Knjige: Predstavljamo vam nova izdanja

PRILOG ISTINI

Četnički zločini u Srbiji

Knjiga Prilozi istini – četnički zločini u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata (SUBNOR, Beograd 2015) istaknutog publiciste i nekadašnjeg direktora izdavačkog preduzeća Rad Milenka Kovačevića (1927), na upečatljiv način, sintezom dokumenata iz raznih arhiva rasutih po množini naučnih i stručnih časopisa i knjiga na ovu temu objavljenih tokom proteklih sedamdesetak godina, daje dosad najkompletniji prikaz zločina koje su činile snage četničkog vođe Draže Mihailovića u periodu 1941-1945.

Mnogi današnji antikomunisti brane četnike i pokušavaju da izjednače ono što se nikako ne može izjednačiti: zločince i žrtve. Ova knjiga svojom dokumentarnošću na najbolji način pokazuje koliko je to nemoguće i koliko je to nespojivo sa osnovnim ljudskim vrednostima

U knjizi nisu obuhvaćeni (već samo naznačeni) zločini četnika prema muslimanskom i hrvatskom narodu na teritoriji Bosne i Hercegovine i Hrvatske koji su takođe brojni.

Autor u predgovoru objašnjava da je svrha ove knjige da, nakon dvadesetak godina stalnih pokušaja novoistoričarske revizije novije srpske istorije, javnost Srbije podseti, a mlade generacije upoznaju sa četničkom kolaboracijom sa okupatorom i sa zločinima vršenim u Srbiji: „oni koji se budu upoznali sa sadržajem ove knjige biće iznenađeni time kako je bilo moguće da se uprkos najbestijalnijih četničkih zločina, za kratko vreme promeni shvatanje istorijske istine u korist Ravnogorskog pokreta“.

Kao uvod knjizi, autoru je poslužio rad dr Miroljuba Vasića sa Okruglog stola o zločinima četnika u Drugom svetskom ratu, održanog septembra 2012, nakon čega sledi desetak strana posvećuje biografijama Dražinih perjanica, Zvonku Vučkoviću, Dragoslavu Račiću, Nikoli Kalabiću, Dragutinu Keseroviću i Predragu Rakoviću. Najveći deo knjige predstavlja spisak imena četničkih žrtava. Reč je o dokumentovanim zločinima koje su četnici Draže Mihailovića vršili po čitavoj Srbiji van borbenih dejstava, isključivo prema civilima, ženama, starcima i deci – Užice, Priboj, Kraljevo, Valjevo, Šabac, Smederevo, Beograd (Vranić, Boleč, Umka, Ostružnica, Dugovac), Kragujevac, Kruševac, Niš, Sokobanja, Leskovac, Vranje, Čačak, Zaječar, sandžačka sela Kasidoli i Zabrnjica gde je masakrirano muslimansko življe.

Pokolj civilnog stanovništva u selu Vranić kod Beograda često je navođen u ovdašnjoj javnosti, ali ga Kovačević dokumentuje kompletnim spiskom žrtava. Da podsetimo, u noći 20. na 21. decembar 1943, četnici su zaklali 72 meštana (svi srpske nacionalnosti), od toga i jedan broj dece od 10 do 14 godina, čak i jedno dete od pet meseci. Zločin je počinila jedinica Posavske brigade kojom je komandovao izvesni Spasoje Drenjanin Zeka.

U knjizi se dalje navode brojni drugi zločini za koje ovdašnja javnost jedva i da zna, a koje inače glasna grupa novoistoričara potpuno prećutkuje. Takav je na primer već pomenuti masakr nad Muslimanima sandžačkih sela Kasidoli i Zabrnjica. Po svom opsegu, sadizmu i krvoločnosti kao i očitoj nameri da se muslimanski živalj istrebi, mogao bi se komotno nazvati i genocidom jer predstavlja samo jedan deo opsežne strategije tzv. Vrhovne komande JvuO, da se fizički eliminiše islamsko stanovništvo (Turci) u BiH, Crnoj Gori i Sandžaku. Prema izveštaju četničkog komandanta Pavla Đurišića, od 13. februara 1943, koji je uputio Mihailoviću, u ovom talasu realizacije planskog istrebljenja Muslimana četnici su ubili 9.200 Muslimana, od čega 1.200 muškaraca i 8.000 žena i dece. Ovaj događaj poznat pod imenom februarski pokolj, prema nalazima Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u FNRJ, samo u pomenutim sandžačkim selima Kasidoli i Zabrnjica i još nekim mestima u opštini Priboj, rezultirao je užasnom smrću 1.547 lica muslimanske veroispovesti. Od ovog broja čak 665 su bile osobe mlađe od 18 godina. Sve žrtve se poimence navode u knjizi što joj daje pečat verodostojnosti.

