Knjiga je kao kašika, čekić, točak…

Njihovu enciklopediju znanja na temu štampane reči možete čitati ovih dana i na srpskom jeziku. Gradac iz Čačka (glavni urednik i suizdavač Branko Kukić), u prevodu Miodraga Markovića sa francuskog, objavio je delo Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga koja je nastala iz razgovora Karijera i Eka. Ovu dvojicu vrhunskih intelektualaca na, uslovno nazvanu, raspravu, jer teško da ćete u knjizi naći ijednu tačku u kojoj se oni razilaze, podstiče Žan-Filip de Tonak svojim pitanjima. Ta pitanja, doduše, i da se hoće ne mogu iskakati iz opštih mesta, ključnih za istoriju razvoja i buduću sudbinu knjige, ali su ona dovoljno podsticajna da se i Karijer i Eko strastveno unesu u priču.

Karijer je mnogo poznatiji filmofilima nego ljudima iz književnog sveta jer se bavi pisanjem scenarija, glumom i pozorištem. Jedan je od najvernijih saradnika Luisa Bunjuela, a u njegovoj biografiji stoji da je sam ili u koautorstvu sa Bunjuelom pisac scenarija za filmske klasike – Dnevnik jedne sobarice, Lepotica dana, Diskretni šarm buržoazije, Taj mračni predmet želja, Mlečni put… Svestrano obrazovanje daje mu, pak, izvrsnu podlogu da se bavi i esejistikom, a sa Gijem Bektelom autor je Rečnika gluposti.

I Umberto Eko, kao semiotičar i naučnik, uplovljava u književnost – roman Ime ruže doživeo je planetarnu slavu, dok su nešto lošije prošli Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg i Baudolino. Eko je uz zbirke naučnih ogleda napisao i knjige Istorija lepote i Istorija ružnoće u kojima je potvrdio svoj filozofski duh i esejistički talenat.

Karijera i Eka povezuju fascinantno poznavanje globalne kulture, njene istorije i njene sadašnjosti, ali i pronicljivi uvid u budućnost. I jedan i drugi su veliki kolekcionari knjiga i zaljubljenici u pisanu reč a njihovi razgovori čitaocu nude pregršt informacija i preobilje vrednosnih sudova. Oni nisu ključ za tajnu pisanja ali jesu ključ za otvaranje svih vrata na tajni knjige. Žan-Filip de Tonak podstiče sagovornike pitanjima, primedbe su mu zgodne i ponovo razgorevaju ponekad mirniju priču kako se rasprava ne bi ugasila.

Od prvog poglavlja, sa već klasičnim pitanjem da li će knjiga umreti, Karijer i Eko nude sve moguće dokaze da će ona preživeti jer je, kako kaže Eko, izum ljudske civilizacije po važnosti isti sa kašikom, čekićem, točkom ili makazama. „Kad ste ih jednom izmislili, ne možete ih učiniti boljim“, kaže on, argumentujući zbog čega je večna nepromenljivost knjige, zapravo, garant njene neuništivosti. Valja, međutim, znati da i Karijer i Eko u svojim razgovorima imaju na umu idealnog čitaoca čiji su i ukus i znanje duboko prožeti klasičnim sistemom etičkih vrednosti od antike do danas – sistemom najčešće napadanim jer je on garant individualizma a samim tim i kritičkog mišljenja.

Takav čitalac je blizak njima, njihovom ukusu, njihovim iskustvenim stavovima i životnoj filozofiji. I stoga će razgovori polaziti od dobro utemeljenog osnovnog stanovišta da je knjiga – kao kondicio sine kva non takve ličnosti – nezamenljiva.

