samospoznanja dolazi kroz gubitke i ponovna sticanja identiteta; Kosara se „danju oružala i opasivala kao muškarac. Noću je oblačila suknju i bluzu, rasplićući duge i guste pletenice“. Nemi/Nema je sublimat Animusa i Anime, platonovsko dvopolno biće, pre nego su ga gnevni bogovi razdvojili na polovine, koje se večno traže. Dvodevojka, delija-devojka, na bojnom polju, hrabra i nemilosrdna, u zatišju bitke, kućanica i toplo krilo. Čak i Lenzu, strancu i došljaku, odgovara ime prolećne obnove zgasle egzistencije.

Već na početku, narator otkriva dualnost svoje prirode. On je, bez krivice, proglašen izdajnikom revolucije, da bi kasnije postao izdajnik bratovljev. Umetnik, kojem je usud namenio mnoga iskušenja, jer „na spisku sumnjivih, umetnicima pripada prvo mesto“. Kao i Vojvoda Kosta Vojnović, vođa Topličkog ustanka: za kralja i oficire, avanturist koji se pre vremena podigao na preveliku silu, lepotan-bandit, za Austrougare.

U drugoj ravni, Vojvoda postaje mitski, epski junak: „Stasit je i prav kao bor. Zvezda mu sija na čelu, soko stoji na ramenu, ruža cvate iz potiljka, voda grgonji u ustima, žar-ptica leprša u očima“. On je umetnik, zatočen u nedobu rata. Veruje da borbom pobeđuje neprijatelja, a umetnošću besmisao krvoprolića: „Još juče su njegovi ljudi ubijali i klali, a danas će izvoditi pozorišnu predstavu“.

I drugi junaci i njihove sudbine su alegorijski konotirane. U zaokruženju intencije autora da ispriča povest o sučeljenim svetovima, racionalnog Zapada i iracionalnog Istoka, jedan od junaka, Lenc, zapadnjak, osrednji bečki glumac, Srbiju ne razume, ne poima plahovitost ljudi, njihovu ambivalentnost i nedoslednost: „Od Srba nema čudnijih ljudi: svako će se ljuto uvrediti ako mu se ponudi da za novac radi kao dostavljač, ali će zato bilo kojoj vlasti dragovoljno i redovno, i više nego što je potrebno, prijavljivati i opanjkavati rođake, prijatelje i komšije“.

Pojedinačne sudbine junaka su signumi kolektivnog duha i svesti, etosa i mita nacije. Autor sublimira ideju sveopšteg dualizma i u nacionalnim biću: „Dobar ali pogan narod. Mnogo pogan“, ili, „Razlika između razbojnika i boraca za pravdu i slobodu ponekad je tanka kao vlas“. Sa druge strane, tvoračko i smisleno traži pravo na život, barem u umetnosti: „Srbi su budale. Rat je, a oni izvode pozorišne predstave. I to kakve? One u kojima se porazi proglašavaju za pobede, u kojima se ceo narod tera u samoistrebljenje radi izmišljenog nebeskog carstva, u kojima mrtvi znače više nego živi“.

„Valjda se, ipak, sve priče ne ponavljaju“, nada se autor. Možda je ovo obećanje: Eros će se, pre ili kasnije, izbaviti iz zagrljaja Tanatosa. Biće to divno vreme. Treba biti pripravan. U tamnoj vilajetu su jednako i onaj koji pripoveda i onaj koji priču sluša. Uzmu li – kajaće se. Ne uzmu li – kajaće se.

Ana Stišović Milovanović

********************************************************************************

MONOGRAFIJE

Omaž Draganu Nikoliću

Izuzetna knjiga o slavnom glumcu Draganu Nikoliću, Gospodin mangup, koja je urađena na inicijativu Grand kafe kao omaž njegovom liku i delu i u znak zahvalnosti za sav njegov trud, njegovu plemenitost i dugogodišnje prijateljstvo, pojavila se nedavno u izdanju Lagune. Ova umetnička biografija nastala je u dogovoru sa njegovom suprugom, glumicom Milenom Dravić, u želji da se javnosti prvi put predstavi jedinstveno svedočanstvo o glumačkoj i moralnoj veličini najvećeg šarmera i najvoljenijeg glumca uz čije su uloge odrastale generacije. Priče brojnih eminentnih autora o velikom Gagi Nikoliću još jednom će podsetiti sve poštovaoce njegovog rada koliko je bio veliki Gospodin mangup. „Inicijativa za monografiju o Gagi Nikoliću, našem velikom prijatelju, jednom od najvećih glumaca sa ovih prostora, nastala je iz naše želje da se, zajedno sa poštovaocima, još jednom podsetimo njegovog neprevaziđenog talenta, profesionalnosti i prepoznatljivog šarma po kom ćemo ga uvek pamtiti. Posebno nam je drago da delo izlazi u godini jubileja Grand kafe“, kaže Andrej Bele, generalni direktor Strateškog poslovnog područja kafa Atlantic grupe.