Već ovi podaci belodano svedoče o karakteru četničkog pokreta Draže Mihailovića. Iako formiran kao otadžbinski, sa željom da se odupre neprijatelju, pokret Draže Mihailovića od svoje prvobitne ideje i početnih borbenih dejstava protiv Nemaca i saradnje sa partizanima, tokom jeseni 1941, u nekim krajevima i do početka 1942, vrlo brzo se pretvorio u kolaboracionističku vojnu organizaciju, a kako je svoju vojničku organizacionu strukturu sve više gubio, pokret se raspadao tokom perioda 1942-1945, na najkrvavije zločinačke bande. Ideolog četničkog pokreta, dr Stevan Moljević, razočarano je zaključio krajem 1944: „Šta smo mi u ovom ratu pokazali srpskom narodu? Svoje kame, brade i pijane komandante koji štipaju snaše“.

Zagovornici rehabilitacije četništva odnos između partizana i četnika vide kao tobože ideološko pitanje. Pitanje četništva danas, kao i ranije uostalom, nije nikakvo ideološko pitanje kako neki mlađi istoričari žele da našoj javnosti nametnu; to je pitanje odnosa jednog društva prema nacifašizmu i prema zločinu. Čak i ako zanemarimo borbena dejstva jednih protiv drugih, nikako se ne mogu zanemariti grozomorna četnička klanja civila samo zato što su pripadali drugoj veri i naciji (Muslimani i Hrvati, npr. u Bosni) i drugačijim uverenjima (Srbi komunisti i njihovi simpatizeri).

Milenko Kovačević, iako u poznim godinama, uložio je nemali trud u svojevrsno istraživanje po arhivama i brojnoj literaturi kako bi sakupio dokumente koji na verodostojan način pokazuju pravo lice četništva i razbijaju novostvoreni mit o njihovom tobožnjem antifašizmu. Iako se za Mihailovićeve četnike ne bi moglo tvrditi da su bili fašisti (kao što je to bio npr. Dimitrije LJotić i njegov Zbor), oni su pristali na saradnju sa njima i krenuli u izdaju i zločine, sve u strasnoj i slepoj mržnji prema komunizmu. Zato ne čudi da mnogi današnji antikomunisti brane četnike i pokušavaju da izjednače ono što se nikako ne može izjednačiti: zločince i žrtve, kolaboraciju sa okupatorom i borbu za slobodu. Ova knjiga, svojom dokumentarnošću na najbolji način pokazuje koliko je to nemoguće i koliko je to nespojivo sa osnovnim ljudskim vrednostima i elementarnim shvatanjima morala.

Zlatoje Martinov

RUŠENJE MITOVA

Lorens Darel ili pisanje kao porok

Knjiga Lorens Darel, biografija Gordona Bokera, koja se nedavno pojavila u izdanju IK Karpos, u prevodu Sonje Vasiljević, ne predstavlja zvaničnu, uglađenu biografiju velikog autora. Za one koji su ljubitelji Darelovog lika i dela, zaljubljenika u umetnost i Grčku, žene, telesnu ljubav i stvaralaštvo („pišem kao što drugi ljudi vode ljubav, za mene je pisanje porok“), ovo delo može biti pomalo neprijatno iznenađenje. Za one, pak, bespogovorne obožavaoce ovog pisca – evo prave literature. Zar Darel nije u Kvartetu napisao da je „dobro zlo okrenuto naopako“? Zar nije on tvrdio „da srce dobija sve što želi, a plaća dušom“? Evo knjige koja ruši sve mitove i iluzije…

