Knjiga kao ukrštenice

Pod jedan, rekao sam joj da je moj maturski rad, davne 1964, bio iz matematike. Diferenciranje funkcija i primena diferencijala u matematici, fizici i hemiji. Pod brojem dva, moj najstariji unuk, koji uskoro puni šesnaest godina, učenik je prvog razreda Matematičke gimnazije. I pod tri, kao pesnik, s nekoliko objavljenih zbirki, upoznao sam nedavno jednu lepu i zanimljivu fizičarku, petnaestak godina stariju od nje, koja je maštala kako da uskladi matematiku i muziku. I onda mi je, ona, zbog nove udaje, kao zaljubljeniku u tamne zvezde, okrenula leđa. Naterala me je da prepravljam nekdašnji doživljaj sveta, da matematiku, u rukopisu svoje buduće knjige proze, pretvaram u fiziku, ma koliko srodnu, ali drukčiju, da menjam gradove, u kojima je gostovala po pozivu, da zamenjujem omiljene slikare, da vraćam i, što je najteže, izmišljam i dopisujem njenu i svoju prošlost. Da je ne bi, slučajno, prepoznala njena najbolja prijateljica. Jedino mi je rekla da ona, iz svoje spavaće sobe, gleda na Dunav. I kad legne, i kad se probudi. Prilično neodređeno, da ne kažem previše i za boljeg šetača, čak i ako je mislila na Dorćol ili Zemun. Da mi je, barem, onako u žurbi, izgovorila njeno ime i prezime. Uvek ju je oslovljavala različitima nadimcima. Nije mi dala njenu adresu ni broj telefona. Možda bismo ona i ja, odnosno njena prijateljica i ja, nastavili da se viđamo i dopisujemo. Tajnost se podrazumeva.

Zatim me je zateklo i privuklo njeno uverljivo, delimice, naslovom izmenjeno izlaganje o matematici (očekivao sam o fizici) i poeziji, koje sam slušao do njenog poslednjeg, prozuklog glasa, i vratilo unazad. „Evo je“, rekao sam sebi, „pojavila se i u Francuskoj ulici, broj 7, da propoveda i uznosi šamanizam, onaj njegov sudbinski deo koji je i u mašti, varnici i u tajnim brojevima“. Govorila je i govorila o poeziji; sva u crnom, od haljine do ondulirane, tamne kose koja joj je padala niz ramena, tačno onoliko koliko je htela, ne gledajući na sat, ne udaljujući se od osnovne, najavljene priče. Pobrala je aplauz, kakav, u književnim susretima, odavno nisam čuo, a ja sam, ošamućen, znojavih, netaknutih dlanova, napustio krcatu salu, videvši kako slušaoci nagrću i nasrću na nju, da je pohvale i pozdrave, da je dodirnu. NJu, ili onu drugu?

Želeo sam da nastavimo davno započet razgovor o matematici i poeziji, s određenim, u međuvremenu, pristiglim izmenama i dopunama, od kojih se najveći deo odnosio na nju. Makar je gledao u leđa, i, ako zadigne kosu, u vrat. „Jebala te još jedna rasprava o nečemu što te dovodi do ludila, kao da ti one dosad nisu dovoljne“, čuo sam sebe, dok sam se peo do najbliže trolejbuske stanice u Vasinoj ulici. „Što dalje i što brže od nje“, molio sam boga da uveče, pre pola devet, nije zatvoren muški klozet kod Narodnog pozorišta, da ne moram da pišam u obližnjem parku, ispred spomenika Vasi Čarapiću. Ona je, i večeras, pokušala da mi smrsi konce, svilene, pamučne, vunene i najlonske. Zar ponovo?

Tek što sam se iskobeljao iz onih, jedva vidljivih, šamanskih. Pričala mi je da su lekoviti, ako su nežno obmotani, s pljuvačkom na jagodicama. Najpre oni koji su, sem paučastih, i zbog nje, postali toliko nevidljivi, lepljivi i rastegljivi, da su pred pucanjem i raspadanjem. Imam ih koliko hoću. Za dva-tri, gotovo bez muke, namotana klupka. Da je htela da ih odmotava, u stvari da me odmotava, možda bi mi život učinila podnošljivijim i lepšim. Znam da mi neće pripasti, prerušena, prilično podmlađena i crnpurasta. Niti ja njoj. Nisam ni nagovestio sebi nešto slično. Bežeći i od pomisli da su se one, opet, našle, da je prva ušla u drugu, uostalom, srodne su fizika i matematika, i da će obe, istovremeno, ući u mene, s nevidljivim, zapetljanim čvorićima, ne verujem sasvim slučajno, jednog, ko zna kog i čijeg petka. S jednačinama, skupovima, geometrijskim ravnima, s planetama, kometama i nepoznatim nebeskim telima, čim otvore svesku s kockicama i kad se spusti vedra noć. Ispaliće me, dok kažem a, najpre ona koja je brža od zvuka.