Pola veka je Dragan Nikolić trajao na jugoslovenskoj i srpskoj umetničkoj sceni. Kao glumac u pozorištu, na filmu i na televiziji. Kao junak filmova koji predstavljaju bogatstvo nacionalne kinematografije. Na prostoru nekadašnje Jugoslavije, Dragan Nikolić je bio jedan od najvoljenijih glumaca. „Imala sam tu privilegiju da smo drugovali više od četiri decenije, što je podrazumevalo i određenu bliskost. Sve te godine prijateljstva utkale su se u ovu monografiju, u čijoj osnovi je ljubav prema junaku jedne kinematografije, teatra i televizije“, kaže Radmila Stanković, urednica monografije. Svoje priče i sećanja na Gagu Nikolića ispričali su filmski kritičar Milan Vlajčić, pozorišni kritičar Aleksandar Saša Milosavljević, dramaturg i televizijski poslenik Predrag Perišić, pisac i akademik Dušan Kovačević, reditelji Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Slobodan Unkovski, LJiljana Todorović, Miloš Radivojević, Slobodan Šijan, Boro Drašković, Miroslav Lekić, Zdravko Šotra i Miloš Radović, i Dragoljub Draža Petrović, novinar i glavni urednik Danasa. Urednica fotografije je Goranka Matić.

K. L. D.

********************************************************************************

PRONAĐENI U PREVODU

Tesla na turskom, Janičar na bugarskom

Roman Vladimira Pištala Tesla, portret među maskama nedavno je objavljen na turskom jeziku u izdanju ugledne kuće Aylak Adam, saopšteno je iz zrenjaninske Agore. Najzanimljivija i najjasnija priča o Tesli dosad ispričana, u Srbiji je ostvarila veliki uspeh – nakon Ninove i nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, niz godina jedna je od najprodavanijih na ovdašnjem tržištu, ušla je u čitanke za osnovnu školu i gimnaziju, objavljena sa uspehom u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Tesla, portret među maskama je preveden na engleski, makedonski, slovački, mađarski, ruski, rumunski, češki, slovenački, španski, bugarski, a sada i turski jezik. Objavljen je i kao zvučna knjiga na srpskom i engleskom jeziku.

Vladimir Pištalo (1960) jedan je od najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača. Među njegova najpoznatija ostvarenja spadaju poetske proze Slikovnica, Manifesti, Noći i Kraj veka, zbirke priča Vitraž u sećanju, Priče iz celog sveta i romani Milenijum u Beogradu, kao i roman Tesla, portret među maskama. Pored ovih dela, Pištalo je i autor dve neobične literarno-biografske knjige – Aleksandride, bajkovite povesti o životu Aleksandra Makedonskog, i novele Korto Malteze. Živi u Americi gde predaje svetsku i američku istoriju na univerzitetu u Vusteru, Masačusec.

Drugo izdanje debitantskog romana Saše Edija Đorđevića, Janičar, pojavilo se nedavno, nakon što je prvo prodato za samo tri meseca, saopšteno je iz IK Evro Book. Radnja ovog istorijskog trilera dopala se domaćoj publici podjednako koliko i životna priča autora, koji pored pisanja ima dugu i uspešnu karijeru inspektora u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a uz to je i frontmen smederevskog hard rok benda Patrias. Potvrda kvaliteta ove knjige je i prevod na bugarski jezik, koji je dogovoren sa jednom od najvećih izdavačkih kuća iz ove zemlje – Softpress, čije će se izdanje Janičara uskoro pojaviti u prodaji.

K. A. E. D.

********************************************************************************

STUDIJE

Tajni pakt sa fašizmom

Dvojica predstavnika stajali su licem k licu okrenuti fašizmu: jedan je bio papa Pije XII koji se o holokaustu nije izjašnjavao, a njegov prethodnik, papa Pije XI (1922-1939), bio je predstavnik Hrista, koji je stajao na strani progonjenih Jevreja i svojom enciklikom Hitleru pokazao granice.