Krajem februara 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen je dečak, Lorens, prvi sin. Majka mu je bila Irkinja, otuda njegova strast i beskompromisna žudnja za životom, a pripadao je porodici koja se, u vreme kad je Britanija doživljavala svoj cvat, nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrtonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejzaža, ostavili su trajan utisak na Darela. Kasnije će se sećati veličanstvene duše Istoka, pretočene u koloraturalno… „Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom“. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“, boje su koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Ipak, nema iluzija o zemlji kao o raju i to nije detinjstvo iz bajke. „Dosađivao sam se još otkako sam se izvukao iz majčine utrobe i nikad nisam pronašao nešto što bi me zaista zadovoljilo… Uvek sam se smatrao mrtvorođenim… i uvek sam se osećao veoma posthumno…“, piše on.

Odrastao je pikarski, mahom veselo, avanturistički. NJegova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska, što je od početka dobar zalet za svako dete. Čitav svet bio je njegov dom. Pa ipak, Grčku je voleo najviše. A ko se može odupreti „širokim japanskim kraterima bisernosivih oblaka nad Albanijom, zaslepljujućoj kišici koja sipi poput zlatnog praha i crnom pokrovu žitke vode…“ Detinjstvo Darel provodi u Indiji i Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. U osamnaestoj neuspešno pokušava da upiše Kembridž. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. U jednom londonskom noćnom lokalu zarađuje za život prebirajući džez na starom pijaninu. „Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce“, govorio je kasnije. Srećan je što nije uspeo da završi „Oksbridž. Seks je daleko bolji način da se spozna svet od univerziteta“, beleži. Prvu ženu, Nensi (a biće ih četiri), upoznaje tako što na vratima pokušava da joj proda usisivač. Prelepa plavuša, kojoj tepa bandera, jer je viša od njega tri glave, podleže njegovoj ogromnoj energiji, umetničkom zanosu i šarmu. Ubeđuje porodicu da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku, kolevku civilizacije. Dolaze na Krf. „Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora“. Tu Darel piše svoju čuvenu Crnu knjigu, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje ni jedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. Rukopis šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu“. No, Crna knjiga nije zavitlana u Senu. Predgovor joj piše niko drugi do T. S. Eliot.

Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. U Kairu se brak sa Nensi završava. Ispostavlja se da Darel ima i svoju tamnu stranu, on je amoralan, opsesivno vezan za seks i surovost. Nensi sa devojčicom koju su dobili bukvalno beži od njega. Lorens je očajan, teši se da će pisati, ponavlja da je „rođen sa pisaćom mašinom u ustima“. U Kairu se u topografiju živopisnih predela uklapa se i jedan ženski lik. Prelepa Jevrejka, Eva Kon. Postaće druga gospođa Darel. Imaće devojčicu Sapfo. Aleksandrija i Egipat prerasli su u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, Aleksandrijski kvartet. No, dok rukopisa još nema na hartiji, službuje u Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata. Tu se muči, zauvek prestaje da bude levičar, u Trstu kupuje limuzinu koja je hromirana, ogromna, bleštava i koju Darel hoće da proda lično Titu. Poslednje noći pred polaska iz Beograda, Eva doživljava prvi nervni slom. Eva završava u duševnoj bolnici u Trstu, devojčica ostaje kod njega. Kasnije, premeštaju je u Englesku. Uprkos jadu, Kvartet fermentira u dnu Darelovog sna.

Godine 1957, na Kipru završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti Aleksandrijski kvartet. Prva rođaka budućih nastavaka je Justina. U trenutku nastanka Justine, Darel srećno živi u jedinom braku u kome se nije mučio, sa Klod Ford. Drži na krilima mapu stare Aleksandrije i priseća se ulica, parkova i bordela koje je zaboravio.

Ovaj roman Darel je gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od ličnosti ovog velikog dela. Tu caruje „mek, tup zvuk aleksandrinaca“, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube“, oseća se ukus poljubaca, nežnih, ali i pervetuiranih i veštih, kao i onih tako neveštih „da su podsećali na prve oblike štamparstva“. Kvartet ne podseća mnogo na Darelova dela napisana pre njega. U odnosu na njih, deluje kao simfonija spram preludijuma.