U stvari, kao da je sve, i ovog puta, bilo između nas. Hoću li im prvi raširiti noge, ili one meni? I kad sam pokušao da ih uporedim, video sam da je druga pet-šest santimetara viša od prve. Nema nikakve veze sa štiklama, godinama, s odećom i bojom kose. Još manje, s delovima grada, ulicama, spratovima, stanovima u kojima žive. A tek s njihovim, tekućim ljubavnicima. Zašto sam, onda, i večeras, sedeo u prvom redu? Da se nadmećemo u srpskom jeziku koji govornicama izlazi iz usta? Ili u onom pokretljivom mišićnom organu koji leži delimično u dnu usta, u koja se ulazi, delimično u ždrelu, koji se ukršta s drugim jezikom, kad počinje sladostrašće? Inače, njegova sluznica sadrži brojne kvržice koje mogu da otkriju slan, kiseo, gorak i sladak ukus. I najslaniji, i najslađi među njima. Kojim jezikom da se nadmećemo?

Tu sam, da me uslikaju, sem u visini? Koješta. Da nastave da me, od Kulina bana, vuku za nos? Ili da uočim u čemu se razlikuju, koja mi se više sviđa? Lepe su na svoj način. Lepše su na moj način. Da zamislim šta se dešava kad se ženske plave oči zacakle i ukrste sa ženskim crnim očima? I postanu smeđe, kao moje. Kojima li ću se dopasti? Da sačekam (a nisam) koja će od njih, na kraju, pod tačkom razno, „ima li neko nešto da pita?“, uzeti mikrofon i početi sve ispočetka, pitanjem koje se postavlja posle neprospavane i jalove noći, u cik zore, nikako uveče, kad probrano društvo odlazi u najbliži kafić da proslavi nešto što, još jednom, ili nijednom, nije moglo da se dogodi. Ni večeras.

Kofer

Nema ga. Pamtim onu kariranu, plavo-teget štampu na kartonu i dve bele aluminijumske bravice. Umesto dedinog: Ups, naslušao sam se: Škljoc, kad sam ih otvarao s mukom, uplašen da ne izleti varnica. Raspao mi se u selidbi, iz jednog u drugi studentski dom u Beogradu, sa sve težim rečnicima i priručnicima, na kraju školske godine. Ako se dobro sećam, nijednu alatku, nisam našao. Ni tajnu Jovana Ilića Kaluđera. I da jesam, ne bih pisao o tome.

Krvna pločica

Sićušna ćelija koja lebdi u krvnoj plazmi. Krvne pločice su pod nazivom trombociti. Nastaju fragmentacijom velikih ćelija u koštanoj srži. Igraju bitnu ulogu u zgrušnjavanju krvi. Trombociteponija je smanjenje normalnog broja krvnih pločica, čestica u krvi bitnih za zgrušavanje. Poremećaj može nastati usled smanjenog stvaranja krvnih pločica, prouzrokovanog leukemijom, rakom, lekovima, aplastičnom anemijom ili ozračenjem. Trombocitopeniju takođe može prouzrokovati pojačano razaranje krvnih pločica, koje mogu izazvati lekovi, kao što su sulfonamidi, ili otrovi. Povrede i opekotine mogu uticati da telo upotrebljava krvne pločice brže nego što se mogu zameniti, a to izaziva privremeni manjak krvnih pločica. Najčešći uzrok trombocitopenije je idiopatska trombositopenična purpura. To je tip autoimune bolesti, kada se krvne pločice uništavaju u slezini. Evo, pesme iz jedne moje, možda, buduće knjige.

U izdanju IK Tanesi

Knjigu Razno Simona Simonovića, pesnika, romansijera, esejiste, nedavno je objavila IK Tanesi. Naslov Razno podseća na mnogo šta, ali ovlašnim pogledom u njen trodelni sastav, s predgovorom, počinje razgovor o njenom raznorodnom ostvarenju, kako u tematskom tako i u formalnom pogledu. Simonovićena knjiga, piše u pogovoru Milisav Savić, mogla bi se odrediti kao roman, u prvom redu kao ljubavno-erotski, onda kao porodični, autobiografski, autopoetički… Knjiga se nameće kao ukrštenica, sve se u njoj rastavlja i usitnjuje, da bi se na kraju naslutila, ako ne i pronašla, rešenja te ukrštenice, da bi se sve opet sastavilo i ukrupnilo.

Uz saglasnost izdavača Danas prenosi iz knjige jedno poglavlje/odrednicu Konci.