Odatle logično sledi upoređivanje osnovnih postulata na kojima se drži sama ideja knjige, i proizvoda tehnološke revolucije. Koje su prednosti klasično štampanog dela u odnosu na cedeove, dividije, cede-romove, ridere? Može li se knjiga sa njima takmičiti? Hajde da vidimo ko je jači, kao da kažu Karijer i Eko, počinjući sa raščlanjivanjem, analizom, kritikom, pohvalom, sagledavanjem prednosti ali i mana. U ovoj briljantnoj intelektualnoj igri dva znalca inspirišu, i zaključcima i primerima podstiču jedan drugog – suština razgovora jeste, ipak, pohvala kritičkom mišljenju koje nikada, kao poslednjih decenija, nije bilo tako ugroženo. Uz političko ograničavanje sloboda i uglavnom nekažnjivo najsurovije kršenje ljudskih prava širom planete, tome perfidno svojim izumima doprinosi i tehnološka revolucija. Uz sve svoje dobre strane, ona nas gura u globalni lonac u kojem se zakuvava hiperinflacija informacija. Najviše onih koje su netačne ili su poluinformacije, a čiji je cilj stvaranje zbunjenog, nesigurnog, uplašenog i, na kraju, poslušnog stanovnika sveta. Čak se i onaj koji brani svoju individualnost teško može odupreti silini cunamija beslovesnih priča – njegovo kritički naklonjeno oko mora da bude oprezno da mu ne uleti neki trn koji će mu rasparati dugo pleteni sistem pravih vrednosti zasnovan na klasičnom znanju i etici.

Znanje nije više potrebno, konstatuju Karijer i Eko. Ono se još, kao u poslednjoj odstupnici, može naći u knjigama koje kod idealnog čitaoca stupaju u interakciju: pročitana knjiga menja onoga koji je čita, sažima se sa novom, utiče na nju ali i sama prima sveže impulse stvarajući tako kreativni mikrokosmos. Zato je i svaka knjiga u nama i kroz nas živa, i „nikada ne umire“.

Karijer i Eko uvek imaju i zadršku: Da, možda, ne idealizuju knjigu? Kako se ovoliko može govoriti u prilog knjizi kad samo u našoj biblioteci ima raznih ludaka, autora bezvrednih knjiga? Šta raditi sa knjigama koje su glupe? Ni Karijer ni Eko ne koriste eufemizme kad neku knjigu treba okarakterisati kao beznačajnu i za postojeću, i za buduće generacije. Za njih je, kad je glupost u pitanju, pop pop a bob bob, pa to Eko i ilustruje primerima španskih flamanskih, norveških, švedskih lingvista… ludih, kako kaže, autora „sumanutih teorija o poreklu jezika, od kojih su najzabavniji nacionalisti – po kojima je Adam govorio jezikom njihovog naroda“. Šteta što Umberto Eko ne zna srpski – ne bi mu promakli srpski „novoromantičari“, autori sličnih teorija koji, služeći se podacima iz lingvistike, dokazuju da su Srbi još malo pa „narod najstariji“. O tome bi mogao da se informiše i slatko nasmeje čitajući sjajnu knjigu Radivoja Radića „Srbi pre Adama i posle njega“, u kojoj naš poznati istoričar raskrinkava takve teorije, pogubne za ozbiljnu nauku.

Ova priča o ljudskoj gluposti mogla bi biti deo i neke buduće knjige razgovora dvojice intelektualaca koji su tako superiorni u svom znanju, nijednog časa ga ne zloupotrebljavajući za pothranjivanje sopstvenih sujeta. Uživanje je zato čitati ih dok duhovito doskaču jedan drugog najneverovatnijim podacima iz kultura celog sveta, pa čak i simpatično-bizarnim pričicama kao što je preporuka da u našu kućnu biblioteku stavimo budilnik kako bismo zbunili žiške koji zbog buke neće izlaziti iz svojih rupa i gristi knjige.

Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga jeste delo koje pitanje – Da li će elektronska knjiga uništiti štampanu, jedno od glavnih u svetskoj kulturi tokom poslednje četiri decenije – čini suvišnim do banalnosti.