Darel je na muljaču sveta, odgovorio Aleksandrijom, veličanstvenom muljačom ljubavi i strasti, pri tom ispisujući divnu i ingenioznu rečenicu – „Srce dobija sve što želi, a plaća dušom“, kao i „Grad postaje čitav svet kad čovek voli jednog od njegovih stanovnika“. Roman postiže uspeh, ali Darel ne nalazi sreću. NJegova kći, Sapfo, izvršava samoubistvo, nakon dugog lečenja kod psihoanalitičara, gde stalno spominje oca u kontekstu psihološkog ili fizičkog incesta. U njenom dnevniku iz 1965, pisanom u Grčkoj, stoji da je sa četrnaest godina imala abortus. Zauvek će ostati tajna da li je u jednom trenutu Darel odlučio „da srce dobije ono što želi, a da plati dušom“. Ili je Sapfo potonula u tamne lavirinte psihe gde iluzije i strahovi lako bivaju zamenjeni za istinu. Ostaje činjenica da njoj jeste dato neprikladno ime Sapfo, koje priziva biseksualnost, da pisac u epistolama nema mnogo razumevanja za duševne slomove ni Eve ni njihove kćeri, da su i prva i druga žena netragom otišle od njega, a da je treća, Klod, umrla od raka pluća, jer je način života uz Darela bio naporan i surov – beskonačne litre alkohola i cigareta. „Ili se ubijam ili pišem roman“, izjavljivao je Darel. Četvrtu suprugu oterao je tvrdeći da je lezbejka.

Do kraja života, Darel neće nadmašiti visoke, strme, zavodljive hridi Aleksandrijskog kvarteta. NJegovi prijatelji tvrdili su da „kad bi Darel ušao u sobu, nastala bi vesela atmosfera, kao da je neko otvorio flašu šampanjca“. U drugoj polovini života zavoleo je budizam. Kad je preminuo 1995, javio se jedan lama i rekao da je Darel već reinkarnirao i da živi kao čuvar vinograda u Burgundiji. Volim da ga zamišljam tamo, među suncem, u vinogradima, među bocama gde u svakoj spava po jedan anđeo, sad, kad je napokon daleko od svih bolova i prevara i poroka, od kojih su uspeh i slava bili među najstrašnijima.

Sanja Domazet

FILOZOFIJA

Odbrana Sokratova

Platonova čuvena knjiga Odbrana Sokratova doživljava niz novih izdanja, i to ne samo na srpskom jeziku. Ovo delo, napisano pre više do dve hiljade godina, i dalje je vanvremeno i svojim porukama i danas, kao što će i ubuduće, predstavlja putokaz ka moralnim vrednostima koje čoveka čine čovekom. Nedavno se pojavilo još jedno izdanje Odbrane Sokratove na srpskom, u izdanju beogradske izdavačke kuće NNK Internacional, za čitaoce zanimljivo zbog još nečeg – Platonovu knjigu preveo je Kosta J. Lozanić, prvi prevodilac starogrčkog na srpski jezik, i jedan od najobrazovanijih ljudi sa prostora Stare Srbije.

Izdanje NNK Internacional (redaktori su Gordan Maričić i Ana Šumenković) nije samo predstavilo Lozanićev prevod, već je dopunjeno i njegovim autografom, čime je simbolično knjizi data posebna patina vremena i posebna čar uživljavanja u doba koje je odavno za nama, ali nam iz svojih izvora šalje neupitne poruke.

Platon, Sokratov učenik i nastavljač njegovog dela, napisao je svoju Apologiju (Odbranu Sokratovu pred sudom) kako bi potomstvu ostavio osnovne koncepte Sokratovog učenja i njegovih filozofskih misli. Kao što je poznato, Sokrat je optužen za kvarenje atinske omladine i za neznaboštvo, i osuđen na ispijanje otrova. Svoje filozofske dijaloge koje je vodio sa svojim učenicima, ali i običnim ljudima na ulici, zaustavljajući ih i postavljajući im pitanje, a zatim ulazeći u raspravu sa njima kako bi ih usmerio ka osnovnim etičkim principima, Sokrat nije zapisivao, ali je postojao dovoljan broj njegovih sledbenika koji su ostavili svedočanstvo o tome. Platon, na prvom mestu.

