Jelena Rosić, rođena u Kikindi, napisala je, između ostalih, i knjigu “Babicino unuče”, objavljenu krajem 2017. u izdanju “Arhipelaga”.
Ovu knjigu nećete moći da pročitate u jednom dahu, ali ćete, povremeno, nad njom ostajati bez daha.
Nad ravnicom kojom se polako penjete u unutrašnjost dečjeg sveta. Šta tu ne valja? Može li se penjati ravnicom? A šta ti drugo preostaje nego da se penješ u dubine.
U ravnici se može desiti da ne vidiš ništa daleko unedogled. I šta onda biva? Onda ulaziš u brdovita prostranstva sopstvenog detinjstva. Tu ima kamenja o koje možeš da se sapleteš – bilo onih za kiseljenje kupusa ili možda onih što su spali sa srca; ima i zvukova koji mogu da opeku u muzici “poklopaca na šerpama iz kojih se puši sve što bi živ čovek samo poželeo”; u ravnici, toliko je ravna, ponekad ne znaš je li san s ove ili s one strane, ali svejedno se mašiš za “Sanovnik” jer: “posle sanjanja, nema kajanja”!
Dete je bez roditelja, sa babom – babicom i dedom – s nogom. Dete, devojčica je “Tolika” od onolišne majke. Za čuđenje: čuditi se u ravnici je primerenije, izgleda, od pljeskanja po guzi ili štipkanja obraza. Smešno, pa se deca smeju, toliko da bi i “Velika” počela da se smeje… I smejala bi se dok i samoj sebi ne bi postala smešna. I onda bi samoj sebi, u sebi, bila još i viša i deblja.
Ali koga bi taj tok svesti jednog detinjstva mogao da čudi? Drugog dedu iz priče – bez noge; Ženu bez marame; Komšinicu koja voli da kuva; Prodavačicu koja se vise puta udavala…
Možda, ali nemaju vremena da se čude, jer u ravnici ovog detinjstva je toliko ravno da dedina podignuta ruka ne može da savlada njenu gustinu, pa ostaje da visi u vazduhu… A baba ne žvaće već zeva kroz ravnu ravnicu… I sve traje duže, i dublje, “zrikavci zriču kao nilski konji” toliko je ravno-gusto.
Čudesna je knjiga “Babicino unuče” Jelene Rosić koja se među prvima pojavila u novopokrenutoj ediciji “Mali Arhipelag”. Reklo bi se da ima mustru za plivanje po detinjstvu i da je mustra tajna šifra koju imaju samo odabrani, ali spisateljica svoju nesumnjivu odabranost otkriva onima kojima je do otkrivanja:
Prvo i prvo… počneš da sečeš… slova različite debljine i oblika i reči koje ništa ne znače i koje nemilosrdno i pomalo odsutno krojiš kako ti odgovara… menjajući im oblik i ko zna, možda čak i smisao…
Treba naći smisao sopstvenog detinjstva, jer bez njega – nema smisla!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
