Knjigama „ubija“ samoću

Deda Relja živi sam, bez penzije i prava na socijalnu pomoć. Prošao je vremešni starina mnoge muke i nedaće, duša mu je puna ožiljaka od porodičnih tragedija… Ali, ne predaje je. Zna on za izreku „život ti daje onoliko koliko možeš da podneseš“. Muči ga samo samoća. I prazne njive i ognjišta. Ona su mu gorčija od čemera.

– U ovom zaseoku Nedića plač bebe nisam čuo decenijama. Nekada je ovde živelo preko 50 ljudi, a sad svega par staraca. Otišlo sve, još malo i zemlja i kuće ostadoše pusti – sa nevericom u glasu priča deda Relja. Ali, ne da da ga tuga obuzme i savlada. Ima on još volje da udiše lekoviti planinski vazduh koji ga je, kaže, očeličio. Najviše voli svitanja podno Murtenice.

I na pragu stote, Relja sam kuva, zna da opere, popegla, seje vrt, održava okućnicu…Žali za svojom životnom saputnicom LJubinkom koju je bolest pobedila u 54 godini. U trenucima dokolice, Relja čita. Do skora je je bio najstariji član gradske Biblioteke.

– Pročitao sam preko 1.000 knjiga. Najviše volim one o kaubojima i Indijancima. Vid me, fala je Bogu, odlično služi. Pogledam ponekad i televiziju, ali ređe, mnogo je politike, a politika me nikada nije interesovala. Kao ni Tito ni partija. A možda to i nije dobar savet mladima da se ne petljaju u te političke rabote. Moji unuci Miloš i Aco završili fakultete, ali zato što ne političe , rade za dvadesetak hiljada dinara – veli Relja, kome su unuci , sinovi i snaje najveća ljubav i podrška. Obilaze ga, čuvaju i neguju, te zahvaljujući njima može da preživi.

Rođeni Negbinac , spletom okolnosti nije uspeo da ostvari pravo da penziju, a na socijalu nema pravo jer poseduje par hektara murteničke drlije. Kaže, međutim, da mu ništa ne nedostaje.

-Malo jedem, ne pijem rakiju i ne pušim cigarete. Noge me dobro služe, puno šetam . Nikog ne mrzim, niti kome šta dugujem. Živim u prirodi i sa prirodom. I to ti je recept za dug život – poručuje vedri deka, koji „treće“ doba, i pored samoće i nemaštine, ne proživljava sa osećajem tuge i gorčine.