Jedna od optužbi koju Sokrat navodi u svojoj odbrani bila je i ta da preteruje, „da istražuje šta je pod zemljom i šta je na nebu; loše stvari pretvara u bolje i druge ljude uči to isto“. Kako u ono vreme, tako i danas, a i uvek će ovakve optužbe predstavljati autoritarnu vlast koja pod plaštom tobožnje brige o narodu zapravo sužava njegovo obrazovanje, usmeravajući ga samo ka poslušnosti i pokornosti.

Posebno mesto u priči o ovom izdanju Platonove Odbrane Sokratove zaslužuje prevodilac Kosta J. Lozanić (Bitolj 1864 – Skoplje 1937), koji je pored grčkog i turskog govorio ili razumevao i arapski, persijski, ruski, češki, nemački i engleski jezik. Završio je, kako u kratkom životopisu u knjizi piše njegov unuk Kosta B. Lozanić, filološko-istorijski odsek na Visokoj školi u Beogradu, predavao je klasične jezike u Prizrenskoj bogosloviji i neki od njegovih rukopisnih prevoda sve do pedesetih godina prošlog veka postojali su u biblioteci te škole. Platonovu Sokratovu apologiju preveo je 1904. za državni profesorki ispit, ali je prevod odbijao da objavi iako su ga nagovarali jer drugog prevoda nije bilo. Sada je, eto, ipak stigao pred čitaoce…

A. Cvijić

JEDNA PESMA MESEČNO

Još iskrenija pesma

Mirko Kekić

Stiže leto,

kazaljke, između naših reči, trome su taman dovoljno.

Sve plavo što sam i imao reći čula je poneka bivša

i samo su rane zore bolne i rumene.

To tek devojčice, od lipa snene,

ne znaju zašto ih mami

kiša.

 

Da.

Pošao sam, da te jebem.

Prošao ulicom tiho, mesečarski

– ko sasvim dirljivi ubica, u suton.

Šumele su krošnje pokisle

i predvečerje mrko – ko ton

raštimanog kontrabasa.

 

Išao sam, nasmešen,

a jedan od dečaka što prose

smucajući se po modrim senkama ulice

pogledao me je duboko – kao neko stran, neko moj.

Namignuo sam mu, kao:

„Da, pošao sam da je jebem.

To je slutnja koju si s mlekom pokupio

i čekaš neki april da se setiš.

Ono što Oni radili u tvojoj sobi

a ti stajao, na prvom snegu,

i vežbao da gledaš surovo

i maštao da pobegneš u neki grad

i da ti se nešto desi…“

 

Da, pošao sam – duše sažete, nehajno zbacivši svu

hrpu ideja renesanse, Laure i romanse,

jade švabe u plavom kaputu,

sve melodije u A molu,

Novi zavet, Rafaela…

A gle: Jedan predak, od nomadskih proleća drukčije rumen

i rutav, u mojoj krvi zaigrao je resko!

Jedan predak, koji je još Nemanjiće psovao zbog nameta,

paganski dirljiv, prepun klisura i sela.

Baš ništa, malograđanska sreća – ni žarka ni bela.

Al mi se uglovi usana odavno nisu, tako željni neba,

za pticama otimali.

 

Pošao sam da… Da.

Džepova punih naivnih saveta starijih dečaka iz predgrađa,

u grudima: mesec, okrnjen,

poliven s nešto manje od litre najjeftinijeg vina,

jučerašnje ljubavi prerušene u nenadne ljutnje i blagosti,

očevi kamiondžijski štosovi i, za sina,

najbližim glasom prošaptane bajke.

 

I možda je to baš, baš tužno… Možda sasvim majski plavo!

Ne puštaj samo balade iz vremena naših majki.