U istorijskoj studiji Dejvida Kercera, Prvi predstavnik. Papa Pije XI i tajni pakt sa fašizmom (David I. Kertzer: The Pope and Mussolini – The secret History of Pius XI and the Rise of Fascism in Europe, Theiss), reč je o tajnim odnosima Vatikana sa fašističkim vođama, iako su se Musolini i papa Pije XI mrzeli, ali zarad očuvanja vlasti, i podržavali. Neobrazovani i neverujući Duče i učeni i bogobojažljivi pontifeks sklopili su sudbonosni pakt. Tek uvođenjem tzv. zakona o rasama 1938, počelo je papi Piju XI da svanjava s kime je on stupio u pakt. Nakon njegove smrti naslednik Euđenio Pačeli. odnosno Pije XII, taj pakt je prihvatio. O ovome je Dejvid Kercer napisao izvanrednu studiju koja u punoj svetlosti otkriva dubinu fašističkog zapleta za koju je on nagrađen Pulicerovom nagradom. Ali i ljubitelji sočnih detalja nalaze u ovoj studiji obilje građe koju je autor kompilovao iz akata fašističkih specijalnih službi.

Studija nudi mnogo detalja o egzekuciji Musolinijevog zeta i ministra spoljnih poslova Italije u vremenu od 1936-1943, grofa Ćana i Musolinijeve prijateljice Klare Petači. Autor veli, u pogovoru svoje knjige, da je pregledao oko 25.000 kopiranih dokumenata i da mu je čitav tim saradnika u tome jednu ravnu deceniju pomogao da ih on kroz literarnu transpoziciju uzdigne u kvalitetnu istorijsko-publicističku prozu, za koju je dobio Pulicerovu nagradu.

Nemački prevod ovog dela asocira na knjigu nemačkog pisca Hohuta, autora skandalozne drame naslovljene Prvi predstavnik, koja je postala svetski bestseler i bila izvođena na svim stranama sveta. Hubert Volf u predgovoru ove knjige veli, „Bez Kurije ne bi fašizam u Italiji uspeo, bez Ahile Ratija ne bi bilo Benita Musolinija, bez Pija XI ne bi bilo Dučea“. Ahile Rati bio je papa od 1922. do 1939. Taj period obeležilo je nekoliko istorijskih događaja – Musolini je osvojio vlast, potpisani su Latersnki ugovori iz 1929, kao i konkordat sa Nemačkim Rajhom 1933, i doneseni su zakoni o rasama rasističkog režima iz 1938. godine. Ova knjiga ujedno je i paralelna biografija pape Pija XI i Musolinija, napisano napeto, ali ne i trivijalno. Kritika je na sva usta hvalila objavljivanje ove akribično dokumentovane knjige kao zahtevnog blokbastera. Ona je, uvereni smo, jednako merodavan izvor za studije papstva u 20. veku, odnosno, tragičnog odnosa Vatikana prema fašizmu.

Z. Andrić

********************************************************************************

PSIHOTERAPIJA

Protiv stresa

Knjiga Stres Hane i Jirgena Lunda, čuvenih danskih psihoterapeuta koji su, posle dugogodišnjeg rada u vlastitoj Klinici za stres, osmislili sopstveni model rešavanja problema stresa, pojavila se na srpskom, u prevodu Ivane Barić, u izdanju Arhipelaga. NJihov model ponudili su upravo u knjizi Stres koja je obogaćena serijom crteža koje su, prema zamislima autora, oblikovali dizajneri iz danske agencije Lifelines, Digital Vision, kao i velikim brojem grafikona i psiholoških testova. Knjiga se bavi uzrocima i posledicama stresa – Kako stres nastaje? Kako možemo da sprečimo stres? Šta treba da učinimo sa stresom? Da li je svaki stres negativan? Zašto ništa ne preduzimamo povodom stresa? Autori na provokativan način pokušavaju da odgovore na pitanje zašto je stres postao najveći objedinjujući faktor svih ljudi danas na svetu. Stresv sadrži veliki broj ilustracija specijalno pripremljenih za ovu knjigu, kao i veliki broj grafikona i psiholoških testova.

Hane Lund (1946), danska psihoterapeutkinja, posle više od dvadeset godina iskustva u radu sa pacijentima, kako na individualnom nivou, tako i u grupama, razvila je u potpunosti svoj koncept rešavanja problema stresa. Hane Lund radi u privatnoj terapeutskoj klinici koju je osnovala 1991. Godine 1997. s Jergenom Lundom osnovala je Kliniku za stres koja je posvećena nastojanju da se iza simptoma stresa pronađu razlozi koji su izazvali stres. S Jergenom Lundom napisala je knjigu Stres koja je doživela više izdanja na danskom jeziku i prevedena je na mnoge evropske jezike. Živi u Kopenhagenu.

K. A. D.