Ne čekaj me na prozoru kao moja, kao mala.

Možda mi dođe žao što ne otkinuh onih par lala

ispred komšijske zgrade.

Možda mi dođe da ti, iz sveg srca, pričam

kako, tamo kod mene, puna zvezda protiče reka,

kako su ti u očima pruge, a koža tako belo meka

i pitam te za omiljenu knjigu, za boju…

Al, bojim se, biće lako, ružno

Ništa naročito tužno…

Ne baš sasvim, sasvim plavo.

 

Noć

je pala. Zvezde se pale

po barama od katrana. Jata. Krovovi.

Kroz krošnje pokisle mesec se valja, plovi…

Vidiš, možda je i to nekakva renesansa, razmisli

– to što sam došao da

demontiram srednji vek u nama! aranžiram sumrak idola!

Hrist gine među zagušljivim voštanicama.

Nema tu: „Ili ili lama savahtani!“

Rumen i rutav, onaj predak uspinje se da ga rani

olistalom granom.

Gluposti!

Kakva predstava za neke naivne nas.

Zvonim.

Otvaraš.

Al suviše je, suviše kasno.

Makovi kraj pruge u tvojim očima tako topli,

tako slični…

Nikako neću moći lako iskočiti iz voza.

Da, suviše lepo… Suviše plavo.

I sve ide niz tu reku.

Agon 34 (proleće 2016)

 

Mirko Kekić rođen je 26. januara 1996. u Požarevcu. Studira je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U Agonu objavljuje prvi put.

BOOKA

Roman koji izvrće sve norme

Spektakularan debitantski roman Mirande Džulaj (1974), priznate umetnice, sineaste i autorke bestselera Baš ti, baš tu istovremeno je tako potresan, tako prljav, tako nežan, tako duhovit – tako u njenom stilu – da će čitaoci ostati zatečeni – najavljuje beogradska IK Booka roman prvenac ove autorke, koji se nedavno pojavio na srpskom jeziku, u prevodu Aleksandra Milajića. „NJena kultna zbirka priča Baš ti, baš tu, objavljena početkom 2010, predstavlja jedan od prvih uspeha naše izdavačke kuće i nemojte da se čudite što smo emotivno vezani sa ovu divnu ženu. Kad ne piše izlaže radove na Venecijanskom bijenalu i osvaja nagrade za svoje filmove, a svaku njenu objavu pobožno prati armija od 100.000 pratilaca na Fejsbuku i 77.000 na Tviteru“, dodaje se u saopštenju izdavača. „Čeril Glikman, junakinja ovog nezaboravnog romana jedan je od najoriginalnijih, najviše zbunjujućih i na svoj način najsimpatičnijih likova u novijoj prozi. NJena vrlo lična ispovest počinje u plahovitoj i ćudljivoj samoći, da bi se potom razvila u istinski dirljivu priču o nesvakidašnjoj ljubavi i posvećenosti. Ovaj roman, koji se čita u jednom dahu, potvrđuje da je Miranda Džulaj prvorazredan pripovedač“, ocenjuje prvenac Mirande Džulaj Dejv Egers, autor romana Krug. Miranda Džulaj napisala je scenario, režirala i odigrala glavne uloge u filmovima Budućnost/The Future (2011) i Ja i ti i svi koje poznajemo/Me and You and Everybody We Know (2005), za koji je dobila posebnu nagradu žirija na Sandens festivalu i četiri nagrade na Kanskom filmskom festivalu, uključujući i Zlatnu kameru. NJeni video-radovi, performansi i veb projekti predstavljeni su u institucijama kao što su MoMA (Muzej moderne umetnosti u NJujorku) i muzej Gugenhajm, kao i na dva bijenala Vitni. Za Venecijansko bijenale 2009. osmislila je interaktivni park pod imenom Jedanaest teških stvari, a za njen umetnički projekat zasnovan na imejlovima Mislimo sami, u organizaciji muzeja savremene umetnosti Magasin III u Stokholmu, prijavilo se 104.897 ljudi iz sto sedamdeset zemalja. Odrasla je u Berkliju u Kaliforniji, a živi u Los Anđelesu.